Полицијски гласник

110

ПОЛИЦИЈСЛШ ГЛАСНИК

БРОЈ 13 и 14

Свидригајлов се тргне, устане с постеље и корачи ка нрозору. Пинајући нађе скакавицу и отвори прозор. Ветар бесно јурне у његову тесну јазбиницу, и као неким студеним ињем облепи му лице и груди нокривене само кошуљом. Под прозором, одиста, мора бити нешто да има као башта, па по свој прилици такође летња, за весеље; вероватпо је, да и овде дању певају певачи, а чај се послужује. Сад пак са дрва и шибља па прозор шибају млазеви, прште капље, било је тамно и мрачно као у подруму, једва се могу запазити као неке црне тачке, знак да су то неки предмети. Свидригајлов се прегне преко прозора опирући се лактовима, и читавих пет минута, не одмичући се, гледаше у ту маглу, у ту помрчину. Услед мрака п ноћи, одјекну пушчани метак, за њим други. »А, знак! Придолази вода! <( помисли он. — »До јутра ће нродрети онуда , где је најниже, на улицу, ући ће у сутерене н подруме, успливаће иодрумски пацови, а по киши и ветру људи ће, грдећи, мокри, превлачити своје прње у горње опратове... А колико ли је ово часова сад?" И тек што је на то помислио, а негде у близини, откуца зидни часовник три, као хитајући колико год може. — »Ехе, па то ће кроз један час и да свиће! Зашто чекати? Изићи ћу одмах, отићи ћу право у Петров Парк, изабраћу тамо гдегод какав повећи жбун, добро наквашен кишом, тако, да једва треба ли раменом га додирнути па да па главу пљусну милиони капљица...« Уклони се од прозора, затвори га, запали свећу, навуче прсник, обуче капут, метне капу на главу, па са свећом у руци изиђе у ходник, да потражи одрпанка, који спаваше зар негде у јазбиници, међу свакојаким издеротинама и остацима догорелих свећа, да му плати за собу, и да оде из гостионице. — „Најбољи тренутак, бољи се не може изабрати!" Дуго је ишао дуж уског и дугачког ходника, а не нађе иикога, и већ хтеде гласно зовнути кад намах у мрачном углу, пзме!)у старог ормана п врата, смогри некакав необични ггредмет, нешго као живо. Нагпе се, иринесе свећу и угледа дете, девојчицу од пет година. не више, у хаљиници мокрој као криа којом се патоси перу. Девојчица дрхташе и плакаше. Она се као није ни пренала од Свидригајлова, иего гледаше га с тупим дивљењем у својим крушшм црним очима, и покаткад узјекће, као што бива то код деце која су дуго плакала па ирестала и већ се умирила, иа опет, не, не, и оида опет брекћу и јецају. Лишце у девојчице беше бледо, изнурено; она се укочила од хладноће, али »како је допала овамо? То је тако, она се овде сакрила, и сву ноћ пије спавала.« Свидригајлов је дакле стане распитивати. Девојчица намах живахну па стаде брзо, брзо нешто да му теполи својим детињским језиком. Било је ту нешто о »мамиси,® и како ће „мамиса доци, к о некаквој шољи коју је »јазбила.« Девојчица говораше не прекидајући, којекако се из целог тог причања могло ногодити, да је то смрзнуто невољно дете, које је мати, некаква увек пијана куварица, извесно из ове исте гостионице, већ утукла и заплашила; да је девојчица разбила мамичину шољу, и толико се уп.тшила да је још синоћ побегла; извесно, дуго се кријући којекуда по авлији, оиако на кинш, панослетку се провукла овамо, сакрила се иза ормапа и ту осгала сву ноћ, плакала, дрхтала од влаге и мокроте, од номрчине и од страха, да ће је сад за све то страшно истући. Он је узме у наручје, врати се у своју собу, метне је на кревет и стане јој скидати хаљиницу и обућу. Иоцепане цинелице, на босој нози, биле су тако мокре као да су сву ноћ у бари и блату стајале. Положи је у постељу, иокрије и увије од главе до пете. Она одмах заспа. Кад је све то свршио, он се опет тешко замисли. »Јога ето смислио везати се!" заврши намах с тешким злобним осећањем. — »Лудост!« У досади узме опет свећу да иошто-пото нађе одрпанка и да што пре оде одавде. »Ех, та девојчица!" помисли он с проклињањем већ отварајући врата, али се још једном врати да види девојчицу, спава ли и како спава? Пажљиво подиже покривач. Девојчица спаваше тврдим и блаженим сном. Загрејала се под покривачем, и бледе јој обрашчиће већ прелило руменило. Али чудновато: то руменило беше некако јасиије и јаче него шго би могло да буде обично дечје руменило. »То је грозничава румен«, иомисли Свидригајлов, — то је баш као румен од вина, кад да су јој дали да пуну чашу попије. Црвене усне као да горе, она јако дува, али шта је ово? Намах му се учини да њене дуге црне трепавице поигравају и трепћу, као да се попридижу. а испод њих вири и иогледа окце лукаво, оштро, које некако

не детињски жмирка, те као да девојчица и не спава, него се само претвара. Да, тако п јест: њене се мале усне мичу на осмејак; крајеви усана уздрхгавају, као девојчица се још уздржава да се не насмеје. Али ево је сасвим престала да се уздржава; ево већ отворена, јасна смеха; пешто дрско, изазивно светли се на томе сасвим недетињском лицу; то је развраг, то је лице камелије, дрско лице, камелије за продају, од Францускиња. Кво, не кријући се нимало, отварају се оба ока: она га промери пламенпм и бесгидним погледом ; зову га, смеју се... Нешто беекрајпо ружно и увредљиво беше у том смеху, у тим очима, у свој тој неваљалштини у лицу детета. »Како, шта! Зар од пет годииа!,, прошану Свндригајлов у истинском ужасу, »шга. . шта је то? с< Алп ево се она већ сасвим њему обрће евојим запламтелим лишцем, пружа руке... »А, нроклетиице!" викну Свидригајлов згрожен иодижући руку над њом... Али у том тренутку пробуди се. Сам он на тој истој иостељи, онако исто увијен у покривач; свећа не гори; а кроз прозор бели се прави дан. »Кошмар сву ноћ! с< Он се зловољно нодиже осећајући се сав ломан и утучен: кости га болеле. Напољу сасвим густа магла, ништа се није могло распознати. Пети час на измаку ; преспавао! Усгане, навуче свој жакет и каиут, још влажаи. Напипа у џепу револвер, извуче га и ноправи капслу; после седне, извади из џепа бележницу, и на првом, највиђенијем листу крупним словима испише неколико врста. Прочита их, замисли се, налактивши се о сто. И револвер и записница беху му, поред руке. Муве, кренуте дневном светлошћу, лепљаху се за недирпуту телетину, која такође стајагне ту на столу. Он их дуго гледаше и иапослетку слободном десном руком стане једну од њих да хвата. Дуго се замарао папрезањем, али је никако не могаде ухватити. Напослетку, опазивши каквим се интересантним послом бави, прене се, стреее сав, устане и одлучно пође из собе. За минут био је на улици. Бела као млеко и гусга магла прострла се над градом. Свидригајлов оде клизавим, блатњавим дрвеним помостом у правцу Мале Неве. Причињаше му се као да је за ову ноћ вода впсоко нарасла, па и Иетрово осгрво, мокре путањице, мокра трава, мокра дрва и шипрази, па напослетку баш и опај шипраг... онај жбун... С досадом стане да разгледа куће тек да би ма о чем другом имао да мисли. На ироспекту пема да сретне ни пролазника ии извошчика. Невесели и прљави изгледају дрвени кућерци јасио жуте боје, са затвореним шалукатрама. Хладиоћа, влага, мокрота нрожимљу му тело, обузима га језа. Понекад наиђе на Фирме од продавница и воћарница, и сваку савесно прочита. Кво се сврши и дрвени помост. Већ је поред велике куће зидане. Нрљаво, прозебло псетанце, подавијена рена пређе му пут. Некакав мртав пијан, у шињелу, лицем земљн, лежаше на тротоару. Он га погледа и оде даље. Високи чардак мипу лево поред њега. »Ба! <( помисли он, — в па ево места, шта ће ми иарк? Бар пред званичним сведоком...« Ои се умало не осмехну тој новој мисли па се уврати у —ску улицу. Ту баш и јесте велика кућа с чардаком. Крај затворених великих врата стајаше, наслоњен уз њих, омален човек, увијен у суро војничко пубе, и са бакарном каском Ахиловом на глави. Дремљивим ногледом хладно иогледа искоса на Свидригајлова који се примицаше. На лицу му се ви1)аше оиа вековечна презирна опора зловоља, која је тако киоело изражена на свима без разлике лицима јеврејског племена. Обојица, и Свидридајлов и Ахил неколико се времеиа ћутећи посматраху. Ахилу се, наиослетку, учини да није све у своме реду што човек, трезан, не нијан, стоји на три корака пред њим, па га гледа нетренимице и ништа не говори. — А-а, пггоо ви овдее имате послаа? нроговори он још никако се не мичући и не мењајући свога положаја. —• Та ништа, брате, здраво! одговори Свидрагајлов. — Овдее није место. — Ја, брате, путујем у туђе земље. — У туђе земље ? —■ У Америку. — У Америку? — Свидригајлов извуче револвер и намести обарач. Ахил подиже обрве. — А-а, штоо је то, те ствари немају овде местаа!