Полицијски гласник

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ЈЗРОЈ 8

Пит. Је ли то који видео ? Одг. Није... А шта знам, може бити да је неко и гледао. Пит. Путујући из Дебрца за Уб, 3-ег јула, ти си свратио у ратарску механу. Ту си поручио ракију, али си толико био збуњен, да си отишао а заборавио попити ракију. Зашто си био збуњен? Одг. Нисам био збуњен већ ракија није била добра па нисам хтео да је пијем. Пит. Ти си из Шапца пошао у четвртак. На Уб си стигао у петак. Зашто си пресвукао кошуљу чим си дошао на Уб а ниси то учинио у недељу, као што свако ради? Одг. Па... хтео сам да будем на Убу чист... Опет кружи рукама око себе... После овога иследник је световао Марка да не одриче оно што је доказано већ да каже праву истину. Али он остаде при ранијем казивању. — Зар ви мислите да сам га ја убио?! Боже сачувај! Где бих ја свога друга убио?... А после, чиме да га убијем ? Ја нисам имао оружја. Тражите ви убицу на другој страни. Да ја знадем који је њега убио, ја би му зубима извадио јабучицу и т. д. И зацело, Марко је имао право. Нити је код њега претресом нађено оружје, нити је било доказано да је он таково имао. Али — над људским догађајима бдн Бог. Он не да да се правда његова завара и обмане. Није било прошло неколико дана после овога испита Марковог а пријави се иследнику Анђелко Мислић из Шапца, молећи га, да се са окривљ. Марком састане и разговори. — А о чему имате да говорите? питао је' иследник. — Па о неким нашим пословима, одговори Анђелко. —- Какви су то послови ? пптао је даље иследник. — Ама, знаш Господине, претпрошли Петров дан Марко је био у Шапцу. Као мој познаник иоћпо је две ноћп код мене. Погрепшо човек па променио пиштољ: узео мој, а оставио свој. Ја то нисам одмах видео али пре неколико даиа приметим. Па како сам сад другим послом дошао у Обреновац, рекох да питам Марка о томе, јер је мој пиштољ бољн од његовога. — А тако ? рече иследник, а преко лица пређе му лак осмејак који је пзражавао прикрпвену радост. Он нареди да се доведе Марко из притвора к њему. Кад Марко уђе у канцеларију иследникову и у овој угледа Анђелка, пребледе. Био је у кошуљама. Кошуље заиграше на њему. Но то потраја само један тренутак. Одмах се прибра. — Овај пријатељ дошао је до тебе да ге неигго пита. Разговорите се — рече иследник Марку, правећи се равнодутиан и узе претурати неке хартије. — Јест, рече му Анђелко. Ама знаш, ти си погрешио па узео мој ииштољ... Иследник је гледао кроз трепавице на Марка и видео кад је овај давао Анђелку очима знак да не говори. Анђелко ућута. Обојица су ћутали неко време. (Свршиће се).

МРЦВАРИ 1ЕШЕВА') од Горона Ту скоро, у Лијону, у једној вили напуштеној већ шест месеци, пронађени су остаци човечја тела. Њих је, по свој прилици, неки тајанствени убилац бацио преко зида; и случај је хтео да се сада нађу у једној барици у коју су упали. Мисли се да су то остаци жртава двају злочина, једног из ранијих година и другог сасвим скорашњег. Овај чудновати налазак опомиње нас на мрцваре жртава. Велики је број оних бедника који су били суђени и осуђени на смрт што су грозни злочин заодели још и гнусном операцијом мрцварења жртве. Колико сам ја могао, испитивањима којима сам се одао, далеко доспети, први је био поручик Шарл Дотен. Овај зло-

х ) Овај чланнк штампан је у једиом од поодедљих бројева топЛв Шиз(ге. Ми га доиосимо зато, што је од чувеног Горона, Оив. глеФа сигурности у Паризу, као корис.ног за наше судије, јер се у Јћому третира тштшв о ттегорији, атии.зца мрцвлрн.

чинац погубљен је 28. марта 1825 на Гревском Тргу. Убио је и затим искасапио свога брата и своју тетку. Седам година доцније, 2 марта 1833, на баријери СенЖак, одрубљена је глава једном сержану варошком, по имеиу Рамиу, што је своју жртву, једнога дечка, измрцварио. Ако продужимо ово кобно набрајање, наилазимо: 1. марта 1836 ногубљење тапетара Лисија који је искасапио своју љубазницу. Идући на гилотииу, тужио се, уз пут, да га боли трбух те не може да иде. 18. јуна 1851, цаде под иожем џелатовим глава Евжена Вијона, слуге иекога трговца бронзаних сгвари. Овај злочинац убио је своју љубазпицу и, претходник Ејроду, метнуо леш у врећу и испратио, као пртљаг, у Шатору. Године 1854, Домбеј умлати Јеврејина Исака Вала, и искасапи леш. Погубљење Домбејево било је 7 децембра 1854. 1867. године ешафот се подиже ради другог мрцвара, касапина Авинена, аутора оне славне изјаве: »Не признајте никад ! (с У 1870 години џелат откиде главу Казимиру Виљату, који је најпре убио своју жену, затим је исекао на четрдесет комада, затрпао у ђубре и после две године нагноио своју њиву. Најчувенији међу овим злочинцима био је зацело Бигоар. 2. новембра 1879, Бигоар, негдашњи подоФицир, убије своју љубазницу, девојку Леманаш, и, исекав леш у комаде, однесе их за две ноћи чак уз Сену, четири километра далеко од своје куће. Ириликом овог злочина један кривичии лекар тврдио је да је жртва искасапљена живом; али ово тврђење би ЛГестоко пападнуто; мало њих у то поверова. Бигоар је погубљен 26. априла 1877. Овај човек, кога су судије осудиле на смрт, учинио је злочин можда у тренутку гнева, без икаква премишљања. Када сам ја био позван на управу безбедности, чуо сам то од агената који су се нарочито бавили аФером Бигоаровом, под управом Г. Јакова, тадањег шеФа безбедности. Девојка Леманаш била је, чини се, врло пакосна и сиађалица, имала је и ту ману да је пила више но што треба. Једном, у свађи, скрха малу вазу, на коју је Бигоар много погледао. Негдањи иодоФицир тукао ју је... сувише јако поуздано, и, разјарен до лудила, хотећи по сваку цену да прикрије своје убиство, имао је још толико јадне храбрости да је леш сав искасапио. Тако дакле, да је Бигоар одмах изјавио комесару свога кварта да је убио своју љубазницу у свађи. био би, можда, ослобођен. У сваком случају не би, иоуздано, био погубљеп. Ваља нам наноменути овом приликом да је готово увек изрицана смртна казна противу убилаца мрцвара. Суд иије никад склон благој казни ирема њима, ма какове биле околности злочина; доиста веома снажан утисак чини на човека кад бедник нред судом прича грозиу сцену како је искасапио своју жртву. Суд сматра то као доказ дивљачке свирепости; у његовим очима то је отежавна околност злочину. Ово гледиште деле готово сви... међутим ненраво се убице, мрцвари, сматрају за свиреиије него остали. То мрцварење не показује никако више свирепости код ових него код оних. Од десет у девет маха, онај који убије човека, чак и са нредумишљајем, налази се под утицајем изванредне нервне надражености. Једгта је мисао у њега: да избегне гилотину... и, зато, он види само једно срество... да уништи трагове 310чину. Хипнотизован је потребом да скрије леш, да га уништи ма шта га стало. И тако најчешће у лудилу које прати убиство извршује се мрцварење. Године 1877. би погубљеча девојка Боаје, што је, уз саучешће свога љубазника, "убила своју матер... и затим је искасапила у комаде. Потом Баре и Лебије, убице удовице Жиле, 1878.; 1884. Ниел искасапи Лебона. Старица ЕуФразија Мерсије која је, у једном врту у Виленоблу, закопала остатке Елодије Менетреје, своје газдарице. И долазимо до Ветара, часовничара .у Шоањиу, испарчана и бачена у Јону. 11а 1892. године, Вобур убије Бутија и одсече главу мртвацу да га не би нознали.