Полицијски гласник

186

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 24

пита како околн.ости које терете тако и све оне које иду у корист оптуженоме. Државног тужиоштва не треба интерес да је у томе, да неко буде осуђен, него све треба да се заложи да до истине дође. У извиђају сваког кажњивога дела мора бити светиња то: да злочин не остане не кажњен, али и да нико иевии ие буде кажњеи. Не можемо да не поменемо, како је у, овом случају избило на видело предуверење и судија и јавности. То се јасно видело код судија приликом кад председник, још за време аретреса, изјављиваше, да Виљем ни мало штје подозрив; а на јавности то се дало приметити кад присутна публика не само задовољно него гласним одобравањем прими обзнану осуде на смрт. Интересно је држање Цитеново у погледу криминалнопсихолошком. Цитен је тај, који је најпре известио полицију о убиству, шта више још уз пут казао неколиким стражарима; Цитен је трчао лекарима; Цитеи је тај, који је, заборављајући старо непријатељство, свога шурака известио за убиство. У свеколикој историји злочииа има ли случаја, да убица тако ради ? Но што нарочито говори за невиност Цитена ово је: ове кобне вечери Цитен извесно није дошао кући пре 11 с. 14 м., а после је, као што знамо, отигаао у 11 с, 24 м., тако да је, узевши најгоре што из тога може бити по њега, у кући се бавио 10 минута. Прегледајмо јог.п једном шта се све за то време ту дешавало. Цитен зове своју служавку и она се облачи брзо, „за пет минута од прилике,® али мора бити мање, зато одбимо два и рачунајмо на то три минута. По истеку тога времена, Јованка Таша силази са спрата у крчму; ту је испитује Цитен, по том шаље на други спрат да пробуди Виљема. Сасвим је добро, ако се и на то рачуна опет три минута. За тим, а иосле 1ованке Таша, долази у крчму и Виљем. Цитен разговара са њим, оставља се касе и пали светлост, што све хоће бар минут времена. И тако 3-1-3+1=7 минута. Међу тим сасвим је могуће да је се Јованка Таша облачила и дуже од три минута, и да је све што се дешавало у крчми о првом и другом доласку Јоваике такође узело више времена. И онда остаје да је Цитен, ако је убица своје жене, то убиство изрпшо само у времену од 11 с. 14 м. до 11 с. 17 м., јер је само тада био сам са женом својом; дакле, за убиство имао је на расположењу највише три минута, а вероватно ни толико. Сетимо се сад самог начина извргаења: вигае удараца чекићем по глави жене Цитенове; крв гаиба и прска по поду и зидовима; и убица мора да је упрскан крвљу; он отклања трагове крви с капута и руку својих; састругава је са чекића и пере чекић изван куће (у крчми то није радио, јер би се у том случају ту у крчми или ма где у приземним просторима нашла крвава вода); после тога убица се опет враћа у кућу. И све је то свршено за три минута, шта више још и брже! 1е ли могуће ? Другог одговора на то нема него: то није могуће! Цитен не мож.е бити убица своје жене. Тиме је у исто време казано и ко јесте убица. С вечери 25. окгобра 1883 ; после 11 сати пре доласка Цитепова само је Виљем био у крчми; самоубиство је искључено ; дакле: Август Виљем убица је жене Цитенове. Цитенови рођаци не напуштаху наде, да ће невиност Цнтена избити на видело. Борећи се за право, нису жалили ни труда ни новаца да Виљема не губе из вида. И дотерали су дотле, да Виљем признаде убиство, те услед тога буде 11 јуна 1887. затворен. Признавао је у више махова, последњи пут 16. јула. После три дана порече то, но 11. августа признаде опет и на суочењу с Цитеном покојнички мољаше овога да му опрости. Није место овде за све појединости овога. Довољно толико, да је кривични суд у Елберфелду решио да има места поновном суђењу у корист Цитена а против Виљема, но да је та одлука по жалби државног тужиоца понигатена вишим судом у Келну, те Виљем услед тога би пугатен у слободу. Разлози су у томе: да је Цитен, мрзећи своју жену и желећи се оженити Албертовом, имао разлога да Марије Цитенове нема, у чему је мотив дела, а Виљемово признање да не заслужује веровања. Рекосмо напред, да случај с Цитеном може бити поучан с више страна. Износећи мане једне истраге, он служи за пример иследницима какве су погрешке које отуд настају ; даље, он је у стању да их учиним смотреним испред опасности онога гато се зове »предубеђење«. Али, гато је најглавније, у лите-

ратури коју је један оваки злочин начинио пссле осуде чак и таког једног човека, какав је Цитен, имамо велики споменик данагање образованости и моралности европске, која с толико силине и покрета устаје да заштити невиност ма и рђава иначе човека. Ако још у којој земљи европској може да се деси да под осуду дођу не само невини него и сасвим честити људи, па да се тај покрет не примети бар тако јасно, може бити узрок само у томе, што се ту »у духу туторисања, како напред наведосмо речи културног историка Томе Бекла, све напрегло да сруши слободу штампе и стане на пут људима да искажу своја мишљења о најважнијим питањима иолитике, том несумњивом праву сваког грађанина". М. П. Јов.

У Т А Ј А Једна одлука опште седнице Касационог суда у погледу доказа о постојању делаутаје и кривичне одговорности оптуженога. Првостепени суд за варош Београд својом пресудом од 1. децембра 1899. године № 26.147., а по тужби државног тужиоца и приватне тужитељке Марије Чупићке, овд. удове, осудио је Драгољуба Коцића, бив. овд. трговца, за дело утаје артија од вредности, на три године затвора, као и да накнади приватној тужиљи штету у 41.600. динара, да јој плати трогакове учињене као и суду трошкове око ислеђења, својим браниоцима награде и сведоцима дангубу. Разлози ове пресуде ови су: »Да овде према целокупном ислеђењу и представци оштећене, која је своју тужбу и заклетвом утврдила — §. §. 230. и 234. Крив. суд. пост. стоји дело утаје у нродужењу, предвиђено ,у §. 229., а кажњиво по §. 231. крив. законика с погледом на §. 70. истог закона. Што се тиче застарелости суд налази, да ово дело није застарило, јер је тужитељка акције последњи пут дала у месецу Јуну ове године, а тужбу је предала иследној власти 9. Октобра ове године. Сем тога, застарелост овога дела почела је тећи тек од дана, када је оптужени обелоданио своју намеру, да добивене акције утаји, а то је од тренутка када се изјаснио приликом пада под стечај, да тужитељка нема никаквих акција код њега, а то је опет од месеца Октобра ове године; те и по томе ово дело није застарило." »Да је учинилац овога дела оптужени Драгољуб Коцић стоје противу њега ови докази: 1., Његово непотпуно признање да је он учинилац овога дела, а ово непотпуно признање састоји се у томе : а., Што у своме писму датираном у Београду 29. Јула, а без означења године, признаје, да је наплатио куионе са акција у суми од 382. динара, и са том сумом одобрио рачун тужитељици, што се не може никако друкчије узети, већ да су те акције, од којих су купони наплаћени, биле сопственост тужиљина, јер свакојако не би оптужени могао својим новцем (т. ј. да су акције биле његова сопственост) одужити дуг тужитељки. Овако се мора узети тим пре, што оптужени ово писмо у погледу садржине не може ни на који други начин да објасни, изговарајући се на разне начине: час, да је заборавио па се не сећа; час, да је тако сигурно тужитељка њему казала да напише њеном сину, те да га одбије од потраж.ивања новаца, а ово се међу тим никако не слаже са садржином писма; час опет каже, да је може бити њему тужиља дала какве купоне ради наплате. Сем тога оптужени вели, да је ово писмо из прошле године месеца Јула. Међутим из извештаја Народне Банке од 15. Октобра ове године № 16.681. види се, да он — оптужени — није наплатио никакве купоне у месецу Јулу прошле године, а купоне од акција Београдске Задруге такође није наплатио у том времену према извештају истога завода од 1. Новембра тек. год. И према овоме наплату купона могао је оптужени учинити само у овој години. А из овога јасно излази, да је поменуто писмо оптужени писао у овој години. б., Непотпуно признање оптуженога састоји се и у томе, што је он на претресу признао, да је све акције, за које га тужиља тужи., од ове купио, а међутим код полициске власти казао је, да не може да покаже, када је исте и од кога купио. Ово двоје изложено представља основ подозрења из тач. 1. §. 123. крив. суд. пост.