Полицијски гласник

102

Намесништву, а чеото иред оамо време застарелооти упуте, то ће начелство — управа —• наредити извршење пресуде у законом року кад год до тога времена резултат молбе за помиловање није достављен полициској власти, јер је допуштање да пресуда застари противзаконита повреда службе, а никојим законским прописом није полицијска власт овлашћена, да пресуду задржава од извршења услед покренутог тражења највише милости. А да би се овакво поступање власти правилно а с обзиром на могући повољни резултат тражене милости кретало, помиловања ће се и депешом одмах надлежној власти достављати.

IV МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА И№ 734 3 30 априла 1892 год. у Веограду Свима о^ружним наче<дствима и управама Београда и Ниша Како су неке извршне власти биле стале сумњати, да ли одлагање извршења казне, што га даје г. министар правде, по § 294 кривичног поступка утиче па ток застарелости осуде или не, те према томе да ли су дотичне осуде застариле или не, пошто одредбе појединих сиецијалних закона о току застарелости, стоје у противности у вези са одредбама кривичнога закона о току и нрекиду застарелости § 294 крив. пост., то је министар унутрашњих дела, ово питање нреко г. министра правде, изнео пред Касациони Суд, који је у општој седници својој од од 1 I ов. м. Л« 3031 донео по томе оваку одлуку: »По писму г. министра правде од 23 марта 1892 године Бр. 2659, Касациони Суд у општој својој седници, на основу § 16, тач. 2 свог устројства, узео је у претрес питање означено у горњем писму г. министра односно разумевања § 294 казн. пост. суд. у вези с тим, да ли одлагање извршења казне има утицај на извршење саме пресуде, на је нашао : Односно првог питања г. министровог, »да ли се одредба § 294 крив. пост. простире и на осуде по другим стручним законима осим казненог закона". — Касациони суд, држећи, да иста потреба може изазвати одлагање извршења казне и код других осуда, које су по другом закону од судова изречене, а не само код казана изречених по закону кривичном, — дакле да једне исте побуде за одлагање извршења казне постоје због свих ооуда, а и према томе, што законодавац није пропис § 294 крив. пост. ограничио само на казне означене у каз. закону, мишљења је: да по § 294 крив. пост. министар правде може одлагати издржање казне на коју је ко судовима осуђен ма по коме то закону било, а да се то не односи само на случаје предвиђене казненим законом. Односно другог питања: да ли ово одлагање извршења казне има утицај на ток застарелости уопште, а нарочито за осуде по штампарским делима, Касациони суд, узимајући у вид: Да се застарелост у казненим делима одређује у јавном ннтзресу целог друштва; по томе,'да се наређења закона о томе пе могу ни вОљом оптужепог а и ни чијом другом наредбом заменути, но шта више, да судови и остале власти имају саме по званичној дужности пазити на рок одређен за застарелост, — држи да одлагање пресуда од извршења не може никако утицати на рок одређен законом за застарелост, јер овде није случај § 80 казн. закона који о прекиду застарелости говори. Г1о томе министар правде и ако је овлашћен законом а имено § 294 крив. ност. да по свима делима па и по штамнарским кривицама извршење казне може одлагати, он мора при овоме одлагаљу имати у виду прописе о застарелости за поједине случаје и по томе извршење само одлагати за време, за које не би извршење осуде по извесном закону застарило.*) Ово саопштавам свима иолицијским властима на знање и управљање.

*) Види закон о изменама и допунама у закону о гатампи од 9 јула 1 8 98 г. по коме и штампароке кривице застаревају по општим одредбама казненог законика.

V

МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА 1Ш 9204 21 маја 1892 год. у Београду Свима о^ру^ним начелствима и управама Београда и Ниша Дешавало се случајева, да поједини првостепени судови, кад су своје пресуде по кривичним делима слали нолицијоким властима на извршење, у спроводном акту а ни на пресуди нису означавали: кога је дана пресуда постала извршпа, па је због тога код полицијских власти било разног тумачења, како о дану извршности, тако и о самом почетку и наступању застарелости пресуде по извесним делима, а нарочито по кривицама штампарским, где застарелост осуде, ио члану 53 закона о штампи, наступа после три месеца од дана кога постане извршна.*) Поводом овога умолио сам г. министра правде те је под 9 ов. мес. № 4055 издао свима првостепеним судовима следећи распис: „Да би полицијске власти, као извршни органи, могле сваку судску одлуку по кривичиим делима извршити у законом року, водећи тачна рачуна о застарењу осуда према § 79 крив. зак., са погледом на застарелост и по особеним законима нужно је да уиапредак судови при спроводу осуда на извршење, у спроводном писму означе дан изврганости осуде, те да се према томе извршне полицијске власти знају у своме раду управљати. По молби г. министра унутрашњих дела, препоручујем суду, да унапредак своју радњу, односно извршења кривичних осуда, саображава овом упутству, у духу постојећих законских прописа." Препоручује се начелству — уирави да овај распис одмах саопшти подручним му — јој — полиц. властима на знање и управљање за потребу оцене питања застарелости осуде, у иојединим случајевима.

0ПШТИН0ЕИ П0С10ВИ Од једног општинског писара добили смо овакво питање: Петрија жена Ђерасима Никодијеви1)а из села В. тужила је суду општине Н. свога мужа Ђерасима и његове задругаре Милутина и Ђорђа за 196 динара, колико им је дала на зајам у разним приликама. За доказ тужбених навода, ако би тужени овај дуг одрекли, понЈдила је главну заклетву. Тужени Ђерасим, Милутин и Ђорђе, тражили су, да суд одбије тужитељку од тражења, за то, што нема одобрење од свога мужа за вођење овога спора. Милутин и Ђорђе примили су понуђену заклетву, а тужепи Ђерасим изјавио је, да својој жени, тужитељки Петрији, не дозвољава овај поступак, т. ј. вођење ове парнице. Општински суд одбио је тужитељку од овога тражења, за то: што се жена за живота својега мужа, по § 920 грађан. законика уподобљава малољетницима, који не могу слободно руковати својом имовином, а, по § 109 истога закона, муж се сматра као законити застугшик своје жене. Међутим, тужени Петар, муж тужитељке Петрије, није одобрио својој жени Петрији вођење овога спора. Тај оиштински писар, пита нас, да, ли је ова пресуда добра и на закону основана или не? Ми му на исто питање одговарамо, да је ова нреоуда општинског суда по нашем мишљењу пеправилна и незакона, са ових разлога: Дух закона није такав, да жена у сваком случају и безусловно мора имати одобрење од свога мужа за вођење парнице, а тако јој одобрење баш у овоме случају није ни било иотребно, за то, што је она овде и повела парницу баш противу свога мужа и његових задругара — солидарних дужника; јер, кад би то одобрење и у овоме случају жена морала имати,

*) Види измене и доиуне у закону о штампи од 9 јула 1898 године по којима и гатампароке кривице застаревају по оиштим одредбама казненог законика (главе VIII).