Полицијски гласник

134

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 17

— Данаске им не можеш ни знати ко је благородан, а ко није... Сви ти узвици и разговор уздржаше Раскољњикова, те и речи: „ја сам убио к , можда веК спремне да му слете с усана, умреше у њему. Ипак мирно поднесе све те узвике, па не осврћући се, пође право, кроз уличицу, у контоар. Једно привиђење приказа му се путем, али му се не зачуди; он је већ слутио, да је тако морало и бити. Онда кад се на Сенај по други пут до земље приклонио, окренувши се угледао је Соњу на педесет корака од себе. Она се крила од њега иза једне од дрвених барака, које беху на пијаци подигнуте; мора бити да је она пратила његов тужни пут! Раскољњиков у том часу осети и схвати, једном за свагда да је Соња сад с њиме за навек, и да Ке поћи за њиме макар и на крај света: ма куд га судба упутила. Срце му се преокрете... но, ево га већ и до судбоносна места... Доста храбро уђе унутра. Треба да се попне на трећи спрат. „Међутим док се успнем", помисли он. Уопште чинило му се да је до судбоносиог тренутка још далеко, да остаје још много времена, и још се може о многоме промислити још једном. Опет оно исто ђубре, оне исте љуске и коре по завојитим степеницама, опет врата стана отворена широм, опет оне исте кујне, из којих иде дим и воња. Одонда није Раскољњиков био овде. Ноге му се подсекоше и клецаху, али он иде. Застане часком да одахне, да се опорави, те да може ући као човек. В А зашто? Због чега?« помисли намах, појмивши своје кретање. „Ако већ треба ту чашу испити, зар онда није већ свеједно ? Што је гадније, тим боље. к У том у његову се уображењу створи слика Илије Петровића Пороха. Да ли баш одиста к њему да иде? А зар се не може коме другом? Не може ли се зар Никодиму Томићу ? Вратити се одмах и окренути самом надзорнику у стан ? Бар ће се све проћи на начин домаћи, незванични... Не, не! Пороху, Пороху! Ако је пити, онда испити све одједном... Сав охладнео и једва знајући за себе отвори врата од контоара. Овога пута у њему беше врло мало света, некакав вратар и некакав прост човек. Чувар и не поглбдаше иза своје преградице. Раскољњиков оде у собу до те. »Може бити, још се може и не казати« севне му у памети. Ту је једна личност, писар, у незваничном суртуку, спремао се да нешто пише иа столу. У једном крају још један писар. Замјотова не беше. Никодима Фомића, одиста, не беше такође ту. — Никога нема? загшта Раскољњиков обраћајући се оној личности за писаћим столом. — А кога тражите! — А-а-а! Слухом не чути, видом не видети, него је руски дух... како оно тамо каже, каже... заборавио сам! М-маје п-паштовање ! завиче неко; познат глас. (Наотавиће се). ИЗ ПОЛИЦИЈОКОГ АЛБУМА Опасна дружина. Панта Оимић — Ђибић, скитница родом из Костањца у Босни (1866 год.), средњег раста, сувоњав и риђ, Срећко Банић, зем. родом из Кормана у срезу поцерском (рођен 1861 год.) повисок, крупан, црномањаст, и Рузка^ жена Срећкова, средњег раста, црномањаста, рођена 1871 год. Још 15 маја 1899 године власт среза поцерског ухвати Панту у кући Срећковој те га као скитницу и без занимања протера, али је Панта том приликом побегао испред спроводника и дошао опет овом Срећку и са њиме одпочео да краде, пљачка и убија. Ево дела за која се зна да су починили: 1, Ноћу изме!)у 21 и 21 марта пр. год. обили су дућан Павлу Антонићу трг. из Брдарица, покрали му разне ствари и готов новац у вредности до 1000 динара; 2, Ноћу између 6 и 7 априла пр. год. провалили су зид на стајаћој соби Панте И. Пајића механџије из Уровца, те му покрали разне ствари и готов повац у вредности до 1500 динара; 3, Ноћу између 18 и 19 маја пр. год. нробили су зид на дућану Живане уд. Арнаутовића, из Дебрца, покрали јој готов новац 1070. дин, и разне ствари у вредности до 750 динара; 4, Ноћу између 15 п 16 јуна пр. год. пробили су зид на

морала редовио долазити на иреноћиште у општинску апсану. Али ноћу између 2 и 3 априла неаознати зликовац дође општ. судници и кроз прозор од апсане у којој беше Ружа избаци

дућану Димитрија Дамњановића трг. из Шапца, покрали су новаца 400. динара и разие ствари у вредности до 200. динара: 5, Ноћу између 6 и 7 октомбра пр. год. пробили су зид на дућану Драгутина Петровића трг. из Шапца, и покрали су разне ствари у вредности до 600 дин; 6, Ноћу између 6 и 7 децембра пр. год. обили су зграду г-ђи Јелени Саватићки, учитељици на Ориду, и покрали јој разне ствари у вредности доЗООдинара; и 7, На дан 22 јуна пр. год. у 3'/ 2 часа по подне, из заседе убили су из пушке Милоша Сгарчевића из Кормана, одборника општине оридске, у путу кад се Милош враћао од суднице својој кући. По свима овим делима, полицијске власти и то: начелство подринско, начелници срезова: поцерског и посаво-тамнавског, предузели су били живу истрагу ради проналаска ових криваца, али сав труд беше узалудан. Панта и Срећко вешто су се крили а Ружа примајући у кућу разне покрадене ствари ћутала је и опрезно им у свему помагала. Панта је зими долазио Срећковој кући на преноћиште, а лети је остајао у шуми у својој нарочито направљеној скривеној иештери. Њега су чували и други јатаци (које су Срећко и Ружа показали), те је овај зликовац успешно вршио сва напред номенута дела. *

Несташни сељачићи 17 марта ове годипе, играјући се у порти старе оридске цркве, кроз разваљен кров попиу се на таван и тамо нађу велики број разних ствари : гуњева, копорана, чакшира, тозлука, марама, обућа, прстења, вунице, разних либадета и још доста других ствари. На глас о проналаску ових ствари дођоше и оштећени, и сваки нађе по нешто шта је њему украдено. Власт среза поцерског, енергичном истрагом, сазна да је све те крађе извршио Панта у друштву са Срећком, и једног дана бане изненада у кућу Срећкову. И заиста, по зградамаи дворишту нађоше још масу покрадених ствари, које оштећени познадоше као своје. Нритегпут од стране власти, Срећко је иосле упорног одрицања признао да је све крађе вршио са Пантом, али Панта га ипак није хтео одати где се налази. Ружу, жену Срећкову, због крађе комшијских ћурака и кокошију, суд општине оридске беше пре овог открића осудио поред затвора и на двомесечни полицијски надзор, и она 1е