Полицијски гласник

94

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 12

њеном карактеру, чак и сувише попуштао за читавих седам година... Кад некако на једанпут изгуби стрпљење. — То онда он није баш тако ужасан, кад је седам година издржао ? Ти га, Дуњице, чини ми се, правдаш?, — Не, не, страшан је то човек! Ужасније на свету ништа ни да замислим, готово дрхтећи одговори Дуња, намргоди обрве и замисли се. То се код њих догодило ујутру, настављала је Пулхерија Александровна, журећи се. После тога је одмах наредила, да се прежу коњи, како би се одмах после ручка одвезла у варош, јер је она увек у таким прилцкама ишла у варош; за ручком је, како веле, јела са великим апетитом... —■ Онако истучена? —• ...Она је, усталом увек имала тај... обичај, и чим је поручала да се не би задоцнила, одмах је отишла у купатило... Видиш, она се тамо лечила купањем; има тамо у њих хладан извор, и она се у њему купала редовно сваки дан, и само што је ушла у воду, удари је капља! — Ето сад! рече Зосимов. — А јако је избио? — Та то је све једно, одазва се Дуња. — Хм! А у осталом, мамице, ви волите да приповедате о такој будалаштини, срдито и некако неочекивано проговори наједанпут Раскољников. — Ах, добри мој, па ја не знам о чему бих већ и разговарала, оте се Пулхерији Акександровној. — Ама шта је с вама, да ли се бојите мене сви? рече он са развученим осмејком. — Одиста је тако, рече Дуња, гледајући брата право и оштро.— Мамица се, шта више, крстила од страха, пењући се уза степенице. Лице му се развуче, као у грчевима. — Ах, што си таква, Дуња? Не љути се, молим те, Рођо... Зашто тако, Дуња! отпочињала је у забуни Пулхерија Александровна; — оно ја сам, одиста, путовала овамо и целог пута сањала, у вагону: како ћемо ое видети, како ћемо се о свему наразговарати... и тако сам била срећна, да ми ни пут није био дуг! Та шта, опет, ја! Ја сам и сад срећна... Само што ти, забадава, Дуња!... Већ сам само и због тога срећна, што тебе видим, Рођо... — Добро, добро, мамице, смућено промрмља он, стиснувгаи јој руку и не гледајући на њу, — стићи ћемо и да се наразговарамо! Рекавши то, он се на једанпут збуни и побледе: опет му једно скорашње ужасно осећање мртвачком хладноћом прође кроз душу; опет му је на једанпут постало сасвим јасно и разумљиво, да је овога часа изрекао страшиу лаж, јер не само што му сад никад неће поћи за руком да се наразговара, него већ ни о чему више, иикад и ни с ким, није му сада могуће говорити. Утиоак ове тешке мисли био је тако јак, да се он, за тренутак, готово сасвим заборавио, устао с места и не, гледећи ни на кога, пошао из собе напоље. — Шта ћеш? викну Разумихин, хватајући га за руку. Он опет седе и стаде, ћутећи, гледати унаоколо; а сви су, опет, гледали у њега, чудећи се. — Ама што сте сви тако жалосни? узвикну он на једанпут, сасвим неочекивано: — реците штогод! Истина, загато овако седети? Па, говорите! Хајде да се разговарамо... Скунили се и ћутимо... Дела, макар гата! — Хвала Богу! А ја сам мислила, да код њега почиње нешто од јучерашње сорте, рече Пулхерија Александровна, прекрстивши се. — Шта је с тобом, Рођо? упита неповерљиво Авдоћа Романовна. — Па тако, ништа, сетио сам се једне спрдње. одговори Раскољњиков и на једанпут се засмеја. — Е, ако ништа друго није, онда добро! А готово сам. и ја био помислио... промрмља Зосимов, устајући с дивана. Време је, да идем ; ја ћу, може бити, још свратити... ако затечем... Он се поздрави и изиђе. — Како је то диван човек! примети Пулхерија Александровна. — Да, диван, одличан, образован, паметан... проговори наједанпут Раскољњиков некаквом неочекиваном брзином у говору и с неким догле необичним оживљењем, — само не могу да се сетим, где сам се пре болести налазио с њиме... Чини

ми се, да сам га виђао негде... Ето и овај је такође добар човек! показа главом на Разумихина: — да ли се он теби допада, Дуња? упита је он и наједанпут се, без узрока, засмеја. —- Веома, одговори Дуња. — Пих, каква си... свиња! изусти Разумихин, страшно збуњен и поцрвенео, и устаде са столице. Пулхерија се Александровна лако насмеши, а Раскољњиков гласно прште у смех. — Та куда ћеш ? — И ја... треба. —• Ти баш ништа не требаш, остани ! Зосимов отишао, па и ти мораш. Немој ићи... А колико је сахати? Има ли дванаест ? Како имаш леп сахат, Дуња! Ама што сте опет заћутали? Све само ја, те ја говорим!... — То је поклон од Марте Петровне, одговори Дуња. •— И веома драгоцен, додаде Пулхерија Александровна. — А-а-а! Како је велики, готово као да није женски. — Ја такав волим, рече- Дуња. ))Дакле није поклон од младожење", помисли Разумихип и обрадова се, не знајући ни сам чему. — А ја сам мислио, да је то гхоклон од Лужина, примети Раскољњиков. — Није, он још ничим није даривао Дуњицу. — А-а-а! А помислите, мамице, и ја сам био заљубљен и хтео се женити, рече наједанпут Раскољњиков, гледајући у мајку, пренеражену неочекиваним о 6 ј>том и тоном, којим је он о томе стао говорити. — Ах, мили мој, сећам се! Пулхерија се Александровна ногледа са Дуњицом и Разумихином. — Хм! Да!... А што да вам причам? И не сећам се много. Била је то болесна девојка — настави он, као да се наједаипут стао онет замишљати и удуби се у себе, —• сасвим болешљива; волела је да дели нросјацима и све је сањала о манастирима, и једном се сузама облила, кад ми је о том стала говорити; јест, јест... сећам се... добро се сећам. А ружна је, сирота, била... Управо и не знам, зашто сам јој онда био наклоњен; изгледа зато, што је увек била болесна... Да је била још хрома или грбава, чини ми се, да бих је још више заволео... (Ту се замишљено насмеши). Тако, тако... био је то пролетњи некакав сан... — Не, то није само пролетњи сан, са одушевљењем рече Дуњица. Он пажљиво и напрежући се погледа на сестру, али није разабрао, или чак није ни разумео њених речи. Затим у дубокој замигаљености, устаде, приђе матери, пољуби је, врати се на своје место и седе. — Ти је још и сад волиги! рече растужена Пулхерија Александровна. — Њу ли? Сад? Ах, јест... ви то о њој! Не. То је све сад као на оном свегу... и тако давно. Па и све око мене као да се не дешава овде... Он нажљиво погледа у њих. — Ето и вас... као да из даљине од хиљаду врста гледам на вас... Ама ђаво би га знао, зашто и говоримо о томе! И нашто испитивати? додаде он зловољно и ућута, грицкајући своје нокте и поново се замисливши. — Како ти је рђав стан, Рођо, прави гроб, — рече наједанпут Иулхерија Александровна, прекидајући несносно ћутање; — уверена сам, да си за половину због стана постао тако меланхоличан. — Стан? одговори он расејано. -— Јест стан је много допринео... и ја сам о томе мислио... Али кад би само зналн, какву сте чудну мисао сад изрекли, мамице, додаде наједанпут, чудно се осмезЈнувши. Јога мало, и ово другатво, ова породица после трогодигањег растанка, овај породични тон разговара при потпуној немогућиости, да се ма о чему год говори, — постали би му, најзад, оасвим неиздржљиви. Ипак је била једна хитна ствар, која се овако или онако, али неодложно, морала регаити данас, — тако је одлучио он још јутрос, кад се пробудио. Сад се обрадавао тој ствари, као изласку из овог положаја. — Знаш шта, Дуња? отпоче озбиљно и сухо, — ја те, до душе, молим за опроштај због јучерашњице, али сматрам и за дужност да ти опет папоменем, да од главног мојег тра-