Полицијски гласник

ВРОЈ 30

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

231

Да ли је овакав рад општинских судова у иоменутим споровима правилан и на закону основан, и, ако нпје зашто? Правилно мишљење штампаћемо у листу, на овоме месту, с назначањем имена свију оних писара, који су правилно на ово питање одговорили. -т ■ ОДГОВОРИ НА ПИТАЊА К.... С. П писару општине Г Кад је С....а пресудом опшг. Суда, која је извршна постала, осуђен, да поред казне одстуни од самовласно заузете њиве И е, и упућен да путем парнице код надлежнога суда доказује јаче право својине тога земљишта, ако хоће и успеху се нада, — онда је сада С....а, ионова учинио самовлашће, кад је пожњео исту њиву, и тим поступком учинио кривицу из § 375-а казненог закона, а та се кривица извиђа и суди на тужбу приватног тужиоца, ако та С а противзакона радња не би у други вид кривица прелазила, у ком се случају но другим опредељењима има и судити и казниги.

Ч М. II писару општине Н Тачка 8. члана 47. закона о општинама тако је ирецизна и јасна, да не потребује апсолутно никаква тумачења. По њој не може ни у ком случају имати председничку плату онај кмет или члан општинског суда, који заступа председника општинског, просто за то, што тај кмет или члан има своју плату, јер друга реченица тога законског прописа гласи: ,,Накнада ова арииада само онима који не врше никакву платежну службу." А, пошто кмет или члан општинског суда, већ врши једну платежну службу (прима кметовску или чланску плату), онда оп према оваквоад законском наређењу, не може за заступање председника примати накнаду равну алати онога кога застуиа: И, по томе, објашњења наша по овој ствари, у ранијим бројевима »Полицијског Гласника", сасвим су правилна и закону саобразна, а ваше је мишљење погрешно.

БЕДНА АНА СхДИКА ИЗ БЕР./ШНС^ОГ ^ИВОТА од Артура Цапа (Свршетак) Глас му је био тврдога тона, а сада поче добивати мекшу боју. »Не", продужи он, „намера ми је била друга. Зар је заиста не можете да погодите". Неки неодређени страх обузео је целу. Срце јој је готово болно било у грудима, а пулс јој је јако био. Она одскочи, као да би хтела да побегне. Он је задржа рукама и врати је да седне. »Не плаши се ништа, драго дете!" умиривао ју је. »Ништа вам се неће догодити, на шта ви не пристанете«. »Боже мој ! шта бисте могли ви од мене захтевати ?" Трговац је посматраше неко време немо ногледима, од којих се она грозила. Очи су јој грозничаво сјајиле, образи се зажарили, а груди јој се бурно дизале горе доле. А и на трговчевим образима указало се лако црвеннло, и мале су му се очи усијале од унутрашњег надражаја. »Ви сте лепи«, понови он опет, »врло лепи. Нарочито ваш стас има све дражи, које изазивају дивљење у доброга познаваоца. Ја сам, од кад сам, био поштовалац женске лепоте, па сам то и данас, и — — кратко и јасно, ја заборављам ваш дуг и одобравам и данашње тражење, ако ви ■— — — « Код ових речи обави је око стаса и покуша сада, да је привуче себи. Млада је девојка седела неколико тренутака као без свести. Овај је удар погодио страховито њену дувду. Крај наивности свога неискуснога срца није она ни издалека слутила о његовим побудама, за она доброчинства, као што се то сада дало разумети из његових речи и његовог понашања. Ужаснута скочи она. У очима јој се виде изражено најдубље узбуђење, а по покретима, да је спремна на одбрану.

„Никада!® узвикну она са свим одлучно, свом тежином увређеног женског частољубља. „Никада! Радије ћу ићи да просим или ћу умрети!" И он је био устао, а на гадним му уснама беше цинички осмех. Затим јој приђе ближе, да је загрли. Млада се девојка повуче натраг, побеже вратима и дрхтавом руком ухвати за кваку. Трговац беше побледео, и на њу је гледао мрким погледом. »Охо, горда госпођице ! <( узвикну он подругљиво. Изгледа, да сте се нашли увређени. Моја вас жеља вређа? Добро ! Па ставимо се на хладно трговачко становишге! Ви ћете ми вратити узајмљени новац, а кроз четрнаест дана напустићете моју трговину —■ ја вам отказујем службу." Код последњих речи беше она већ отворила врага, и била је на прагу када јој је он довикнуо: «Дајем вам рока на размишљање до сутра у вече. Кад се затвори радња, ја ћу вас очекивати овде." Она опет затвори врата за собом и погнуте главе изађе напоље. Шта ће бити од ње, шта ли од њене матере? Када је приспела у свој стан, мати јој беше већ заспала. Волничарка исприча, да је лекар био ту, и да је веома грдио, што још није било набављено вино. 'Ге су речи биле за младу девојку као усијане стреле. К томе јој још рече болничарка, да може да остане само још до сутра у вече, пошто се погодила на другоме месту. Ана је била дужна тој жени преко двадесет марака. А новац за вино? Те се ноћи нису могле да сведу очи несрећне Ане, која је морила сву ноћ мозак, не би ли пронашла какав спасоносни начин, молећи и Вога' за помоћ. Али као што толике легије очајних вапаја за помоћ осташе несаслушани , неиспуњени, тако је било и са њеним. Када је сутра дан, бледа као смрт, отишла у грговину, сунце се већ указало на веселом, плавом, летњем небу. Опкољена бурним великоварошким животом, корачала је она гледајући у земљу и неколико је пута била изложена опасности, да је прегазе кола. 0, она се не би тужила, да су је прегазили точкови — што се ње тиче. Али мајка! Мајка без помоћи! Стотинама људи пролазило је крај ње: људи, младићи, жене, девојке, све је то хитало средини вароши у трговине. Многи су ишли сами мирни, као и она. Други по двоје, троје, шалећи се и разговарајући. А нико од њих није ни слутио да крај њих пролази једно младо срце у најгорчој борби. Па ни рад у трговини није могао да је отргне из тешких мисли. Са страшном грозовитошћу увиђала је, како протиче минут за минутом, сат за сатом. Први пут јој се десило, од како је ступила у радњу, да ју је озбиљно опоменуо деловођа радње због грубе непажљивости. И дође седам сати; млади се људи и девојке спремаху да пођу кућама. Како је било весело разговарање и смејање тога младога народа, који је опет за собом имао један дан рада, а пред собом једно вече за уживање. Ана је стајала усамљена на страни, са црвенилом грознице на образима и очајањем у срцу. И још се једном окрете погледом око себе, неће ли се десити што необично, какво чудо, које би је сачувало од страшне судбине, да не буде жртва леденога разузданика ? Ништа! Сказаљка је неуморно, без икаквих осећаја кретала напред ка идућем сату, у коме су најнежнији осећаји непокваренога, неоскрнављенога срца брутално пали у кал.

Када је Ана сат доцније дошла кући, наградила је болничарку и дала је мајци најјачега вина, које је успут купила. Матери наде у очи бледи измучени изглед младе девојке. Иреко мере је радила у трговини, објаснила је Ана. Уморна је и хоће брзо да легне у кревет. И леже у кревет, али јој сан не дође на очи, ма да га је она толико желела да би се заборавила мало. Непрестано се обртала по кревету, кријући главу дубоко у јастуке, да се не би чуо узвик страшнога бола, и немоћне љутње. И када је већ сатима кршила руке и чупала косу, најзад је савлада сан, те тако преморена заспа. Када се ујутру диже окрепљена неутешена, спопаде је бес и очајање још један пут. Још јој један пут изађе пред очи тај бедни удес у свој горчини. Још се један пут удари у груди,