Полицијски гласник

370

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 48

Кад не можемо да констатујемо, да је у скором времену пуштен неко из исте ћелије у слободу, онда можемо бити сигурни, да је притворенику испало за руком да прокријумчари писмо у коме је удешен доказ за аШл. Јер никако није могуКно да се неко може тек доцније сетити таквог важног доказа. Кад констатујемо да се удешава лажан доказ за аНМ, онда ће нам лако бити посвршавати рачуне са сведоцима, који буду долазили. Мало је потежа ствар, кад сведок исказује неистинито у ком другом правцу осем лажног аНђј-а, иошто ту иследник више нема свог главног оружја, доказивања с противуречностима. Кад неко н. пр. хоће да докаже, да није учествовао у некој тучи и кад то хоће, рецимо, да потврде три сведока, иследник ће их питати само за онај тренутак, у коме је дотични повређен. Наравно да се лажни сведоци неће упуп1тати у многе детаље, неће тврдити у опште ништа позитивно и само ће уверавати да њин штићеник није био у близини повређенога, кад је нападнут. Како се све то десило не зна се, пошто је „гужва била велика и све се свршило за неколико тренутака". Како ће иследник у таквим случајевима наћи противуречности тешко је рећи. Кад дакле не иде с противуречностима, морамо се помоћи на други начин. Наравно да и даље треба да остане у важности оно раније правило, да се случај што је могућно тачније проучи и да се сведок што тачније саслуша. Овоме ваља додати још и то: да се у сведокову исказу прави што је могућно тачнија разлика. Није довољно очекивати, да се исказ из неког узрока учини сумњивим, јер кад нађемо такав узрок, онда имамо већ и конце у рукама и лако нам је да их одсучемо. Дакле кад год саслушавамо сведоке, увек морамо унапред претпостављати могућност, да су искази лажни. То није претерано неповерење, већ само опрезност и познавање догађаја, јер лалши искази су се доста пута облачили у најбезазленији облик. Кад дакле пођемо са тога начела, најпре ћемо морати да се уверимо, да сведок из неког узрока неће да каже истину, а рад је да каже. Не нађемо ли основа за такво схватање, онда се питамо, да он можда неће да каже истину. Тада опет испитујемо, да ли сведок може имати узрока да истину не каже или да ли се такав узрок не би могао пронаћи. Такав узрок може се открити или у личној вези сведока с учиниоцем или оштећеним, или у стварној вези истога с делом. У првом случају неће бити тешко да се утврди, да ли постоји пријатељство, сродство или какви други односи, а у другом ће се самим познавањем стања ствари испољити, да ли сведок има каквог ма и најмањег интересовања за исход ствари, да ли је у злочину учествовао или био у опасности, да изгледа као саучесник. Кад изнађемо да сведок стоји у неком односу према ствари, мораћемо да просто с неповерењем примамо све што он каже и сваки његов исказ ћемо на неки иачин да испитамо : све силе ћемо напрегнути да докучимо на каквом је становиштву сведок. То није тако тешко, као што се мисли: сведок се увек изда ма и једном једином речју. У томе правцу можемо се много научити од писаца романа, кад у читању сваког романа још испочетка тежимо, да у роману познамо јунака и ниткова пре но што нам их писац разголити. И готово увек ћемо их познати врло брзо по једној јединој речи. Јунак може имати све могуће, доста пута прилично тамне карактерне особине, али он неће никад бити тврдица, ситничар, завидљивац, неискрен, подао; он се увек не описује као мушка лепота, али никад неће бити ћелав, разрок или с рђавим зубима, и ако би то морало бити, он ће имати »високо чело" или »јединствен поглед (( , а зуби се неће ни спомињати; он може бити аљкав, у простом оделу, немодеран, али никад прљав. Нитков ће се напре појавити можда са свима могућим добрим особинама тела и духа и под лажним именом племенита човека увући се у срце читалаца, докле их не излечи песник тиме, кад почне да говори о »његовим подлим погледима,® »крештавом гласу (( , »лажној елеганцији" и т. д. Те епитете не би одиста добио тај човек, да песник не мисли да га доцније прикаже као лопова. (Наотавиће ое).

ОПШТИНСКИ П0С10ВИ На задатак стављен у 42 броју нашег листа: једна забрана и њено извршење иод оашт. суда, правилно су одгововили ови општински писари: Лазар В. Рашић писар општ. мариновачке Мијаило Зенић писар општ, засавичке Војислав Лазић писар општ. стублинске Владимир Милојковић писар опшг. орешковачке Живојин Ј. Шобић писар општ. липолишке Константин Димитријевић писар општ. бело-пољске Јездимир М. Обрадовић рачуновођа општ. плешке Живојин Ђ. Поповић писар општ. голобачке М. Н. Милојевић кмет општ. пољанске Радиша И. Анђелковић писар општ. лесковачке Аврам Миљковић пред. општ. златарићске Јаков Јаковљевић писар општ. бело-поточке Зарија Марковић писар општ. црвено-јабучке М. М. Зарић писар општ. г. милановачке Панта Ј. Живковић писар општ. јабучке који су се изјаснили, да је радња судска извршникова неправилна. Неправилна је са ових разлога: Суд општински није могао доносити решење о одобрењу забране, све дотле докле није дужника саслушао, § 19 грађ. суд. поступка. Он то није учинио. Даље извршитељ је неправилно извршио решење о забрани, јер је требао не обзирући се на изговоре дужника и на наводе газде од куће извршити попис и оних ствари у соби иза дућана у онолико, колико буде довољно за обезбеду овог потраживања, а одмах затим узети од њих обојице реч протоколарно, и ову саопштити повериоцу и саслушати га, признаје ли право својине појављеном господару и овакву своју радњу предати суду на решење по § 466 грађ. судског поступка ради упута на парницу о праву наплате из пописане покретности и право својине на пописану покретност. Он то није учинио, но је извршну радњу оставио недовршену. Општински суд је погрешио у поновном своме решењу што је на основу поднетог поравнања од стране појављеног господара, прекинуо извршење забране, јер из овога поравнања јасно се види, да је исто постало само зато да се дужник узме у заштиту према осталим повериоцима. Оваква исправа, па и ако је правилним путем и код суда утврђена ипак по јасном и изричном законском пропису у § 303 а грађ. законика пада, јер се из исте види да је у намери да онога времена аовериоце дужникове оштети. (( Остали који су се изјаснили да је поднетим поравнањем појављени господар коначно доказао право својине, и да је општински суд и његов извршник по закону поступио, неправилно су решили овај задатак. Ове разлоге износимо ради упута општинским судовима и њиховим органима при појави оваквих питања, јер прописи § 466 грађ. судског поступка, одредили су како се у оваквим случајевима има поступати и зато се ни у ком случају не треба од његових наређења удаљавати, а нарочито извршник не треба никад да се упушта у оцену исправа и доказа, које му поједина лица при извршењу подносе, јер то је ствар судска. * * * Један општински писар упугио нам је једно овакво питање са молбом, да по овој ствари дамо наше мишљење: По пропису § 192 грађ. суд. поступка важе само облигације, ако их је дужник својеручно написао и потписао, а ако је није сам написао и потписао важе само онда, ако је одостоверена надлежном влашћу. Према овоме како се има разумети то: када неки зеленаш — онај што даје новац на зелен или шпекулацију — поднесе коме писменом лицу готову штампану облигацију те је овај својеручно, како у суми, тако и у осталим недовршеним деловима попуни и најзад потпише својим имеиом и презименом, додавши још и овај пасус »ову сам облигацију од дин. X. сам својеручно иоиунио и себе иотиисао Има ли оваква исправа вредности по § 192 грађ. суд. поступка ? Ми дајемо овде наше мишљење овакво. Ова исправа је приватне природе и она по горњем законом пропису мора бити