Полицијски гласник

108

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

,БРОЈ 13 и 14

11»егова је иојава заиста изгледала некако аветињска. Иооио је жуте панталоне, зелени капут с усправним оковратником и висок цилиндер. Под мишком је имао некакву леоо повезану књигу. Љегово екстравалантно одело као и укочено држање одаваше га да је Енглез. Нонашање Хуга Милера беше изазвало нажњу мимопролазећих. Енглез пошто је стигао, заста за тренут и Фиксираше групу. — Спасите ме, спасите ме! — викао је Хуго Милер ван себе тражећи да се за леђа тастова скрије. — ХоКе да ме удави... врати се натраг... у гроб с гобом! — викао је он Енглезу као заклињајући га. — Ти немаги посла више са живима! — Иолудео је... јадни зете! — рече тужно таст. Међутим Енглезу беху превели речи Милерове. — Је ли могуће ? — промрмља он. — Да, више не сумњам !... 0, има Бога, има Бога!... На за тим окрете се Милеру: — Убицо!... На послетку сам те иашао!... Свуда сам те тражио да се с тобом разрачунам! Хуго Милер клече. — Милост!... Смилуј се! — преклињаше он уздигнувши руке. — Опрости ми! Поклони ми живот, а твоје је све што имам!... — Нисам се варао! — рече странац за себе, па за тим гласпо околостојећим и жандармима: — Ухансите овога човека, он је зликовац и убица. Ире двадесет година убајен је мој старији брат у бечком Нратеру на за тим онљачкан зликовац је онда избегао казну и ево га сада где се сам одаје. Госиода су сведоци. Ја изгледам — додаде за тим објашњујући, — нотпуно иалик на брата и носим се онако, као што се нокојник носио. Лупеж је мислио да се мој брат повампирио када је мене угледао! — Ужасно!... Убица! — плакаше заручница полетевши оцу у загрљај. — Умири се деге моје, —■ тешио је он. — 11а срећу ми смо спагпени ! Богу нека је хвала, јер ти још ниси његова жена! Енглезове речи беху одмах освестиле Милера. Сада је тек појмио ситуацију и видео ужасну заблуду. — 0, небо! — јаукиу ои. — Шта сам учинио?... Одао своју тајну?... Изгубљен сам на свагда!... 0, има Бога, има Бог! — Има Бога ! — поновише махинално сви колико их је било. Несвесно доггусти Милер да га жандарми одвуку у затвор. На суду је све признао. Осуђен је на — смрт! — Има Бога ! — шапуташе престрављена нублика када је доциије над њим и казна извршена! Има Бога!...

310ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈКВС^ОГА (91) После се показа, да је те исте ноћи, у дванаест часова, учинио још једну врло ексцентричиу и неочекивану носету. Киша никако не престајаше. Сав мокар, уђе у једанаест и двадесет минута у тескобан стан родитеља своје заручнице, на Василнјеву острву, у трећој линији, на малом проспекту. Лунао је јако, и испрва учини тамо велику пометњу и забуну; али Аркадије Ивановић, кад је хтео, био је човек с необично лепим манирима тако, да првобитно (премда, уосталом, врло оштроумно) досећање паметних родитеља девојкиних, да је Аркадије Ивановић, извесно, негде већ толико у чашу загледао, да већ ни сам себе не познаје, — тако, дакле, да је то досећање одмах само од себе пало. Онемоћала оца догура са столицом до Аркадија Ивановића, милосрдна и разумна мати, и по свом обичају одмах се упусти у нека ноиздаљна и околишна питања. (Ова асена није никада непосредна питања чинила, него је вазда испрва пуштала у ток осмехе и трљала руке, а после, ако је требало штогод одмах и ноуздано сазнати, например: кад ће Аркадију Ивановићу бити угодно да означи дан венчања, она би почела радозналнм и готово жедним питањима о Паризу и тамошњем дворском животу, и тек после већ редом до^е и на трећу линију Васиљева острва). У друго доба све то, свакако, уливаше много поштовања, али у ова.ј мах Аркадије Ивановић се иоказа некако особито нестрнљив, и на нречац зажеле

да што пре види вереницу, ма да су му одмах рекли, да је већ она легла да спава. Разуме се, вереница се појавила. Аркадије Ивановић јој правце саопшти, да због неке врло важне околности мора за неко време отпутовати из Петрограда, и стога је баш и донео јој петнаест хиљада рубаља сребра, и моли је, да то прими од њега као дар, пошто је он и раније намеран био да јој ту маленкост подари пред свадбу. Особиге логичне везе тога дана са хитним одласком и пеодложна потреба тога ради доћи но киши у поноћ, свакако, тим објашњењем нису пи мало исказане, али тек ствар ипак прође лепо. Па шта више и неизбежна охања и ахања, распитивања и чуђења посташе некако намах необично умерени и уздржани; зато захвалност беше најватренија и поткреггљена чак и сузама паметне матере. Аркадије Ивановић устане, засмеја се, иољуби заручницу, потапше је ио обрашчићу, нотврди како ће скоро да се врати, и смотривши јој у очима детињску радозналост, али уједно и неко врло озбиљно, немо питање, промисли, пољубивши је још једном, и још се истински пољути сам у себи, што ће дар одмах отићи под кључ на чување најпаметније од матера. Оде оставивгаи их све у необичном узбуђењу. Али милостива мамица, одмах полушапатом и брзајући, разреши неке најважније сумње, наиме то, да је Аркадије Ивановић човек нелики, човек од реда и са везама, богаташ, Бог зна шта му је у памети сад, смислио и отпутовао, смислио и дао новац, па мора бити нема се чему ни дивити. Одиста, необично је то, шт.о је сав мокар. али Енглези су например и од тога ексцентричнији, а и сви ти од вишег тона и не осврћу се на то шта ће се о њима рећи, и не церемонишу се. Може бити он баш и хоће тако да иде, те да покаже како се никога не боји. А што је главно, о томе никоме пи речи, јер Бог зна шта још од тога може да буде, пего новац што пре под браву, а већ у свему томе најлепше је то, што је Федосја остала у кујни, али главно је нипошто, нипошто, нипошто не треба ништа казивати оној лукавој Реслих, и тако даље, и тако даље. Седеше тако и шанташе до два часа. Заручница, уосталом, беше отишла да снава, зачуђена, задивљена и мало растужена. Међутим Свидригајлов равномерно пређе —ков мост, о поноћи, у правцу ка петроградској страни. Киша је престала, али ветар хуји. Свидригајлов почне дрхтати, и у један мах с неком особитом радозналошћу па и с питањем ногледа у воду Мале Иеве која се црнила. Али брзо му буде врло хладно стајати тако над водом; окрене се и пође на —и проспект. Корачао је бескрајним проспектом већ врло дуго, скоро по часа, не једном омичући се онако у мраку по дрвеном мосту, али једнако радознало тражаше мешто на десној страни проспекта. Ту негде већ на крају проспекта, он смотри једну гостионицу, од дрвене грађе али пространу, коју је некако недавно мннуо, и која се звала, у колико се опомињаше, некако као Андријаиоиољ. Није се нреварио у своме рачуну; ова гостионица у овој глувој тишини била је тако видна тачка, да није било немогућно наћи је, па и у помрчини. То је дугачка, дрвена, поцрнила зграда, у којој, ма да је било овако позно, још је било осветљено и опажала се нека живост. Он уђе, и замоли за собу једног одрпанка кога сусрете у ходнику. Одрпанко промери иогледом Свидригајлова, нрене се и одмах га поведе у одел>ену собу, загушљиву и тескобну, негде већ на крај ходника, у углу, до стеиеница. Али друге ие беше, све су биле заузете. Одрпанко гледаше упитно. — Има ли чаја? запита Свидригајлов. — Виће, молим. — Шта има још? — Телетина, вотка, посластица, — Донеси телетине и чаја. — А више ништа не треба ? запита одрпанко чак с неком сумњом. — Иишта, нигата! Одрпанко се удали сасвим разочаран. »Ово је мора бити ваљано место, помисли Свидригајлов, — како то нисам знао. И ја, мора бити изгледам као неко који се враћа из каквог кафе-шантана, али који је иутем имао већ неки дога^ај. Ипак, занимљиво је, ко се овде задржава и иоћива ?® Запали свећу и тачније разгледа собу. То беше ћелица толико мала, да се Свидригајлов у њој не могаде скоро ни да да исправи у свој висини. Била је с једним ирозором. Постеља