Полицијски гласник

156

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 20

општински послови Један општински писар доставља нам овакав случај. Петар Савић, земљоделац, из Селевца поднео је општ. суду тужбу иротиву Николе МарковиКа, свога комшије из истог места, зато што му је овај самовласно живу ограду од његова имања прокрчио и земљиште под истом преорао. Тражио је, да га суд за ово самовлашће казни, и да га принуди да му заузето земљиште уступи. За доказ да међа овако постоји од више година, позвао се на сведоке, а о томе може се уверити и сам суд кад изађе на лице места. Суд општински примивши овакву тужбу позвао је и тужиоце и туженог и средством једнога свога кмета и два одборника учинио је увиђај на лицу места. На лице места иозвани су и сведоци, на које се тужилац у својој тузкби позвао. Кмет са одборницима но учињеном увиђају уверио се да је тужени Никола доиста прокрчио живу ограду тужиочеву и да је земљиште под истом преорао. Сведоци на које је се тужилац позвао на лицу места протоколарно изјавили су, да је доиста ова међа постојала као ограничење имовине између тужиоца и туженог од пре неколико година. Када је тужени узет на одговор, он је изјавио, да има пресуду избраног суда, која га уводи у соиственост његова имања онако како га је сада заградио, а ранија жива међа тужиочева заузимала је његово имање. Ово се да видети када се његово земљиште а према пресуди, која то означава, метром премери. Суд је на ново изашао на лице места и метром према нресуди премерио имање и нашао је да је тужилац у праву, јер му мера захтева онај простор који је оградом заузео. По свршеном извиђају и поднетом извештају од стране комисије која је излазила иа лице месга, суд је са обзиром на нађено стање и испит сведока који су утврдили да је од стране туженога извршено самовлашће, и сматрајући, да је кривица туженог на основу § 34 и 35 полиц. уредбе, и његовим признањем потпуно доказана, на основу § 370 кривич. закона донео ову Иресуду Да се тужени казни са пет дана затвора и да тужпочево имање врати у првобитно стање, да му плати 2 динара положене таксе за ово дело иступне нрироде, коју је он уз тужбу положио, пет динара на име трошка и сведоцима по 2 динара на име дангубе. Тужиоцу се оставља право да од туженог земљиште тражи особеним нутем, грађанском парницом од иадлежног суда. Противу ове пресуде тужени се жалио надлежној полициској власти и иста је ову пресуду поништила, са ових разлога : Што је општински суд требао да узме у обзир као доказно ередство од стране тужиоца његову исправу — пресуду — која захтева заузети простор земљишта, па тек тада да донесе своју пресуду. Изневши ову радњу у целости молио нас је да овај случај изнесемо пред општ. суд писаре на расправу, и да дамо своје мишљење по овој ствари. Ми то чинимо, стављајући општ. писарима ово питање: Јели пресуда општ. суда правилна и на закону основана, и ако није онда зашто? Даље стоји ли овде самовлашће или не? Која би власт била надлежна да овај спор између тужиоца и туженог расправи, ако би се нашло да самовлашћа нема. и који би се од стране парничара имао обратити тој надлежној власти ? После добијених одговора ми ћемо дати наше мишљење, а изнећемо и имена оних општ. писара, који на ово питање буду правилно одговорили. * * * На задатак у 15 и 10 броју нашег листа о томе, како се има наплаћивати такса код општинског суда, приликом када парничари дођу пред суд на равнање за већу суму од 200 динара, зашта је по § 0. тач. в. грађ. судског поступка надлежан општ. суд, добили смо од стране општинских писара одговоре са разним гледиштима. Једни су одговорили, да општински суд од парничара треба да наплати таксу 3°/ 0 на вредност спора о коме се рав-

нају, ослањајући ово своје мишљење на § 23 грађ. судског поступка. Ова такса се наплаћује у новцу у корист општ. касе. Други су одговорили: да општински судови у оваквим случајевима имају поравнање парничара ставити на протокол а затим донети своје решење о томе, да се поравнање уважава и исто предати парничарима, зашта ће наплатити по један динар таксе у корист општ. касе. Трећи су се изјаснили : да опш г. судови наплаћују таксу по § 23 грађ. суд. поступка у корист своје касе, али како је надлежност општ. судова обухватила и тач. 0 § 6 грађ. судског поступка, да опгпт. судови могу равнати парничаре и за већу вредност од 200 динара, онда се такса има наплатити до 200 динара са 3°/ 0 за општ. касу а на ону осталу већу вредност наплатити таксу у таксеним маркама за државу. Четврти су се изјаснили: да се у оваквим случајевима неће наплаћивати код оишт. судова никаква такса до 0"50 пара динарских у таксеним маркама на молбу којом траже поравнање. Дакле изашла су оваква разна мишљења. И како се да лако рачунати, да наши општ. писари по нагаим општинским судовима и примењују законске захтеве у свима даним случа1 јевима, онда се види да се у разним општинама, разно овај случај примењује и закон тумачи. Дакле нема једнообразности. Ово иде на штету опигг. интереса. Какву таксу општ. судови имају наплаћивати у таксеним маркама за државну касу, Означио је закон о таксама чл. 87. 87 а и 88. Да је требало и какву другу таксу но предметима који долазе нред општ. судове за државу наплаћивати, то би законодавац у закон унео и одредио. Кад то не стоји онда не може бити ни речи, да ова такса иде у државну касу. но се има наплаћивати у корист општ. касе. Сад настаје да се расправи то, какву и колику таксу треба наплатити! Наше је мишљење ово : Ма у каквом виду долазили парничари пред суд, они са теретом таксе падају под јасне одредбе § 23 грађ. суд. ност. И поравнање пред судом узима на себе вид спора, јер да се могло извршити без суда, не би пред суд ни долазило. Када је овакав снор пред првостепеним судовима, оии нанлаћују таксу одређену тач. 219. тариФе закона о таксама, а кад је пред општ. судом, онда ио § 23 гр. пост. Где год дакле долазп судска радња, ту следствено долазе и оне обавезе закоиске које та судска радња за собом повлачи. Такса се наплаћује на вредност спора 3"/ 0 и тако се има код општ. судова оволика такса наплатнти од парничара па ма колика вредност спорног поравнања била, пошто је тако рађено и код првостепених судова, док није дошла поменута ј тачка таксене тариФе, какве нема за поравњења код општ. су1 дова. У том смислу добро су одговорили: О. Т. Ловчевић деловођа оншт. Добрићске Милун В. Сгамболић рачуново()а оншт. Брезовске Сгапојло Живојииовић писар општ. Сиколске. Живојин Ник. Ђорђевић деловођа општ. Ритопечке Стојан Поповић писар опгат. Дреновачке Радигаа Аиђелковић писар опгат. Лесковачке Љубисав Јовановић пиеар општ. Витковачке Рада Вучићевић писар општ. Тавничке. Ђорђе Лукић, хшсар општ. Лужничке Благоје Н. Јеврић, гшсар опгат. Врељанске Павле Јов. Ватавељић, писар општ. Грбичке Бладимир Шивотић, писар оишт. рииањске Владислав Лазић, писар опгат. стублинске. * * * Један опгатински писар обратио се на нас, да му дамо објашњења о томе, како ће се примењиваТи чл. 14. с погледом на чл. 29 закона о општинама, за. задругаре, и хоће ли се они уводити у бирачки списак са правом гласа на општ. зборовима када задруга плаћа онолику и већу порезу коју закон за то тражи. Члан 14. закона о опгатинама гласи са првом алинејом: „На опгатинском збору имају право гласања сви пунолетни чланови општине, који плаћају најмање потпун грађански данак, који нису под туторством или старатељством, који нису под платом код другога у служби и којима по прописима чл. 16. право гласања неби било одузето. (Дакле који су осуђени због злочинства, докле своја права не поврате, који су осуђени за