Полицијски гласник

ВРОЈ 33 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК 257

осећа да је овакав човек лакше и боље разуме но остали људи, а друго и с тога што држи да јој срцу и части не прети никаква опасност од пријатељства са од себе много млађим човеком који је уз то још и карактеран и наиван ; претпоставка која је, разуме се, лажна, јер се такво пријатељство између жене несретне у браку и млада човека готово увек претвара у интимни одношај®. »Море, докторе, батали то па причај даље к , прекиде приповедача стари радознали судија. Доктор пређе руком преко бркова па искапивши чашу са вином коју му старац беше налио, настави причање: в Еле као што рекох бејах устао са стола па пришао огради веранде и не помишљајући у својој узбуђености да је крајња неучтивост окренути госпођи леђа, а уверен сам да и она то у оном часу није приметила. Беше наступио моменат када се на све заборавља: на учтивост, на околину и на себе сама. Што се тада, место што се упутих огради веранде, не устремих на ту жену, мислим да је више дело инстинктивног страха од евентуалног наседања но моје присебности; а уверен сам да би сваки онај који је природе мање плашљиве пред женскињом, то и учинио. Бог ће га знати докле бих ја ту још стајао и бленуо бесвесно доле у башту, да ме из тог бунила не трже њезин глас: »Хоћете ли да сиђемо мало у башту?" Она беше ово питање поставила тако тихим и променљивим гласом да у пркос мога узбуђења морадох приметити колико ју је напрезања стало док се отресла своје узрујаности. На њезино питање окретох се, али је не смедох погледати у очи но се само ћутећи поклоних. Она се провуче између стола и столица, стаде на сред веранде, па скупљајући једном руком подугачки скут своје кућне хаљине, маши се другом за моју коју јој ја из страха и узбуђености не бејах ни понудио. Да ме је сутра дан неко запитао како је се ствар даље развијалз, и поред најбоље воље не бих умео рећи, толико ме беше додир њене руке и њезина близина узрујала. Као што се човек неког сна тек после месец дана може да сети, тако се и мени ове иојединости тек временом стадоше јављати у памети... Силазећи низ степене и корачајући узаном, жутим песком посутом стазом, букташе у мени страсна жеља да шчепам ову жену у наручја па да јурнем с њоме у најближи цбун, дочим ми опет страх да се не компримитујем, не дозвољаваше ни да је погледам. Ова два осећаја: страсна пожуда и страх од срамоте беху тако овладали мојом памећу и осећајима, да изгледах сам себи као луд. Ни речце не говорећи и дрхћући целим телом иђах поред ове жене, не мислећи ни на шта друго до само на то: шта да радим? Да је дохватим па пољубим ? то је простачки и глупо, одвраћах сам себе, а у самој ствари не нађох храбрости за то. Да јој изјавим љубав ? то би била још већа, јер моменат беше за делање а не за причање. Такве и сличне мисли врзаху ми се по мојој лудој глави. На једаред ми сену кроз главу: »Шта ли она сада мисли?« Помисао, да се она сада смеје у себи моме узбуђењу и глупом држању, натера ме да је погледам. Она корачаше поред мене погнуте главе и упртим погледом преда се. Ово ме мало поврати к себи и сада је стадох пажљивије посматрати. Лице јој беше зајапурено али привидно мирно, само лева обрва, која се час по час дизаше као у трзавици, као и убрзано дисање које јој се у пркос широке убране хаљине по јаком таласању груди видело, показиваху унутрашње узбуђење. И сам незнајући одакле ми толика дрскост, притиснух лако њезину руку која почиваше на мојој, уза ме; она подиже мало главу, погледа ме са стране па се насмеши. Ово ме потпуно охрабри и сада метнух длан моје леве руке на њезину па обухвативши исту прстима притиснух је лако. Она спусти опет главу ни речи не проговоривши. Тако ћутећи и идући једно поред друго удаљавасмо се све даље од веранде. Савивши за један повелики шумарак од јоргована, који нам заклањаше изглед на веранду, застадосмо обоје као да смо се договорили. „Како вам се допада наша башта?" запита ме она још једнако гледајући преда се и сигурно само да прекине ћутање. Поглегах око себе не би ли нашао згодан одговор. Лево од пута.ње која беше ограђена цреповима од теракоте у виду акантусова листа, стајаше на сред једне зелене пољанице велики џбун ружа, на чијем се лишћу још блистаху капљице јутрење росе. Даље иза џбуна дизаху се стари грмови чији се

врхови, као и сенке по зеленој пољаници, лагано кретаху тамо амо, »Доиста дивна башта", одговорих ја на горње питање. »Погледајте само онај бокор ружа: зар не личи исти на вазу са ружама, на столу за зеленом простирком ? 1< »Смем ли да вам понудим једну од ружа?" прекиде она моје поетичке изливе сумњиве вредности, погледавши ми при том смешећи се умиљато у очи. Место одговора подигох њезину руку коју још једнако држах у својој, па је принех устима и пољубих. Она је извуче из моје, насмеши се враголасто па лупнувши ме пољубљеном руком по прстима, упути се џбуну. На сред пољанице застаде, подиже скут своје хаљине сигурно с тога што је трава још била влажна од росе — па га пребаци преко десне руке као скут јахаће хаљине, али тако незгодно да јој се једна нога у ципелици од зелено-златне коже и свиленој чарапи са белим и црним попречним пругама, готово до испод колеиа указа. Можете мислити како је ово утицало на моје и иначе до крајности раздражене живце. Стојећи као укопан, готово избуљеним очима посматрах њезину доиста лепу ногу, око чијих се пуначких листова обавијаху чипке од гаћица. Она беше откинула са џбуна један пупољак и једну пола расцветану ружу па држећи обоје у једној а задигнуту хаљину преко друге руке, враћаше се опет к мени, питајући ме још из далека: „Шта волијете, пупољак ити расцветану ружу? !С Ја дрхтах целим телом; дланови ми постадоше опет влажни а доња ми усна стаде играти. Она долазапте међутим све ближе к мени смешећи се умиљато и гледајући при том у очи. Осећах да сам пропао, то јест да је морам шчепати, па куд пукло да пукло; и да ми пуки случај не притече у помоћ, ко зна како би се ствар свршила. Приближавајући се к мени а при том једнако у мене очекујући одговор на горње питање, не беше она ни приметила да се приближује огради путање, која се једва за шаку подизала од земље. Баш у тренутку када јој хтедох одговорити да волијем расцветану ружу, запе она ногом за ограду и да ја не прискочих да је прихватим, морала би пасти. 1ако се нађосмо једно другом у наручју. У први мах бесмо обадвоје као ван себе од изненађења; она беше као у несвесници затворила очи па наслонила главу на моје груди а ја је посматрах као да се будим из каквог сна, али не за дуго. После неколико тЈзенутака разбукташе се у мени свом снагом они животињски нагони, који се готово у сваком човеку налазе; обема рукама шчепах њезину главу, подигохјој лице према мени па је стадох као бесаи љубити; али не тихим, слатким пољубцима заљубљеника но страсним, дивљачким пољубцима побеснела човека; пољупцима од којих је сваки остављао модрицу за собом. Она беше забацила главу, па затворивши очи и опустивши руке млитаво низа се „стењаше кроз полуотворена уста, чији ме врео дах још више опијаше: »О... молим... немојте... молим немојте...' с Изгледаше као да јој моја плаховитост сву снагу одузела али наједаред, као да јој нека електрична струја пројури кроз тело, обисну ми се на врат, притисну ме грчевито на своје груди па ме стаде још страсније и ватреније љубити но ја њу, стењући после сваког пољупца неким загушљивим, готово плачним гласом: »Ох... ти... ти... ти... <( Тог тренутка изгледала је величанствено лепа. Из очију јој севаше она тајанствена у мозак продирућа ватра, њене дугачке, црне, лепо повијене обрве беху се као усљед каквог тајног бола набрале, дочим јој пуначки, дугуљасти, зајапурени образи почеше бледети; изгледало је као да јој ова љубавна екстаза причињава страховите болове, више религиозна мученица но љубавница. Што се мене тиче ја се једва држах на ногама. Она тајанствена ватра њезиних очију, која ми је пређе толико болова причињавала, а која сад без престанка букташе, као и њезина готово натприродна страст беху ме сада толико раздражили, да почех губити свест. Густ, час цри час као крв црвен вео стаде ми се спуштати преко очију а у грудима ме стаде мучити неки страховити неодређени осећај; нека мешавина страсне радости и непојмљиве јарости, удружено са жељом час да једно час друго задовољим, и ко зна шта бих под утицајем тог страховитог осећаја учинио: можда бих се бацио