Полицијски гласник

258

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ћрој 33

заједно са овом женом на земљу па се ваљао као луд по истој; можда бих рикао као дивља животиња а можда бих и једно и друго учинио да ме Елза не отрже овог полуживотињског стања. Раздражена до крајности, а можда и из неког мени непознатог унутрашњег нагона, зари она наједаред главу на моје груди, па стаде јецати гласом, који ми је срце раздирало. Овај изненадни преврат њеног расположења тако ме упланга да се сасвим освестих. Не могавши у први мах себи објаснити ово њезино држање стадох је миловати по глави и забринуто питати: шта јој је. Она јецаше све јаче и јаче тресући се при том као у грозници и понављајући с времена на време са од плача исцрекиданим гласом питање: »Што си дошао? Што си морао доћи?« Ма да нисам могао да појмим зашто плаче, ипак ми дође да се и ја заплачем. Подигох јој главу па јој стадох љубити уста и очи, тепајући јој хиљадама речи о љубави, срећи, и тако даље. Јецање стаде попуштати и она се најзад умири. Пољубих је још једном па јој онда шапнух на ухо: »Ходи да те отпратим у твоју собу". Она подиже своје сузне очи, погледа ме смешећи се, па одговори тихим гласом: »Хоћу... молим те дај ми твоју мараму." Извадих исту из шпага, обрисах јој њоме очи и лице од суза, па се онда упутисмо лагано дома. Приближивши се савијутку стазе застаде она понова, стаде преда ме, па подигавши се на прсте и погледавши ме умиљато се смеглећи, прошапута: »Драгане, још један пољубац". Пољубисмо се још једанпут па онда пођосмо веранди трудећи се да колико толико савладамо узбуђење, у коме се налажасмо. Прешавши преко веранде и преко ходиика који је, као што рекох, делио цео стан у две половине, попесмо се на први спрат где ме она уведе у један салон. Ушавши унутра баци она брзо поглед по истом да види јесмо ли сами, па видевши да нема никога рече ми полугласно: »Сад ћу да зовнем служавку да ти покаже собу за тебе«. Ја је дохватих око паса. »0 не, тако се нећемо растати«. Она ме лупи шаком лако ио образу, па рече смејући се: »Буди послушан®. Ја је хтедох привући на оближњу софу али она стаде уплашено молити: »Молим те, немој овде, може неко од послуге сваког часа доћи", па извивши се из мог загрљаја, додаде готово шапућући: »Доћи ћу код тебе к . »Морам ли дуго чекати ?" »Не, дивљаче; али сад буди паметан«. Ја јој пољубих руку а она зазвони. Тек што смо сели једно спрам другога за један ниски јапански сточић, уђе служавка. »Мина! одведи господина доктора у собу одмах до господареве. Је ли тамо све у реду? (( »Јесте милостива", одговори служавка. Елза се окрете к мени смешећи се љубазно: »Драги господине докторе! смем ли рачунати на ваше друштво при ручку. Ми обично ручавамо у један сат к . (Наставиће се). ДОБАР ОТАЦ Жан Рамо — Дакле, то је јектика, докторе ? — Не могу више крити, капетане. — И она ће умрети ? — Кроз петнаест, а можда и кроз двадесет дана. — То је грозно! — Грозно. Пошто се смркло, доктор је прегледа и оде. Човек, с киме је доктор тако искрено говорио, био је стари морнар, капетан лађе у пензији. Жена, о којој је говорено, била је јединица кћи тога морнара: Ружа, млада девојка, која је провела своју младост само кашљући, удала се пре неколико месеца за човека, којега је обожавала, Ђорђа Монтклара.

А место, где се водио овај разговор, била је велика сала у замку, где су живели капетан, његова кћи и зет, замку староме и опаломе, који се налазио на стрменитој стени на коју је океан за време буре бацао своју пену и своје вале ломио о стрмо стење велике стене. Капетан, — риђе главе као истуцана кугла цигле, са белом косом на слепим очима није више отворио врата собе, у којој је лезкала његова кћи, а да не уздахне дубоко. Она је била на ногама, иза тих врата — она, његова ћерка; и он је мислио да она слуша. За десет се рекунада више не видеше, не говорећи ништа, осећајући, да им се плућа тешко надимљу. После извеснога времена, бацивши се у наручја оцу своме, благо, гласом промуклим и већ угашеним, рече Ружа: — Ја сам чула, оче ! И њено слабо тело уздрхта; она поче јецати, — Ах! па не треба плакати, рече она после извесног времена гледајући у оца свога, који — по својој искрености није се више трудио да сакрије истину — не јаукну и не изговори речи, које су му биле већ на врх језика. Не треба плакати, иди, немој да ме растужиш. Повративши се у своју постељу, близу ватре, која је бацала жалосне сенке и осветљавала по соби, она је говорила крагким речима, показујући при том својим танким, врло дугачким и врло укусним прстима на слику свога мужа по некој старој ФотограФији. — Да, заиста је то. То је било онда! Читала сам у својим књпгама о смрти јектичавих. Нисам ни сумњала у то! Ах, та то је било у почетку врло жалосно, али то иде полако. Не треба увек плакати. По некада се човек и нада у животу. У осталом, ја не марим што ћу умрети. Не, уверавам те... Ја сам била довољно срећна... Ту се заустави, промени глас и рече: — Реци ми, мислиш ли, да мој муж' сумња у то! Ах! не треба му о томе ни говорити. То би га јако мучило. Он ме тако љуби!.:. Ах, да, ја сам тако срећна!... Ах, када би се човек могао избавити ових мука... Угреј салу, да се добро осуши, јер је влажна. За тим спусти очи и продужи: — Ах, да сам имала мужа као толико других, који су ми оставили рђаве успомене на мој опстанак!... ах, то би било жалосно врло жалосно умрети! Ах, ово ће бити страшно. Али умрети као ја, то није ништа. Тамо горе или тамо доле зар није ово глупост што ја говорим! Ах, није добро. Ја ћу му сама казати. Ја нећу ништа друго сем срећних успомена из моје прошлости. И ја ћу о томе дубље мислити, свагда, свагда!... То ће бити племевито. И она се уједаред гласно насмеја, да би развесила свога оца, који је јецао од бола. У томе тренутку жестоко зазвони звонце, те обадвоје задркташе. — То није Ђорђе ! рече млада жена. Он не звони тако. Капетан се диже и оде да погледа кроз нрозор. Али тек што је погледао ка капији, брзо се повуче. — Ко је то, оче? Он ништа не одговори. Остаде један тренут непомичан, као окамењен, за тим грозничаво затвори спољне капке и изађе из собе, чија врата закључа. Слуга је већ био пошао, но он га врати и пође сам да затвори. То је био извршни судија. И капетан виде свога зета, када се скиде из кола уз пратњу два жандарма. — Господине, рече кратко судија староме морнару, молим вас опростите, али ми смо дужни да извршимо жалосну дужност. Ваш је зет убио ове ноћи једнога човека, који га је затекао код своје љубазнице. — Он је затворен. Ми смо дошли да предузмемо истрагу и да поставимо неколико питања вашој госпођи ћерци, која ће по свој прилици моћи да расветли неколико врло важних тачака. Капетану се учини, као да му се утроба преврће, — Он је преварио! .Несретник!.,.. За тим виде да ће судија и жандарм ући, па рече: