Полицијски гласник

ВГ'0,1 13 и 14

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

107

ие убрза он своје кораке, премда је био и без кишобрана. Нооио је неке жуте нанталоне и зелен капут са усправним оковратнимом и високим цилиндром. Под мишком је носио некакву књигу, по корицама судећи план и путовођа по Вечу. МладиК беше приметио све те ситнице. — Сигурно какав путник, Енглез, судећи по сиољашности, — рече он у себи, — тај има извесно доста пара! — паде му као друга мисао на памет. Прстење на руци странчевој које се преливаше, као и златан дебео ланац од сата, потврђиваху да је Хуго имао право. Младићеве очи сташе на један пут некако необично севати. — Прилика је згодна! Сам ми ђаво помаже!—промумла оп у себи. — Сам га је сатана нослао... НесреКниче, твоје злато доћи ће ти главе ! — и он стеже свој штап од трске, који је имао велику оловну главу. Странац беше дошао на иеколико корака иреда-њ и тек сад беше приметио младића на клупи. Очи му се зауставише за тренут испитујући, али пе задржавајући се, продужи он својим гравитетичким корацима даље. Као муња скочи младић са свога места, када непознати беше леђима њему окренут. Хуго погледа у наоколо... нигде живе душе. Он дпже штап и за тренут ока мазну што јаче могаше оловном куглом непознатог по потиљку. Погођени подиже обе руке да се ухвати за главу, али посрте и сруши се несвесно на земљу. Младић клече норед њега. Што је могао брже празнио му је џеиове. Нашао је тежак иовчаник и позамашан нотес. Обоје стрпа у џеп, па за тим диже жртву и гурну је у оближње џбуње. — Дело сам свршио у иола, — промрмлза полугласно, он ме је видео па ме може и познати можда доцније!... Ах, не, мора за увек занемити! У томе је тренутку иљусак био иајјачи, а олуја највећа. Муње и громови мешаху се једно за другим. Али он не обраћаше пажње. Он је требао своје дело и да доврши... И довршио је! — УсТа му неће више ироговорити! — рече он готово с пркосом. — А сад дал>е са овога места! Врзим корацима изгуби се он са места извршена злочина. Под заклоном мрака пође му за руком да пеонажен уђе у свој стан. Ту брзо скиде своје мокро и влажно одело. Када је случајно бацио поглед на огледало, поплаши се јер је био блед и узбуђен. — Сада ме не сме нико видети! — помисли он у себи. Моја би ме спољашњост одала! Пошто се мало смирио отвори новчаник и иотес. У новчанику је било неколико стотина марака у злату и сребру а у нотесу читаво имање немачких и енглеских банкнота. — Није било за бадава! — рече он задовољно. — Ова сума биће ми довољна за целу будућност! Своје благо оставио је на сигурно место, па за тим се бацн умораи на ностељу и заспа дубоким сном. Да, убица је могао да спава... Зла га савест није узнемиравала... Убиство је остало неоткривено ! —

* * * Од тога времена било је прошло неколико година. Хуго Милер, некадашњи јадни, беспослени трговачки иомоћник и убица, био је сада један од најугледнијих бечких трговаца... Он је био једаи од паметних људи и капитал на разбојиички начии стечен, умео је корисно да употреби, јер га је сваке године увећавао, тако да је сада био имућан, богат човек. Његов глас као човека и трговца био је одличан. Свет га је сматрао за поштена и честита, а и сам је о себи тако мислио. Када би се ио неки пут сетио оног крвавог дела, изгледаше му све као рђав сан... Некадашњи и садашњи Хуго Милер биле су две са свим различите особе. ■—■ Човек се мења временом! — говорио је он у себи. Такође за своје злокобно дело није осећао никакво кајање, као што се није плашио, да ће се дело, које је давно покрила висока трава икад открити.

Нико га не беше видео, иико о томе не знађаше ништа, оп сам — однеће тајну са собом у гроб. Од земаљске правде мислио је Хуго Милер да је потнуно сигуран. У осталом, он је имао и иеке добре стране. Био је енергичан и вредан, далеко од лакомислених авантура, штед.љив; али, без савести, без вере, без религије... Такав човек за све је способан — ми смо видели већ кад је био у нужди. Живећи у срећи није га чопек судећи по спољашњостн могао разликовати од најчеститијег створа и такав је за дуго времеиа важио код свију који су га познавали. Сада је се налазио на врхуицу среће. Ни за шта више није имао да зажели од како је постао срећиим заручником. Девојка с којом се био верио, била је јединица једног богатог Фабриканта и врло лепа. Њена дражесиа спољашност привлачила је човека као што је бпо Хуго Милер који ј.е знао само за чулну л.убав. У истини, оп је био смртно заљуб.љен у своју заручницу... Разуме се, да би: сва љубав отишла код њега у ветар, да она у ис.то време није била и богата партија. Он иије само жудио за младом и лепом већ и за богатом женом. Хуго Милер имао је доста да лепо, ако не сјајно живи... али му је све то мало било. Он је био частољубив и хтео је да буде милионар... — Живот је тако сладак! — мислио је он по некад изваливши се у наслоњачу. — Штета, заиста штета, што дуже не траје, већ се тако брзо свршава... Али како против смрти није било лека, то је, гледао бар свој кратак век по могућству да нродужп. Природа и вештпна пружају ио нека помоћна срества а богаташ је у могућности да се њима послужи. Било је већ настало лето, а са њим и сезона за путовање у разна купатила. Сви, који имадоше срестава, остављаху варош, да би у лековитим бањама у чистом и морском ваздуху потражили лека и опорављења. Хуго Милер реши се овога пута да у друштву с будућим тастом >[ вереницом посети Трувиљ, једну од најелегантнијих Француских морских бања. Из целога света струје овамо сваке године богаташи ради разонођења и лечења. И наши путници врло су се добро осећали и том приликом учинили и неколико ингересантних познанстава... Време им је брзо пролазило... Једног вечера у најлепшем расположењу шетаху се кејом. Ире тога беху изврсно динирали а и вино их је иарочито било расположило. Младожења Милер беше ван обичаја мало впше иовукао. Иа ипак није му се могло приметити. Вече је било дивно и пријатно, те је готово све госте мамило на кеј поред кога је било равно као длап шеталиште. Света је било и сувише, из разних држава и крајева светских... Дражесна вереница беше ухватила под руку заручника, који јој је нешто занимљиво шанутао на ухо. Отац је иак ишао на извесном одстојању за њима. На један пут иначе румено лице Милерово иокри се бледилом, осмејак му изумре на уснама, колена му стадоше клецати и отказаше услугу. — Шта ти је?... Да ти није зло, драги Хуго ?! — узвикну заручница уплашено кад га је видела. Таст их беше стигао. — Мора да му је зло... вино је било јако! — рече стари господин. — Хоћу ли да се побринем за кола? — обрну се он зету. Али овај као да беше пречуо питање. — Ено, ено! — рече он нромукло и гледаше узверено на једно место. — Шта је то? Шта те толико плаши ? Ја ништа не видим! — рече махнувши главом несрећни таст. — Зар не видите... ону... авет... са бледим, испијеним лицем?... Зар не видите да хита к мени претећи ми?! — викаше Хуго Милер у највећем страху опруживши обе руке и показујући на човека који је мирно туда шетао.