Полицијски гласник

266

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 34

и. напослетку, да је позван и он, Петар Петровић, и не само позван, него се и с великим нестрпљењем очекује, пошто је он између свих укућана гост најзнатнији. И сама Амалија Ивановна позвана је с великом чашћу, поред свих непријатности које су се дешавале, па је сад газдовала и радила овде, готово осећајуКи од тога насладу, а поврх тога била је сва нагиздана, макар што је у жалости, и то све у новоме, у свили, накудрављена и напрашена, и тиме се поносила. Све то изазове у Петру ПетровиКу неџу мисао, и он оде у своју, то јест у собу Андреје Семјоновића Лебезјатњикова, некако замишљен. Ствар је у томе што је сазнао да је међу позванима и Раскољњиков. Андреја Семјоновић нешто ја цело јутро седео дома. Између тога господина и Петра Петровића створени су неки необични, у осталом делимице и нриродни односи: Петар Петровић презиЈзао га и мрзео чак и преко сваке мере, готово од оног дана и часа када се код њега доселио, али се у исто доба иекако и као ирибојавао тога човека. Дошавши у Петроград задрлсао се код њега не тек само из пусте економије, ма да је то и био главни узрок, него беше ту и другог основа. Још у унутрашњости слушао је о Андрији Семјоновићу, своме бившем питомцу као о једном од првим младих напредњака, па као и да .игра знатну улогу у неким занимљивим и баснословним зајрдницама. То је запрепастило Петра Петровића. Ето баш те моћне, свезнаие, све презирајуће и сваког и све обелодањујуће заједнице већ су одавно плашиле Петра Петровића, имао је од њих некакав особити страх, у осталом, сасвим неодређен. Оно, одиста, сам он, ни у унутрашњости, није могао ни приближно да појми ништа од те врсте. Слушао је, као и други сви, да, у Петрограду нарочито, постоје некакви нрогресисти, нихилисти, они који све јавно осуђују и'тд., итд., али, као и многи други, увеличавао је и извртао смисао и значење тих имена већ до глупости. Горе од свега страховао је, ево већ неколико година, од јавне осуде, и то беше главни основ његова непрекидног и претераног немира, особито кад машта о преношењу свога рада у Петроград. У том погледу био је заалашен, као што понекад бивају мала деца заилашена. Пре неку годииу, онамо у провинцији, тек што је започињао своју каријеру, он је наишао на два случаја, где су две доста знатне личности у губернији, за које се он дотле придрзкавао, и које су њега заштићавале биле опоро изобличене, то јест јавно осуђене. Један случај свршио се некако особито скандалозно за обелодањена кривца, а други мал' што није свршен шта више и са веома много неприлика. Ето зашто је Нетар Петровић дошавши у Петроград, хтео одмах да разбере у чему је ствар, па, ако затреба, за сваки случај да потрчи унапред, и да потражи себи у »младом нараштају нашем". У том случају надао се на Андрију Семјоновића, а посећујући људе, например, Раскољњикова, већ је научио да којекако заобљује неке Фразе с туђа гласа... Доиста, брзо је успео да у Андрији Семјоновићу усмотри човечића необично припроста, природна и врло обична. Али то ни мало није разуверило Петра Петровића, нити ослободило страха. Чак и да се увери да су сви прогресисти оваке шуше, не би ни тада његова узнемирност ишчезла. У самој ствари њега се нису ништа тицала сва та учења, мисли, системе (с којима је Андрија Семјоновић на њ насрнуо). Имао је он своју рођену мету. Њему је само ваљало што пре, одмах да разазна: шта се и како овде збило? Јесу ли ти људи моћни и у сили, или нису ? Има ли се он лично чега да боји, илн не ? Хоће ли њега да обелодане и осуде ако нетто предузме' или неће ? А ако га обелодане и осуде то у чему и због чега навластито сад осуђују? Није само то: да ли се може с њима некако сиоразумети, па их подбунити, ако су они одиста моћни? Треба ли то или не треба? Може ли се на пример штогод за своју каријеру припремити баш помоћу њихова иосредовања? Речју, било је стотину гштања на реду. Овај Андрија Семјоновић био је човечић скрофулозан и слабе крви, малогз раста и већ необично плав са бакенбардима као котлети, којима се он веома поносио. Негде је служио. Њега су, поврх свега, једнако болеле очи. Срца беше меког, али реч му веома самоуверена, а понекад чак и ванредио заносна, — што је, с погледом на његову Фигурицу, било готово свагда смешно. Амалија Ивановна, у осталом, сматрала га за укућанина, за доста часна и поштена, то јест, није

пијанчио, а стан је плаћао уредно. Иоред свих тих својстава Андрија Семјоновић био је одиста глупаст. Пристајао је и он уз прогрес и прииадао младом нараштају нашем«, — из сурасти. Он је био један од оних безбројних и разноликих легиона простака и свакидашњих људи, слабомоћне недоиошчади и ограничењака који ништа не доуче, који махом пристају за сваком најмодернијом идејом, да је одмах искваре, да махом карикирају све, чему су и они сами најискреније кадгод служили. У осталом Лебезјатников, чак и мимо тога што је био добричина, и сам у неколико не трпљаше свога сажитеља и бившег заштитника Петра Петровића. То се сврши код обојице некако узајамно и неслућено. Ма како да је Андрија Петровић био ирипрост ипак је опазио да се Петар Нетровић пући, и да га тајно презире, и да »није сасвим такав тај човек«. Огледао је, тако, да му разложи систему Фуријеву и теорију Дарвинову, али Петар Петровић, особито у последње време, слушао би га некако и сувише саркастично, а у најновије време, чак је почео и да грди. Ствар је у томе, да је он, по инстикту, прозирао то, да је Лебезјатњиков не рамо припрост и поглуп човек, него може бити и лагало, и да просто никаквих значајнијих веза нема чак ни у својој заједници, него да је само чуо и добио штогод из треће руке; па није само то, него ни рад свој, ироиагандски рад, можда не зна честито, по томе, јер се тако што врло често дешава, па од куда ће он да буде од тих што јавно осуђују и обелодањују дела и личности! Узгред речено. Петар Петровић у овој, са половицом, недељи радо је (особито с почетка) примао од Андрије Семјоновића чак и врло необичне похвале, то јест. није се бранио, например, и ћутао је кад Андрија Семјоновић њему принисује готовост да помаже будућем и скором стварању » комуне <( тамо негде у мешчанској улици; или, на пример, да неће сметати Дуњечки, ако би она још у меденим месецима, намислила наћи сеои љубавника; или да неће крштавати своју децу, и друго, и друго, — све на тај начин. Петар Петровић, по свом обичају, није се бранио од тих својстава која су му приписивана., и чак је доиуштао да га тако хвале, — толико је њему свака похвала била пријатна. (Наставиће се)

ЧУДНОВАТИ ДОЖИВЉАЈ СКИЦА Марка Твена Ово је приповетка, коју ми мајор исприча, саопштићу вам је што боље могу: У зиму 1862. и 1863. годиие био сам командант тврђаве Тримбина код Њу-Лондона. Може бити да наш живот на томе месту није био пун живости, као »у Фронту«, али било је ипак и тога доста само нарочите врсте, и није се човек морао му-" чити, та то опази. Тако у то време проносили су се по целом северном крају тајанствени гласови, да се свуда врзмају шпијуни устанички, да ће наше северне тврђаве бацити у ваздух, гостионице сагорети, да се шиљу окужене хаљине у наше вароши и још ваздан других томе сличних. Ви се сећате тога. Свему је томе само био циљ, да одржи у напрегнутости нашу пажљивост и да спречи обичне гарнизонске лабавости и запуштености у послу. Поред тога код нас је била и станица за рекрутовање, а то ће рећи, да нисмо могли проводити ни најмање време у беспосличењу, у сањаријама, нити се занимати бескорисним стварима. Покрај све наше пажње ипак нам је побегло ноћу и тајно педесет од сто регрута. Имали су од иримљене капаре за војничку службу толико новаца, да је рекрут сасвим могао дати стражару 3—400 долара, те да га пусти утећи, па опет да му поред тога остане лепа сума, која за сиротог човека представља ипак неко имање. Као што дакле рекох: нисмо проводили живот у ленствовању. Једнога дана био сам у послу у својој соби, пишући и прелисгавајући разне написе, кад унутра ступи један блед, одрпан дечко, око петнаест година, поклони се елеганто и рече: »мислим да се овде рекрути јављају?" »Тако је. <( »Хоћете ли бити добри, да мене примите?«