Полицијски гласник

Б1Р0Ј 25

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

197

НЕМА ВОДА — Ос^ауе М1гђаи Бво шта ми исприча, једнога дана, Виљем Верн, неки стари номорски капетан, који знађаше сијасет доживљаја на мору, ево шта ми исирича, док таласи, са ужасном хуком и ломњавом, удараху о стрму обалу, више које се, према сунцу, бесмо испрузкили : Шан Донард и Пјер Керион уношаху мреже у шалупу, привезану на кеју, близу доњег краја лађе, који заливаху крвљу остаци скоро почишћене рибе. Све беше у покрету у маленој луци сен-генолској. Клапарајући својом гломазном дрвеном обућом, у похабану оделу, морнари се спуштаху, по групама, иогнутих леђа под теретом од мрежа; други, руку под руку, излажаху из крчама, посрћући и певајући; »мали® чишћаху лађе спремне да се навезу, и већ се виде где се неке дереглије наврвише једна за другом водом коју удараху велика весла, слично лету спорих и сниских вивака. Ловљаше се локарда у велико. — Хајде, пожуримо, рече Жан Донард продужујући размотавати пређу коју Пјер Керион симетрички распоређиваше на дну шалупе. ' Али Пјер Керион стаде и не погледав свога друга : — Жане Донарде, рече он мало дрхтавим гласом, боље би учинио да ниси ни излазио данас... боље би учинио. Жан Донард слеже својим широким раменима, и не одговори ништа. — Жане Донарде, иастави морнар, кажем ти да би боље учинио да ниси ни излазио данас. Чујеш ли ме? Велим ти да би боље учинио. Донард погледа у небо; затим у море које се од земље отискаваше бескрајно и дубоко. На небу ни мрље од облака; море се блисташе, према сунцу, тихо и мирно. И рече: — Доста, но. И од осталих, гомиле ленштина, увек је иста несма... Јеси ли господар, шта си ти? Оида, ћути, пијаницо. — Како год хоћеш, узе Керион потмулим гласом. Ну, чуј ме добро. Последње године, Жак Пеигадек је исто тако изишао, једнога лепога дана као ово данас... И није се вратио... Како год ти хоћеш, Жане Донарде. Жан Донард хтеде одговорити, када се седам морнара и мали, који образоваху остатак његове иослуге, појавише на догледу, носећи своје ивове огртаче. За тренут ока укрцаше се људи и мреже унесогие. Шалупа се одреши, разапеше се једрила, чији конопци страшно зашкрипише дуж ветрила, и. стојећи близу катарке, Жан се Донард, озбиљан и мрачан у лицу, прекрсти, као што по обичају чињаше увек кад год би се отиснуо на пучин}'*. Жану Донарду беше шесет година. Висок и прав, беше он необичне снаге и страшан младићима. Његово лице, без браде, ћосаво, пржено сунцем у свако доба, бијено свима непогодама, личило је на уштављену кол^у; његове крупне руке беху ванредне јачине: рекло се да његов жалосни и далеки поглед као поглед људи који су дуго живели на мору или у огромним самоћама, садржаваше у себи као одблесак бескрајности. Упркос опасности суровог рибарског живота, упркос тегобних умора који исцрпљују снагу, једва ако се две или три седе длаке могу приметити на густој коси која краси његову старост. Овај старац је важио за најбољег рибара и најодважнијег морнара у приморју, трагичном пенмаркском приморју, пуном провала где море вечито риче, начичканом сурим стенама о које се таласи ломе и ненуше, бели и крвави. Када би се ветар помамио и када би се море натуштило, тада када би сви рибари остали на обали, луњајући се из крчме у крчму и пијаичећи, и када би се ириметило да иека шалупа оставља обалу, могло се наизвесно рећи да је то била шалупа Жана Донарда. Презираше све непогоде, пркошаше свима морима и смело говораше да се море и он сувише добро познају, тако одавна, »еда би могли једно другом пакостити«. И он одлажаше, често на петнаесг миља далеко од обале, откривајући пличине које би биле најбогатије рибом, бацајући своју мрежу у дна која једино он зна, пловећи тако каткада за време више

дана и ноћи. Ваљало га је видети када, стојећи код крме, у лицу мрачан и обавит маглом, исправља своју шалупу у таласима после буре. Овим суровим занатом беше стекао мало имања. Кућа му беше његова властита, у добром реду; са пријатном белоћом своје Фасаде и сјајем намештаја, она одскакаше међу нечистим и нрљавим кућерцима у којима, обично, труну у блату и гаду бретонски мориари. Дивљаху му се, пошто можда беше честитији него остали, пошто увек притицаше да спасе друга у невољи, али га нису волели. Рибари му не могаху опростити ради његовог срећног ловакоји он излагаше, при повратку, с неком врстом изазивачког задовољства; не могаху му исто тако опростити ради његова благостања, ради његових белих блуза и бела недељна рубља, и ради оне поште и надмоћности што он уживаше према њима и чему се они потчињаваху упркос себи. И затим говораху да је он немилостив према сиротињи, да је лаком. Одиста, он се никада није видео да зађе по крчмама с оним друштвима где се отиочне пити малим чашама а заврши крвавим свађама: оном бесном и неизлечивом лудогпћу за алкохолом која, кашго чини да морнари наличе на разјарене животиње. Ософ^то га презираше његова послуга, због рада којим је сатираше, због строге дисциплине коју на броду захтеваше, због крајње строгости при деоби лова, која се, често и свагда кад би се дала ирилика, окреташе у ииске преваре. Не јављајући се и чувајући се од сумње, нека скривена мржња мумлаше око Жана Доиарда, брижљиво расиалшвана од стране Нјера Кериона који га оптуживаше како се ои споразумева са прекупцима како ће га красти и експлоатисати, еда би неправедио свој део увећао. И Керион. крупна људина, лица накосне и плашљиве животиње, већ би своме господару учинио какво зло, да се није илашио да му оскудева сила и храброст. Шалупа је добро пловила; она се тада налажаше у водама острва Сена. Али ветар наједаред престаде. Спушташе се вече. Под носледњим суичаним зрацима који на његовој непомичној површини тераху као једрило ружичаста вела, тихо и мирно море изгледаше као да заспа. У даљини примећиваше се један парни брод, једва видљив, издајући к небу један облак лаке и сиве паре; од места до места, на овом умилном пространству, неке лађе рибарске, као црне птице, беху се кокетпо понамештале поврх таласа, и приморје пливаше у мору и небу, у сјајној магли. Жан Донард, непрестано седећи на крми, не управи ни једну једину реч својој послузи; он говораше само кад би командовао. Његови људи спаваху, полегали по мрежама; на предњем крају лађе, мали спремаше дрва за рибљу чорбу. — Ала се крећемо! рече Жан Допард. Не пирка ветар платна. Хајде, спусти ветрила и живо веслај. Нико да мрдне. — Но, јесте ли ме чули? повика госиодар јаким гласом. Тада се Пјер Керион диже полако, погледа разроко своје другове и окренув се Донарду: — Жане Донарде, рече му, боље би ти учинио да данас ниси изилазио... Боље би учинио! Господар устаде такође, дршћући од љутине. Керион настави: •— Жане Донарде, сећаш ли се ти Жака Пенгадека који изиђе исто тако и који се никада више не врати ? — Хоћеш ли учинити што рекох, гадна ленштино? — Нећу, Жане Донарде. Ни ја, ни ико овде, чуј ! И Керион скрсти руке и погледа Донарда, претећи му. Жан Донард се напрасно умири, — не шго се збуни, него што хтеде дозиати шта то мишљаше и зашто се буњаше ова животиња. — Ну, Пјере Керионе, рече он, гогово пријатељски, јеси ли ти полудео? Зашто одричеш да ме послушаш? — Зашто? запита јадник развлачећи речи. Зашто ? Ти знаш добро, Жане Донарде. Зато што нас злостављаш, зато што нас крадеш; зато што куће своје зидаш, лепе хаљине своје купујеш нашим новцем; зато што смо ми уморни сатирући се за тебе, и што ти ваља платити нам једним ударцем све оио што си нам узео, зато што се, као Пенгадек, нећеш више вратити, и што ћеш умрети, Жане Донарде!