Полицијски гласник

198

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛНАСИК

ВРОЈ 25 и 26

ликом редовних месечних прегледа депозитних каса, приметили, да се из истих каса чине неправилни издаци и разне аконтације, међ којима се по где-где налазе и аконтације самих окружних начелника. Ако и у колико ово стоји, даље се не сме такво поступање дозволити, јер је противно: 1., Највишем решењу од 1. Августа 18 45. год. (збор. IV. стр. 85.) по коме се новац не сме у каси задржати више од 15 дана, пошто је депозитни новац у опште приватна својина; 2., Распису Министра Унуграшњих дела од 25. Јуна 1865. год. 77№ 4 .603, по коме се депозитни новац не сме ни на шта друго употребити, сем на оно зашта је онредељен; и 3., Распису Министра Унутраш. дела од 29 Маја 1869. год. П№ 2721, по коме се из депозитних каса не смеју чинити никакви привремени издаци. Уверен и сам о тој неправилности код појединих депозитних каса, препоручујем свима, па и томе Начелству, да у будуће забрани ма и^најмањи неумесни издатак из депозитних каса, а нарочито аконто плате и друго, пошто за то постоје нарочите државне касе; а у колико тога до сада буде затечено, да без икаква оклевања дотичне суме наплати и издатак попуни, како би се свака могућа штета отклонила, за коју увек стоји држава одговорна. За неизвршење ове наредбе и противно будуће поступање одговараће дотични старешина.

ОПШТИНСКИ П0С10ВИ Један општински писар пита нас: Да ли полицијска власт, при потврди пуномоћија, које извесна општина издаје општинском пуномоћнику, има права да, по закону о таксама, наплати, осим два динара таксе за потврду, још и на сваког часника општинског суда (ггредседника, чланове и одборника), који то пуномоћије у име општине издају, још и по 50 пара динарских за пријаву, или треба да наплати свега: 2 динара за потврду и само 50 пара динарских за пријаву? На ово питање одговарамо: Кад суд и одбор општпнски — председник, чланови и одборници — у име општине, издају пуномоћије коме лицу па га подносу и полицијској власти на потврду, онда они, као надлежни општински часници, сви скупа, представљају своју општину као једно аравно лице, и, према томе, дотична власт, која потврду тога пуномоћија врши, треба да наплати таксу за потврду и пријаву онако, као што исту наплаћује кад јој једно приватно лице поднесе пуномоћије на потврду. То јест, 2 динара таксе у маркама за иотврду пуномоћија, и само 50 аара динарских таксе за пријаву, а не на сваког часника општинског по 50 пара. * * * Један општински писар пита нас: Како се има рачунати оно време од 3 месеца за застарелост пресуда по иступним кривицама, које изричу полицнјске и општинске власги по трећој части казненог законика, и, да ли застарелост пресуде прекида молба поднесена за помиловање, или радња власти, да се осуђено лице, по истој нресуди, пронађе ради издржања досуђене му казне? На ово иитање одговарамо му: По § 396 казненог законика, све иступне кривице застаревају по истеку три месеца од времена кад су учињена, изузимајући: крађе, преваре и утаје, у вредности преко десет гроша чаршијских (или 2,10 динара), које застаревају за годину дана. По последњем одељку овога истог §-Фа, иресуда, којом је неко за иступљење осуђен, застарева за онолико време за колико би застарила и сама учињена кривица, за коју је дотични осуђен, рачунајући од дана кад је иресуда аостала иавршна, или, ако после тога кривац побегне из руку власти, од дана кад побегне. Према овоме пресуде, које изричу полицијске и општинске власти, по трећој части казненога законика, застеравају за три месеца од дана када су аостале извршне, осим пресуда за крађе, преваре и утаје, о којима је горе реч, које застаревају за гооину дана, или, ако после тога кривац иобегне из руку власти, од дана кад аобегне.

Према овоме, време застарелости иступних пресуда, треба рачунати овако: На пр. општинска или полицијска власт изрекла је своју пресуду по извесном иступном делу по трећој части казненог законика, и пресуду саопштила осуђеноме лицу. Ако то осуђено лице, у року који је предвидео § 15 и 16 полицијске уредбе противу изречене пресуде не подносе надлежној власти жалбу, онда је пресуда, одмах првога дана, по истеку тога рока, постала извршна, и, време њене застарелости аочиње тепи од тога дана. А, ако је осуђено лице поднело жалбу противу исте пресуде па је надлежна власт пресуду оснажила својим решењем, онда застарелост пресуде иочиње тећи од онога дана кад је иресуда од више власти одобрена, т. ј.: од дана под којим је датирано решење којим се пресуда оснажава. На случај пак, да је осуђено лице, иосле извршности пресуде, благовремено, било у рукама власти, ради извршења исте пресуде, па је том приликом из руку власти побегло, онда застарелост иресуде иочиње тећи од дана тога његова бегства. А, застарелост иресуде не ирокада ни молба аодношена за аомиловање, нити иак радња власти да се осуђено лице иронађе ради извршења иресуде. * * * Од једног општинског писара, добили смо на расправу једно овакво питање: 1. Кад нека личпост дође општинском суду и достави, да јој је украђена нека мртва ствар, или жива стока, а не зна лично крадљивца, нити има ма каквих доказа о покрађи и крадљивцу, већ изјави жељу, да покрађу и крадљивца, на основу голе сумње претресом или истраживањем по становима и осталим зградама и појатама учини и погражи, код појединаца или у више станова, — онда, у оваквом случају, има ли места и по ком закону, да општинска власт, може тражити покрађене предмете и т. д. и на који начин? Јер по § 55 крив. поступка, сматрам, да се истрага може чинити само онде где има личног крадљивца или ма с које стране каквих доказа противу некога. Али, кад као што горе наведох, — нема никаквих доказа о покрађи и о крадљивцу, већ само гола сумња, — онда, има ли места оваквом истраживању крађа у смислу чл. 30 устава, — или нема. 2. На случај, да има места, па кад се од покрађе ништа не нађе код осумњиченог лица, коме се, ирема чл. 30 Устава, мора дати одмах писмен акт, у коме, кад стоји да нема од покрађе ништа нађеног, онда, сматра ли се и по коме закону, да овде иостоји иовреда личне части ономе, у чијем се стану и зградама претрес учинио или се не сматра. 3. Ако се сматра да има какве кривице, онда по коме се закону она извиђа и казни: и 4. Је ли и по ком закону дозвољен општи претрес станова једног села, на глас о хајдучији или о каквој великој крађи, и, треба ли и овде издавати писмене акте претресаним лицима по горе наведеноме члану Устава, или не треба? На ова питања одговарамо овоме писару следеће: По нашем мишљењу, члан 30 Устава није забранио претресе станова, у циљу истраге, него је само једна превентивна мера, да се стане на пут злоупотребама, које се могу, аконто тога, учинити. У осталом то се види и из текста овога члана, који вели, да се претрес може вршити само под извесним условима, који су регулисани специјалним законом. Тај специјални закон јесте кривични судски поступак, а поименце глава VIII крив. суд. пост. Претресајући лоједине § § ове главе видимо на који се начии претрес станова може вршити. 'Гамо су изложене све мере, које је дужан иследник у случају иретреса да предузме, а које се у главноме своде на то: да претходно донесе разлозима поткрепљено решење на основу којега ће претрес стана вршити, да то решење преда осумњиченом после чега ће претрес вршиги, и да после извршеног претреса дотичноме лицу чији је стан претресан, по члану 30 Устава, одмах на месту изда писмени акт о томе: је ли што и шта поименце нађено у љегову стану, ко је, по чијем налогу и зашто нретрес вршио. Разлози за претрес станова могу бити многобројни и у свима случајевима различити. Њих ре^ати било би илузорно. Зато је законодавац оставио иследнику широко и отворено поље у овоме правцу, те да он сам може да резонује да ли је претрес потребан или не? Отуда и јесте довољна само гола сумња приватног тужиоца, те да се претрес стана изврши, нарочито