Полицијски гласник

174

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 22

можда, да се газда већ обратио са својим захтевом надлежном суду, па да би избегао последице, које отуда потичу он овај акт суду предаје. Могло би бити равнања по §. 6. тач. в. грађ. поступка, али зато је нужан предстанак суду од обе парничне стране. Тога овде није било. Горњи писари, који су одговорили, да је пресуда суда општ. крушевачке, у спору Николе ПетровиКа, противу Михаила Митића, правилна, такође су правилно схватили судску радњу, када су се изјаснили, да је пресуда на закону основана.

СКИТНИЦЕ (Б. Отомар). Широк, прашљив друм, који води из града у шуму. Свуда је широка раван. Прекрасно време и летње до по дне. Друмом корача човек. Могло би се рећи, да је у најбољим годинама. Али изгледа врло бедно и спољашност му је занемарена. Лице за дуго необријано, а одело прикупљено Бог те пита откуд. Па и покрет му је мало свеж и час по, па би се уставио. Изгледа, као да би већ радо био у шуми, али му се не хита. Бар се неће ознојити. Корача са спокојством филосоФа а и сунце исто тако понајлак спеши својим путем. Топлота осваја. Најзад стиже до шуме. Друм и прокопи по странама тону у хладу а мирисна свежина запахну путника. Хотијаше сићи с пута, али бистри му поглед назре у даљини другог човека, који му изгледаше познат и неодређени осећај колегијалности крену га на даљи ход. Тај човек, који отпочиваше у густоме хладу, беше збиља његов познаник. „А то је Вена", рече сам себи. Вена као да спаваше, или се тако само претвараше. Наш му путник приступи и смаче капу с очију. »До врага", прогунђа ленштина, отварајућп очи. „А гле, то си ти, Франто ? Куда си кренуо ? »Идем из болнице«, одговара Франта и седа на земљу. »А ти ? <( „Пустише ме из затвора", одговара Вена и гради се, као да је вољан опет заспати. За време наступеле паузе прући се Франта покрај друга. Извади лулу, напуни је и запали. Пуши тако неко време, докле га дуван не поче гушити и он стаде кашљати. Вена мрзовољно отвори очи, рече: Ето шта си добио у болници. Не можеш више ни дуван да подносиш.® И како га узбуди мисао, посади се и прохте му се да говори. »Та господа из вароши — тосу!« припрети песницом у даљину. ,/Гако је, рече Франта. »Кад би хтели примити човека зими, да се згреје и исхрани, а не да им идем лети, кад је свуда лепо, као што је и овде. (< »А од чега си боловао?" упита Вена. »А Бог ће знати! Веле ми, да много пијем« одговори Франта па пршге у смех, докле га кашаљ не пресече. „Кажу, да ово шкоди®, настави, па извади из џеиа боцу. »0, ти доктори," прећаше Вена. Кад је човеку најгоре, њима је онда најбоље.® »Дајде то амо к , додаде одмах мирније, па се прихвати боце. Напи се по вољи, па, онда доби вољу за причање. »А знаш ли, болан, шта ти је са мном било? с< и очима упиљи у Франту. »Моја жена служила је у вароши код једнога опет таког. Но већ знаш их каки су. Добро јој беше тамо и знатно се поправила. Меса доста, дакле добро се наједе и то је то. Газди опет дође у вољу да се с њом нашали. Али некако деси се белај, те му не би до шале. Сети се он да му је у кући нечега нестало; нешто златно, како он и одмах њу окриви. Она плачући дотрча к мени. Ја ти дојурим господину и онако у четири ока, ма.чо га — — одмах је добио у лицу живљу боју а мене ти због тога затворише. Шта сам ту ја био крив? (< »Тако ти је то <( , промрмори Франта, па се прихвати боце. »Човек да не пије ни онда, кад је жедан <( . Пину још ракије, па спусти боцу крај себе. »Ала је то врућина®, додаде за тим. »А јак ваздух."

»Ја мислим, да би ти спавао«, упаде му Вена у реч. »Та они у болници, лепо су те излечили! Лези, жими. Ја ћу ти, ево, прострети капут, па мало продремај. <( Франта га послуша, па се прући по земљи. »Ту лулу дај да ти причувам", додаде Вена. Франта му је даде, па одмах заспа. Вена очисти лулу, напуни је свежим дуваном, на примаче к себи боцу с ракијом. Његов другар могаше безбрижно отпочивати. И седећи ту тако и уживајући у дувану, смотри на другом крају шуме, како друмом корача ђак с књигом. Да је то ђак одмах се сетио. Дечко корачаше понајлак у варош. Беше пред испит зрелости, па се за њ' припремаше. Мететеп1;о поз1;г1 с1отте т ^гау1 1з(;о согроге дш ез с1еГепзог атте аЛезко поШа с1отте. Да једном носи ђаво тај латински језик мишљаше ђак, па се ухвати за главу. Радије би трчао за лептирима. Али, Цезар, Овид, Тацитус и други: шта би томе рекли ? Их, та како гласи она реченица, што ми јуче рече проФесор у школи? Шшшпа пипс рескоге — не, то је нешто друго. Али како! Удари се у чело па стаде. И како тако гледаше у земљу, као да свуда тражи латинску мудрост, румене јагоде осмејкиваху се на њ' с обе стране друма. Пређе и узбра неколико дрхтавом руком. А маховина је тако влажна. Роса. Или је прошле ноћи падала киша. Па ето и печурака никлих. Тешком муком оте се ђак дражима шуме. Нека пред вече, говораше, носле учења. Али нешто скептички одјекну у њему. До пред вече све ће то проћи... То красно јутро неће се више повратити. Само докле испите отараси — док буде слободан, радоваше се у мислима. У томе му се устави поглед на двојици скитача у хладу и лако га се дотаче нека завист. Како им је добро у оном благовању ! Али само док отараси испит зрелости и постане велики господин. А то ће бити, због тога и учи латински. Тиме побуђеи а још више страхом од времена које протицаше, ђак продулш даље пут и ту, иза шуме, виде варош, где ће му се решити будућност. Вена га је пратио тупим погледом све док се није изгубио. У том смотри зеца, где искочи из луга. Лептири полетаху тамо-амо. И сунце се уздизаше над шумом. Зец је скитница, па и лептир и сунце," говораше Вена сам за се; кад доврши, истресе лулу, иа прилеже на земљу крај Франте. И с том философијом он заспа.- Годечевац.

310ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈ^ОГА 52 — Не, него се дивим томе, што сте ви човек и сувише погодан. — Стога, зар, што ме грубост ваших питања не вређа ? Или није тако? А... што и да ме вређа ? Како сте питали, онако сам и одговарао, дода он зачудо простодушно. — Та, ја се баш готово ничим и пе интересујем, хвала Богу, настави некако замишљено. — Особито сад, баш ничим се тако не занимам... Уосталом, вама је слободно да мислите да се ја вама удобравам, и тек онако, привидно, а тим пре, што се ово десило између мене и ваше сестрице, рекох вам већ и сам. Али да вам отворено кажем: врло ми је досадно! Нарочито ова три дана, тако да сам се вама чак и обрадовао... Немојте се љутити Родјоне Романовићу, али се ви мени однекуд чините страшно необичан... Како вам драго, али вас нешто гризе, а нарочито сад, то јест не баш у овом часу, него уопште сад... Е, е, нећу, нећу, не мргодите се ! Та нисам ја, како се вама чини, медвед какви. Раскољњиков га туробно погледа. — Ви чак, можда и нисте никакви медвед, рече он. А и мени се чини да сте ви из добра друштва, или бар умете у згодиој прилици бити и честит човек. — Та мене ничије мишљење особито не интересује, сухо и шта више с ниансом уображености одговори Свидригајлов,

у«