Полицијски гласник

318

полицилеки гллсиик

ВРОЈ 41

* У Београдској тврђави ухватише једног странца, који је дошао на чудну идеју да пеца и на Дунаву и на Сави. То је неки Енглез, а у ствари аустријски ђенералштабни ОФицир, који пеца маске ради, а у ствари помоћу удице мери дубину воде, а поред тога ФотограФише малим џепним као сахат апаратом све важније тачке и капије. * Два тобож безбрижна путника броде једрилицом-јахтом дуж немачке источне обале; али их на један пут ухвате и демаскују као Француске ОФицире, који су тобож као путници увесељења ради, шпијунисали, како је немачка обала утврђена. * Артиљериски наредник I. који је откомандован у муницијски депо, слагалиште, случајно се упозна са једним господином, који се у истој вароши задржава, јер има неке послове да посвршава. Обоје се добро спријатељише. Артиљеријски наредник поред својих стручних послова интересује се и за мајсторију како се праве »бенгалске* ватре, жабице и друге ситнице а и непознати господин одличан је познавалац прављења тих стварчица. Поучава наредника с којим прави заједничке опите и обоје се још чвршће спријатељише. Једнога дана непознати господин вели, да би се за њихове опите згодно могао употребити „циндер® за гранате, и то најновији какав се налази у артиљеријској лабораторији и моли наредника, да другом приликом ту »ситницу« понесе. Али нареднику то паде у очи. Размишљаше позадуго, да ли странац није какав шпијун, и да ли то не би било издајство показати непознатом човеку „циндер" нове конструкције, који је још за све тајна? На послетку, реши се, да се обрати свом претпостављеном, који опет сматрао ову ствар за врло важну и с тога јавио главном команданту. Наредник добија због своје обазривости похвалницу, а сем тога добија и неколико циндера старога система, да шпијуну, о коме се сада јасно знало да је тај, иодвали. Шпијуна нико не дира, чак га пуштају, да умакне са старим „циндерима® и радују се, што су страну владу, у чијој је служби непознати странац био, обманули. * Случајеви, наведени овде, односе се на шпијунажу у миру. Она је важнија и значајнија од оне у рату, и човек се често мора дивити и чудити, када чује шта су све политички и војени шпијуни у миру починили. Американац Куртин био је у почетку седамдесетих година овога века амерички иосланик у Петрограду. После пада Наполеона III упути се Кургин да на неколико дана посети Лондон. Докле се тамо бавио добије позив обореног цара и императора, који је у то доба живео у Числехурсту, да га посети. Он се одазва позиву и Наполеон га дочека ванредио топло. Цар се с њиме забављагпе неко време; говорили су о његовој прошлости, његовој сиротињи, о његовом авантурском животу као и о његовој посети у Њу-Јорк. На послетку, после разговора од читава два сахата помену цар прави циљ његовог позива. Он рече Куртину: — Ви стојите врло интимно с Горчаковом. Можете ли ми што рећи, какви су његови погледи односно обнављања царства ? — Знам његово мишљење у том питању — рече Куртин, али се не осећам овлашћен и да вам га кажем! — Разумем вас, — рече Наполеон, — и особито сам вам захвалан на пажњи што сте ме посетили. Горчаковљево мишљење, које је Куртин прећутао, било је и сувише драстично. Он је рекао да тог »Француског шуфта« никада неће потпомоћи. да се опет докопа престола, јер га сматра за човека, који је вазда био опасан за мирно стање у Јевропи. Када се Куртин после тога вратио у Петроград, позва га једнога дана кнез Горчаков на ручак. Кад су сели за сто, упита га на један пут овај. — Ви сте били на путу? — Да! — У Лондону? — Тако је. — Видели сте многе људе? — Неке моје одличне пријатеље... из Америке.

— Казали су ми, да сте видели и једног човека, који некад држаше судбу Јевропе у својим рукама? — Тако је. — Имате ли што да ми кажете, односно онога што сте с њиме говорили? — Све је безначајно! — гласио је одговор. — Говорили смо само о личностима... На то се Горчаков осмехну. — Знам све појединости тога разговора. И сувише сам вам обвезан захвалношћу, што Иаполеону нисте казали моје мишљење о обновљењу царства! Како разговору између Куртина и Наполеона није присуствовало никоје друго лице, Американац се заиста чудом чудио и од тада је стекао високо мишљење о савршенству и потпуности руске шпијунаже. (Свршиће се). —. —-—. ♦ ЈЕДНА ПАРИСКА ДРАМА Ово није плод вреле маште каквога Фељтонисте који, да би задовољио отупеле живце својих читалаца, смишља невероватне перпетије и још невероватније катастроФе, и који на крају свога романа направи хекатомбу људских тела. Ова страшна и романтична драма десила се у Паризу 5 октобра, и ево како причају париски листови. Булевар Рошешуар био је поприште једне крваве драме која се одиграла у чудним околностима. Пре годину дана, једна млада глумица, г-ђица Жермена Левагалес, стара деветнаест година, са станом у московској улици бр. 34, у једном кокетнои апартману, упознала се у једном монмаргрском каФе -шантану где је певала сваке ноћи од дванаест до три, са једном индивидуом која је била позната под надимком »Биби® и чије је право име Хектор Жиго. Жиго је био један од оних несрећника, увек одевених ио последњој моди, напомађене косе, добро уфитиљених бркова, које човек може срести но свима местима где има жена, и чије је једино занимање да подло експлоатишу несрећнице које буду пале у њихове замке. Он успе да заведе младу глумицу, која му се предала не само „душом и телом®, по традиционалној романској Форми, него, што је за њега било главно, и кесом; на тај начин, он је код ње имао и постељу, и постављен сто, чак му је и поклоне давала. Али захтеви лепога Бибиа с дана на дан су се увећавали, и најзад су постали такви, да му Жермена учини неколико плашљивих примедаба. И при првом покушају зло јепрошла: драган је обори и изудара на мртво име и оте новац који му је требао. Најзад, једнога лепог дана, њој дође храброст, отказа му и стан и љубав, и запреги да га ће затворити ако се одмах не сели. Пред таквим стањем ствари, господин се одлучи да се повуче, али на растанку даде реч својој разочараној _пријатељици да ће јој се осветити. Излазећи, он дочепа један стилет који је припадао Жермени, и узвикну јој, извукавши оружје: — Видећеш! са овим ћу ја свршити рачун са тобом. Неко време после тога, они се сретоше на тераси једне пиваре у улици Бланш. Свађа се замете између њих, и то баш око стилета. Биби се устреми на малу певачицу и покуша да је удари, али остали гости притрчаше и раздвојише је. — Све ти је у залуд, ја ћу ти одрати кожу! рикао је претећи песницом младој жени која, сва престрављена, пожури се да побегне дома, одакле није неколико дана излазила. Пошто га је Жермена отпустила, Биби нађе нову љубазницу, веома лепу радницу Жану Мишо, стару двадесет година. Много слабија карактером него Жермена, Жана се потпуно предаде свом заводнику. Овај је натера да остави радионицу где је радила — једну велику Фабрику кугије — и како је она била веома лепа натера је да уђе у галантан свет, и поче живеги од н-ене зараде и грговати њеном љубављу, младошћу и лепотом. Али ни то му није било доста: он се реши да експлоатише њену љубав и преданост до краја. Идеја о освети није му избијала из главе. Он је знао да Жермена свако вече долази са једном својом пријатељицом у један хореограФСки завод на булевару Клиши. Он измисли један