Полицијски гласник

334

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 43

шест месеци, како са њим срећно живим. И сад мора да ми се то деси." Госпођа Улрих бризну у плач и горко јецаше. Комесар мало почека, за тим је упита строгим гласом : »Та говорите већ једном и реците шта вам се десило ? (< Берг као искусан полицаски чиновник внао је, да по где који пут строгост јако утиче на женскиње, и то искуство није га ни овог пута преварило. Госпођа Улриховица прибра се и продужи: »Сандкул ми је из Б. писао и хоће да ме походи. Ако мој муж дозна, да сам била верена са таквим човеком, онда сам пропала. После ових речи скочи комесар са столице. Сад му беше све јасно. Та светска варалица, за коју из Б. јављају извесно није нико други, до ли Сандкул. Сад је требало само да га што пре ухваге. Госпођа Улриховица показа и писмо, које је од њега добила. У писму јој он јављашз, да му је врло добро и да једва чека, да се са својом некадањом вереницом састане. Долази возом у 5 часова после подне и да га чека на анхалтској жељезничкој станици. Писмо је један дан пре писао, данас би азвесно морао приспети у Берлин. Комесар Берг обека госпођи Улриховици, да ће се он већ побринути, да Сандкул не наруши њен брачни мир и да може мирно ићи кући. У означено време пак оде он на анхалтску жељезничку станицу и одреди полициског наредника са неколико полицајаца, да се нађу у његовој близини, кад приспе воз. Беше наредио, да зликовца пусте, да мирно изиђе из жељезничног воза и тек на вратима жељезничке станице, кад буде предавао контролору своју путничку карту, да га у том тренутку ухвате. Воз је приспео тачно, у означено време и комесар Берг мотрио је са напрегнутим силама, само да му не би зликовац умакао. Он се беше уздао у своје добро памћење и заиста, није се преварио, јер између толико путника познао је Сандкула, само шго овај сада беше обријане браде и нешто се у лицу променио. Комесар даде потајно знак осталим полицијским чиновницима, да буду спремни. У тренутку, кад је Сандкул пружио коптролору своју путничку карту, један полицајац ухвати га за раме. — Зликовац пребледе, виде да су га познали, баци брзо своју путничку торбицу на земљу и за тренут ока извади револвер из џепа, и испали га на полицајца, који га хтеде да ухвати. Једним метком у главу погођен, сгропошта се полицајац на земљу сав обливен крвљу. У том тренутку прискочи комесар Берг, избије револвер зликовцу из руке и за тренут ока савладаше Сандкула и везаше га. У затвореним колима спроведоше апсеника полицијској Управи. Изварани новац и многе драгоцености нађоше код њега. Пун радости још исте вечери јавио је комесар Берг полицијској Управи у Б., да се опасни зликовац, та светска варалица, налази у рукама берлинске полиције. превео М. Л.

ЗЛ.0ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА 73 — Шта се мене тиче што су вама на ум падала нека глупа питања, повиче он. — То тек није доказ! Ви сте све то могли и да натрабуњате, у сну, и то је све! А ја вама велим да ви лажете, господине! Лажете и опадате ме из какве му драго злобе, управо због срдње на мене, што ја нисам пристао на ваше слободоумне и безбожне социјалне понуде, ето шта! Али ово извијање не поможе Петру Петровићу. На против са свих страна се зачу незадовољно мрмљање. — А, гле куда ти заилазиш! викне Лебезјатњиков. Лажеш ! Зови полицију, а ја заклетву иримам! Једно само не могу да разумем: рашта се усудио на тако низак поступак? 0, жалостан и низак човек! — Ја могу да објасним рашта се усудио на тако низак поступак, и ако треба, заклећу се и сам ! тврдим гласом рече најзад Раскољњиков, и ступи напред. Он нзгледаше сталан и миран. Свима некако би јасно, од једног само погледа на њ, да он зна у чему је ствар, и да је дошло до размршаја.

— Сад сам све себи потпуно разјасиио, настави Раскољњиков, обраћајући се Лебезјатњикову. — Од почетца овог догађаја већ сам сумњао, да је ту некаква одвратна превара; сумњао сам услед неких особених околности, које само ја знам, и које ћу вам одмах и објаснити свима: у њима је сва та ствар! Ви сте ми пак, Андрија Семјоновићу, вагиим драгоценим исказом напокон све објаснили. Молим све вас, све, да ме саслушате. Овај господин (покаже на Лужина) верио се недавно с једном девојком, с мојом сестром, Авдоћом Романовном Раскољњиковом. Дошавши у Петроград он се, оиомад при првом нашем виђењу, посвади са мном, и ја га отерам од себе, за шта имам два сведока. Овај човек је веома пакостан... Ни ономад нисам знао да је узео стан код вас, Андреја Семјоновићу, и да, мора бити, тог истог дана, када смо се посвадили, то јест ономад, видео је да сам ја, као пријатељ покојног господина Мармеладова, предао жени његовој, Катарини Ивановној, нешто новаца за сахрану. Он је одмах писао мојој матери, и известио је, како ја новац нисам издао Катарини Ивановној, него Софији Семјоновној, и уз то је најнижим изразима напоменуо... карактер СоФије Семјоновне, то јест напомињао је карактер мојих односа према Софији Семјоновној. Као што видите, све је то с намером било, да ме посвади с мајком и сестром, уливши им то, да ја расипам на неблагородне цељи њихову последњу пару, којом оне помажу мене. Синоћ, пред мајком и сестром, и у његову присуству, ја утврдим истину доказанши, да сам новац дао Катарини Ивановној за сахрану, а не Софији Семјоновној, и да са Софијом Семјоновном ономадне нисам ни познат био. чак јој ни лица нисам видео. Уз то сам додао још, да он, Петар Петровић Лужин, са свима својим достојанствима, не вреди ни за мали прст СоФије Ивановне, о којој се тако рђаво изражавао. А на његово питање: да ли бих ја СоФију Семјоновну поставио поред своје сестре, — одговорих му, да сам то већ учинио истога дана. Ражљућен што мати и кћи неће да се, по његовој клевети, са мном посваде, он стане да им, реч по реч, изговара неопростљивих дрскости. Изађе на потпун раскид односа, и њега отерасмо из куће. Све то би синоћ. Сад молим нарочиту пажњу: замислите, да му је пошло сад за руком доказати да је СоФија Семјоновна крадљивица, то би он, прво, доказао мојој сестри и матери да је готово имао права у својим сумњама; да се он правично љути на то, што сам у један ред ставио своју сестру и Софију Семјоновну; да је осуђујући и нападајући мене, заштићавао и, мора бити, чувао част моје сестре а своје веренице. Речју, помоћу свега тога он је могао и поново да ме посвади с породицом, па извесно се и надао да опет дође у њихову милост. Да и не говорим о томе, да се он лично мени светио, јер је имао основа да мисли, како су част и срећа СоФије Семјоновне за мене врло драгоцени. Ето, то је сав његов рачун! Ето, тако ја схваћам ту ствар. Ето, ту је сав узрок, и други не може ни бити! Тако или скоро тако, заврши Раскољњиков свој говор, прекидан често узвицима слушалаца, у осталом, врло пажљивих. Али, и поред свих прекида, он је говорио одсечно, мирно, поуздано, јасно и тврдо. Његов оштар глас, уверени тон и строго лице учинише необичан утисак на све. — Тако је, тако је! усхићен потврђује Лебезјатњиков. То мора бити тако, пошто је он мене управ и питао, тек што је СоФија Семјоновна ушла у нашу собу: »да ли сте ви ту? Зар ја иисам и вас видео међу гостима Катарине Ивановне?® Он ме је зато одазвао код прозора, и лагано ме тамо питао. Мора бити, њему је свакако требало, да тамо међу гостима будете и ви! То је тако, све је то тако! Лужин ћуташе н презорно се осмејкиваше. Иначе био је врло блед. Чињаше се да размишља како да се извуче. Можда би са задовољством оставио све и отишао, али у овом тренутку то беше скоро немогућно; то би значило правце признати истинитост оптужбе коју су извели и у томе, да је он доиста обедио и оклеветао СоФију Ивановну. Уз то још и публика, која се иначе напила, беше сувигле узрујана. Провијантски, премда у осталом није све ни схваћао, викао је од свих више, и предлагао је неке за Лужина врло непријатне мере. Али беше и трезних; дођоше и прикупише се из свих соба. Сва три Пољачића беху веома жустри, распалили се па непрестано вичу: „пане лајдак!" мрмљајући уз то некакве још претње на пољском језику. Соња ^лушаше напрегнуто, али као да ни она све