Полицијски гласник

БРОЈ 12

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

95

жења не одступам. Или ја, или Лужин. Нек сам ја неваљалац, али ти не треба да будеш. Ма ко од нас двојице. Ако пођега за Лужина, ја те оног часа престајем сматрати за сестру. — Рођо, Рођо! Ама то је све оно исто, што и синоћ, очајно узвикну Пулхерија Александровна, — и запгго ти себе непрестано називаш неваљалцем, то не могу да поднесем! И јуче исто тако... — Брате, — одлучно и такође сухо одговори Дуња, о свему томе ти, са своје стране, погрешно мислиш. Ја сам ноћас размислила и нашла ногрешку. Све је у томе, што ти, како изгледа, претпостављаш, као да ја некоме и за некога приносим себе на жртву. Али је то сасвим неосновано. Ја просто ради себе полазим за Њега, зато нгго је мени самој тешко; а после, разуме се, да Ку се радовати, ако ми буде било могуће да будем од користи својој породпци, али за моју одлуку то није била најглавнија побуда... »Лаже! мислио је он у себи, гризуКи покте из пакости. — Ионошљивица ! Неће да призна, да јој се прохтело чинити добра дела! 0, ниски карактери! Они и воле, као да мрзе... 0, како их ја... све мрзим!® — Једном речи, полазим за Петра Петровића, настави Дуњица, — јер из два зла бирам мање. Намерна сам, да поштено испуним све, што он од мене очекује, ја га дакле не обмањујем.,. Зашто си се сад тако осмехнуо? Она такође плану, а очи су јој севнуле гневом. — Све ћеш да испуниш ? угшта он, горко се смешећи. — До извесне границе. И начин, и облик прошевине Петра Петровића показали су ми одмах, шта њему треба. Он, истина, себе цени, може бити, сувише високо, али се ја надам, да ће он и мене цениги... Зашто се опет смејеш? — А зашто ти опет црвениш? Ти лажеш, сестро, ти нарочито лажеш, само из женскога ината, и само да би преда мном продрла са својом вољом... Ти не можеш поштовати Лужина: ја сам га видео и говорио сам с њим. Дакле, продајеш себе за новац и у сваком случају, дакле, поступаш гадно, а мени је мило, што бар можеш да поцрвениш ! — Није истина, не лажем!... узвикну Дуња, губећи сву хладнокрвиост ; ја се не бих удала за њега, кад не бих била уверена, да ме цени и да му је стало до мене; не бих пошла за њега, кад не бих била тврдо увереиа, да га и сама могу поштовати. На срећу, ја се о томе могу уверити насигурно и, шта више, још данас. А такав брак није неваљалство, као што ти говориш! А ако би ти био и у праву, и кад бих се ја одиста одлучила, на неваљалство, — зар с твоје стране није немилосрдно да са мом тако говориш ? Зашто тражиш од мене јунаштво, које и ти, може бити, немаш ? То је деспотизам, то је насиље! Ако кога и упропастим, то ћу онда бити једино ја... Ја нисам још никога заклала!... Зашто ме тако гледаш ? Што си тако пребледео? Рођо, шта ти је? Рођо драги!... — Господе! До несвестице га довела! узвикну Пулхерија Алексаидровна. — Не, не... лудорија... није ништа!... Мало ми се завртело у глави. Али није никако несвестица... Одмах мислите на несвестице!... Хм ! да... шта сам оно хтео ? Ах, право: а на који ћеш се начин данас уверити, да ћеш га моћи поштовати и да он... цени, шта ли, како оно рече? Ти, чини мп се, рече, да ће данас? Или сам ја причуо? — Мамице, нокажите брату писмо Петра Петровића, рече Дуњица. (Наотавиће се).

ИЗ ПОЖЦИЈСКОГ АЛБУМА Подужа је пауза од како нашу престоничку полицију није узнемирила крађа, којој она с почетка истраге не могаше да угледа траг за проналазак злочинца, као што је био случај који се догодио нре 15—20 дана, који овде износимо: Ноћу између 5 и 6 овог месеца, беше похаран на опасан начин Ђорђе Стојковић, каФеџија код »Златног Шарана" на дунавском кеју. Лопов је удешеним кључем отворио врата од његовог стана, из овога изнео дрвену касу сандучару, однео је на пољану, тамо једним каменом извалио капак и однео неке вредеће артије, новчане и пореске књижице и '4000 динара у готову новцу.

Глас о овој похари покрену сву полицију у централи и дорћолском кварту. За проналазак лопова, предузета беше најстрожија истрага као увек у оваким приликама; најживље су прегледана сва сумњива места и сва сумњива лица беху позатварана. За полицију беше у толико теже, што оштећени не могаше ни једно лице да осумњичи за ову похару. За 48 сати неуморнога рада и трагања полицијске власти не показа се никакав ресултат. Закључак је био, да су лопови ван Београда. Јест, тај закључак као што се доцније показао, чак беше правилан, али, где су лоиови ? * Док је полиција грозничаво претресала и завиривалау сваки кутић, лупајући главом како ће нронаћи лоиове, у кућици под бр. 3. старе „Јакшићеве" улице, (која ће се по новом регулационом плану затворити), баба СоФија, спремила је на пут своја два млада »цимерхера". Са уплаканим лицем и још неосушеним траговима од суза, она их је испратила до испред дворишта и пожелела им »срећан пут к . »Деца® су служећи по београдским каФанама као келнери »часно и поштено заслужили® нешто пара, и сад иду у унутрашњост Србије да какву радњу отворе ма своју руку. При растанку, младићи још једном пољубише суху и смежурану руку бабину. — Збогом остај, баба...а за оно ником ?! — Бог с вама, децо... нисам ја »ваљда луда... Чувајте се ви, а што се мене тиче ни бриге вас није... уме баба ћутати као заливена. — Збогом, збогом. — Срећан вам пут, понови баба, а сузе јој понова потекоше и врати се кући. Тачно у 8 и по часова, локомотива звизну и дневпи воз крену са београдског перона пут Нишу, носећи собом путнике међу којима и бабину »децу«, Вељка и Драгољуба. * Протекоше четрдесет осам сати од извршене похаре каФеџији »Златног Шарана® и озбиљнији полицајци почеше већ да очајавају; јер, ма да је тек други дан од извршења, они не видоше ни знака ни трага код позатвараних сумњивих лица, да је ко од њих ову крађу извршио. У часу, баш, кад се у централној полицији о томе најживље дебатовало шта даље да се ради, а из Алексинца стиже распис телеграФским путем од начелника среског, упућен свима полицијским властима. Члан отвори и прочита депешу; прочита је и један писар. За тренут ућуташе па се погледатне. Једна иста мисао обузе обојицу и они се мислима почеше разговарати као оно Крег и Феј из Жил Вернова романа — »Страдање Кинеза Кин-Фоа с( . — Па ево лопова, најзад узвикиугле једногласно оба нолицајца. —• Шга, шта, узвикнуше други и притрчаше да виде шта је. Писар на глас ирочита телеграм који је гласио: »Овде су ухваћени неки Вељко Цветковић и Драгољуб Николић, келнери. При претресу нађено је код Вељка 2060 динара у банкама, 18 дуката у злату и 73 динара у сребру; а код Драгољуба, два дуката у злату и 80 динара у сребру и никлу. Моле се све полицијске власти да јаве, да нису какво казнимо дело учипили". Ма да је било мишљења, да су то можда они, који су нохарали Милију Миловановића у Бачини, ипак преовлада веровање, да су баш ови, престонички лопови. Одмах деиешом би наређено начелнику среском, да Вељка и Драгољуба спроведу Уирави града Београда. Истог дана по подне срески начелник денешом извести Управу, да су лопови признали дело, да су одали саучеснике, а сутра дан већ су лопови били спроведени. Вељко је и овде признао да је извршилац крађе и испричао ствар овако: „Служио сам месец дана као келнер у каФани »Два ловца® и тада сам чуо од људи да Ђока има доста новаца. Кад сам од газде изашао, дође ми мисао да Ђоку покрадем. Неколико вечери обилазио сам око његовог стана и опазим кроз завесе од прозора где му стоји каса. Са мном у стану код бабе СоФије Грујић, становао је и Јован Раутек, лимарски кал®а, који ми је направио кључ — калауз. На дан 5 ов. м. око 7 и по