Полицијски гласник

БРОЈ 12

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

93

НА ПРЕНОЂШПТУ Подржавасмо иричама из »тисућу и једне ноћи.« Седели смо, то јест, пред каваном на Есбекији и нриповедасмо редом шта нам се кад и где најзначајније десило у путу. Друштво бејаше: нас два Чеха, који тога часа приспесмо са обала Црвенога мора, гостионичар Пољак, двојица познаника „од данас к , управо Мађар и Немац, затим пивничарка, опет Чехиња, уз то још Пражанка с Мале Стране. Пољак беше чедо париске емиграције; као шипарац прешао је у Америку, пропутовао је од Канаде до Патагоније, и већ као свршеи човек настанио се ту, у Кајиру, не видевши више својег завичаја. Мађар опет проживео је више година у војсци, као војник био је и у Прагу — како се обрео у Кајиру, није хтео казати. Немац оиет био је у оркестру кајирскога позоришта, а сада, лети, давао је часове из музике. Пивничарка, срећна што послужује земљаке, седела је већ доста дуго за иашим столом. Остали се гости беху већ изгубили; поноћ је давно превалила. На пространом тржишту владаше тишина. Само овда-онда допрло би до нас удаљено лајање паса, а по кашто корачао би у наоколо по неки касни ходац. Небо беше загасито зелено, звезде трепетаху, као да би хтеле слетети ближе земљи. Високе палме гранаху се над нама, немо и непомично. Ваздух беше миран, свеж. Седело се, иило и причало с највећим задовољством. И управо дође оиет ред — већ по трећи пут — на музичара Немца. Звасмо га „витез"®, због витешког садржаја прве његове приче. »Дакле, витеже ? »Само да распалим наргиле! Нешто из Швапске, јел'те? » Бива!" И ои отаоче. „Путовао сам по Швапској пешке. Завежљај на леђа, палицу у шаке, лулу у зубе, па хајд' весело од града до града и све сам, те сам. Куда ми се свидело, где ме мамљаше ливада или гај — нисам их обилазио. И иђах по васдан тако дуго, докле се поглед и срце не задовоље, живци не изгубе осећај и глава не клоне на прса. Тада би се подужз задрЖао у гостионици најближег села. к »Имао сам још три дана нутовања до крајње тачке мога ' циља, докле не дођох у једно тако село. Беше на главноме друму, те и крчма беше већа но обично. Добро вино, укусно јело, но друштва испрва не имаше никаква. Истом касније дође месна интелигенција ради куглања и ма како да сам био уморан, ипак им се и ја придружим. јер ми је куглање јако у вољи. <( »Бијаше већ неко доба ноћи, када се растадох с друштвом и позвах гостионичара да ме води на преноћиште. Остали и даље остадоше у игри. Беху покупили све могуће светњаке и поређали их крај куглане. »Само нам у светњаке не дирајте!" мољаху они. »Не. гостионичар ће ми само засветлити, па нека свећу опет врати одмах натраг. И иначе ћу врло брзо заспати«. И тако ме. поведе крчмар у собу на преноћиште. Соба беше на првом спрату, куда водише дрвене, са свим искварене степенице. „Ето вам две постеље, 11 рече, када уђосмо у пространу одају, па лезите у коју хоћете." Видео сам постељу на три корака пред собом и крај ње столицу, те склоним гостионичара да се одмах врати са свећом. Спустим завежљај ца земљу, седнем на један крај постеље, те се почнем свлачити и слагати хаљине на столицу. Управо под мојим прозорима котрљаху се и лупкараху кугле играча. ЈКељан санка, једва сам чекао да се уморан епустим у постељу и радовах се мирноме отпочинку, а и мимовољно представљах себи, како ће ми она лупа с куглане постајати све удаљенија и удаљенија, док се напокон не изгуби у лакоме сну. <( „Тако, само још да с постеље дигнем иокривач, па да се опружим. Дохватим покривач с горњега краја, но у томе часу престрављено скочим назад. Дисање ми се на мах устави, сва сањивост на пречац ишчезе — хтедох викнути из свега гласа, ама ми грло беше замукнуло. Стајах ту пренеражен, десна рука беше опружена у тами, црсти на њој беху грчевито растављени. Осећао сам на њима нешто хладно, влажЕо, лепљиво, не, не варам се — ту, у мојој постељи лежи мртвац, уста су му отворена и пуна пене — баш сам се дотакао искезених зуба његових — <с

»Притрчим к прозору и истргнем га с оквиром заједно. „Убијство — убијство! клицах из гласа онима доле, »држите тамо гостионичара и не пуштајте га — у мојој постељи лежи жртва убијства. Потеците брзо сви к мени горе! <( »Оздо допре до мене пометен жагор, виДим како се светлила укрштају. »Мој гост је полудео, <( дере се гостионичар, потеците сви — може да ћемо га морати везати." Степенице на пољу стадоше пуцати под тешким, журним корацима — ја од прозора ни за корак не одступам, десна ми је рука једнако онружена, влажни 'нрсти раширени. Врата се отворише и напред уђе гостионичар са свећом, а за њим и сви остали.® »Тамо, идите тамо, (< повиках узбуђен и указах на постељу. Место да гледају у постељу, сви се забечили у мене. Онда притрчим сам кревету и смакнем с њега покривач. Тада се указа мртвац, стар човек, потпуно обучен, отворених уста, покривених крвавом пеном.® Гостионичар приђе мирно, диже свећу ирема мртвацу, па рече своме сину, развпјену младићу: »Ти би се лепо провео, а не рекох ли ти ја: не иди, Вито, за њим, остави га, а ти хтеде у потеру за њим. * »Остали сви занемише." »Ама шта је то, како се то десило", питах пун срџбе. к »Ноето, синоћдође и ту заноћи. Када се јутрос не иоказа, ми мишљасмо да је утекао, не плативши преноћиште. И огрешисмо се о поштена човека. — Вито, иди по гробара, нека га носи у капелу. Овај ће господин лећи у другу постељу, јел'те? <( С чешког. :—.—«*.. +«.-■» 310ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта Угричи^ 45 — Ба! Зар и ти... с намерама!... промрмља он, погледавши је мало те не с мржњом и осмехнувши се подругљиво. — То сам требао и мислити... Па шта, и похвално је; теби је боље... и доћи ћеш до такве границе, коју ако не пређеш —• бићеш несрећна, а пређеш ли, — може бити, да будеш још несрећнија... А у осталом, све је то будалаштина! додаде он раздражено, срдећи се због своје нехотичне узрујаности. — Хтео сам само рећи, да вас, мамице, молим за опроштај, заврши он оштро и кратко. —• Престани, Рођо, ја сам уверена, да је све врло добро, што ти радиш! — рече обрадована мајка. — Немојте бити уверени, одговори он, и развуче усне у осмејак. Настаде ћутање. Било је нечега затегнутог у целом овом разговору, и ћутању, и у измирењу, и у праштању, и сви су то осећали. »Ама они као да се мене плаше", мислио је сам у себи Раскољњиков, гледајући испод ока на мајку и сестру. Пулхерија Александровна, одиста , што је више ћутала, то се више и бојала. »Та кад нису биле овде, чини ми се, тако сам ихволео <( , севну му кроз главу. — Знаш ли, Рођо, да је Марта Петровна умрла! наједанпут испаде Пулхерија Александровна. — Каква је то Марта Петровна? — Ах! Боже мој, па Марта Петровна, Свидригајлова! Још сам ти тако много о њој писала. — А-а-а, сећам се... дакле умрла? Ах, шта ми рекосте? — и наједанпут се стресе, као да се сад пробудио. Је ли могуће да је умрла? А од чега то? — Замисли само, на пречац! ужурба се Пулхерија Александровна, охрабрена његовом радозналошћу, — и баш у оно исто време, кад сам ти писмо онда послала, шта више оног истог дана! Замисли само, изгледа, да је тај ужасни човек и био узроком њезине смрти. Причају, да ју је страшно истукао! — Зар су они тако живели? упита он обраћајући се сестри. — Не, баш нанротив. Он је био с њоме увек веома трпељив, шта више учтив. У многим јој је случајевима, према