Полицијски гласник

256

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 33

Али, ви ћете то разумети, ја имадох и одвише пријатељског осећања и наклоности према Катарини и маломе Камилу; ја не могох сасвим да их заборавим и изгубим из вида. Суботом у вече, кад знадох да је Филип отишао с друштвом да попије своју зараду, ја сам крстарио по предграђу, налазио сам дете, ћеретао с њим и, кад је било одвише беде и немаштине у кући, ја га нисам пустио да се врати празних руку, ви то већ погађате. Ја мислим, да је тај несретник Филип знао, да ја потпомажем његову жену и он се чинио томе невешт, налззио је да је то за њ згодно и комотно.... Ну да скратим историју, јер је и од више жалосна... Прошле су године, Филип је све дубље тонуо у своју страст и свој грех; али је Катарина, којој сам ја помагао колико сам могао, васпитала свога сина и он је сад личан момчић од двадесет година, добар и одважан као и она... Он није радник; он је школован, научио је цртати у вечерњој школи и сад је код једнога архитекта, где прима доста лепу плату. И тако, ма да је кућа, непрестано још ожалошћена присуством пијанца, ипак се стање знатно поправило, јер је Камило изврсаи син, одан својој мајци , и, од једне или две године на овамо, кад сам сретао Катарину — колико се променила јадна жена! —■ испод руке са својим сином, који беше одевен као господин, било ми је тако топло у срцу. Ну, синоћ кад изађох из своје прчварнице, сретнем Камила и кад му стискох руку — ох! он није нимало горд нити се стиди моје од креча упрљане блузе — ја опазих да изгледа сасвим суморан. — Ну, шта је? — Ето шта је, одговори он, јуче сам вукао коцку и извукао сам број 10, а то је један од оних бројева који вас шиље да цркавате од грознице у колонијама с војницима марине; у сваком случају ја морам тамо остати пет година, дакле морам мајку оставити саму с оцем — а овај још никад није толико пио нити је икад био толико зао и раздражен — и она ће умрети, мој куме; ах! сиротиња је вазда проклета ! Ох! ја после тога проведох страшну ноћ! Замислите молим вас, господине попо, двадесет година муке и труда те сироте жене разорено у једном минуту, глупошћу пустога случаја, што је један дечко бркнуо руку у једну торбу и у њој ухватио рђаву коцку у лутрији! И тако јутрос кад пођох грађевини, коју градимо на булвару Арлго, ја бејах саломљен и погурен као неки старац од несане ноћи. Можемо бити ма колико ол^алошћени, ваља цри свем том радити, зар није тако? И тако ја се попех на скелу — ми смо грађевину дотерали већ до четвртог спрата — и почех радити свој посао. Одједанпут осетих да ме неко удари по рамену. То беше Филип!... Он је сад радио тек онако по ћефу и дошао је очевидно само да одради једну надницу, да има да пије. А мајстор је примао свакога, који наиђе, јер је имао да плати пишманлук ако грађевина не буде готова до утврђенога рока. * * * Ја нисам видео Филипа већ поодавно и ја га једва познадох. Сав испечен и изнурен од ракије, брада сва оседела, руке му дрхћу, то беше један старкеља, једна развалина. — Ето видиш, рекох му, дете је дакле извукло рђав број ? — Па онда ? одговори ми он промуклим гласом и при томе ме погледа попреко. Зар ћеш и ти сад с тим да ми досађујеш, исто као Катарина и Камило?... Дечко ће чинити оно што и други, служиће отаџбини... Збиља! Ја знам шта њих једи и мучи, моју жену и мога сина... Да сам ја мртав, он не би морао ићи... Али тим горе за њих! ја стојим још чврсто на своме месту и Камило није син једне удовице. Син удовице!... Ах! господине попо, зашто је он имао несрећу да изговори ту реч? Одмах ми се зао умишљај улеже у главу и никако ме није остављао целога јутра док сам радио раме уз раме са тим несретником. Ја сам замишљао и све ми се врзло по глави шта ће патити јадна Катарина,, кад не буде више имала уза се свога сина с тим злосретним пијанцем, који је сад већ потпуно постао свиреп, способан за све... Искуцало је једанаест часова на часовнику, који беше у суседству и сви другови сиђоше да доручкују. Нас двојица остадосмо последњи, ја и Филип; ну кад је он стао на лествице да сиђе,

ето га где ме погледа смешећи се подругљиво па ми рече својим раздераним гласом: — Као што видим, имамо још једнако чврсту ногу матроску... Камило неће тако скоро бити син удовице, хајде! Тада ја осетих у своме мозгу као неки жесток удар и навалу крви и јарости: Ја дохватим обема рукама мотке од лествица за које се Филип ухватио вичући: »У помоћ!« једним јачим замахом, учиних да се лествице забатргаше и занихаше у ваздуху!... Он у часу беше мртав и сви су шислили да је то био несретан случај, али је сад Камило син једне удовпце и он неће путовати!... Ето шта сам учинио, господине попо, и то је оно што сам имао потребу да исповедим вама и милостивом Богу! Ја се кајем и ја молим за опроштај, то је јасно... али ја не треба никако да видим Катарину где пролази у црном оделу под руку са својим сином сва сретна ; јабихтадабио у стању да више не жалим шта сам учинио, да се не кајем за свој злочин... Да бих то избегао, ја ћу да се иселим, ја ћу се погодити за Америку, у име покајања и казне... ево узмите, господине, попо, ову златну гривну, коју је Катарина одбила кад је признала да воли Филипа; ја сам је непрестано чувао као успомену на оне једине сретне дане што сам их имао у животу. Узмите је и продајте... добивени новац биће за сиротињу, * * * Да ли се Јаков дигао разрешен, добив опроштај од абата Фабера? Толико је само извесно, да стари свећеник није нродао златну гривну. Пошто је цену њену или од прилике онолико колико је мислио да јој је цена спустио у црквено сандуче, он је накит обесио на олтару капеле свете девице, као неки заветовани прилог-ех-уо1;о; ту често долази стари абат да се помоли богу за сиротнога зидара.

ПОД УТИЦАЈЕМ ДРУГОГА од Јове Адамови&а (нАСТАВАК) Доктор се насмеши на ово питање па поћутавши неко време одговори: »Из чега сам извео тај закључак? из ничега па ипак из свега. Не знам како да кажем, када се двоје, човек и жена који једно другом нису одвратни, нађу на само — па ма то било и први пут —■ и када човек жели да задобије дотичну жену, онда је тема разговора и спољашње држање жене готово увек споредна ствар за њихово споразумевање. Они могу говорити о најдосаднијим стварима па ипак ће човек, ако није глуп, брзо бити на чисто са тиме: хоће л успети или не. Тон њезиног говора, начин којим одговаЈза на његова питања а нарочито погледи, којима га она са времена на време погледа, особито погледи за које она мисли да их он не опажа; све ово доводи човека до повољног или неповољног закључка. Присебан и оштроуман човек моћи ће на основу овога увек знати на чему је код жене коју жели да задобије, само разуме се не код кокете, јер жена која кокетује не мисли ни нашта друго до да се забавља, да што више комплимената задобије и да човека залуди. Само онда ако човек у друштву овакве жене остане потпуно присебан па му пође за руком да исту раздражи, онда се улоге обично мењају : кокета буде залуђена а човек долази до своје цељи. Разуме се, да ово није иикаква теорија, јер теорија или правила, како са женама треба опходити па да се задобију, нема. Рећи: »овако или онако треба са женом поступати па да је освојиш, исто је тако глупо као и тврдити: »Ја познајем жене скроз и скроз 1( , јер што се једној допада ДРУ Г0 Ј Ј е мрско а што једну привлачи другу одбија. Али једно могу као посигурно тврдити: жене које су у браку незадовољне, нарочито жене тридесетих и четрдесетих година, најлакше задобијају млади људи који се у друштву не истичу и који поред овога располажу — бар привидно — приличном дозом карактера и наивности. Пошто овакве жене с времена на време осећају у себи неодољиву чежњу за човеком који би их разумео и коме би се могле поверити, то их овакви људи нарочито привлаче; прво с тога што свака жеиа инстиктивно