Полицијски гласник

13Р0Ј 3

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 21

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕДА Паписао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић з Државни робијашки посао у тврђави пије било просто занимање, него дужност: осуђеник изради, што му је одређено, ијш одради законом прописане часове, па се враћа у затвор. С мржњом се гледало на посао. Без свога нарочитога, властитог занимања, којем би био предан сав, и срцем и умом, не би могао човек живети у тамници. А и на који би начин сви ти прекаљени људи, који су необуздано проживели и желели још да живе, силом дотерани овамо у једну гомилу, насилно отргнути од друштва и од обичнога живота, и могли се уживитп овде нормално и правилно, својом вољом II својим прохтевом? Већ и од самог беспосличења 'овде, у њему би се развиле такве преступничке особине, о којима он пре тога пије имао ни појма. Без рада и без законске, пормалне сопствености, човек ие може да живи, кварн се и изопачава се у животињу. И зато је сваки у тамници, по природној нотреби и из некаквог нагона за самоодржањем, имао свој занат и занимање. Дуги летњи дан готово је сав испуњеп државним послом; једва си се могао испавати оних кратких ноћи. Али је зими осуђеник, чим се смркне, по нравилнику, већ морао бити затворен у заводу. Шта човек да ради за време оних дугих, несносних часова зимских вечери ? И зато се скоро свака осуђеничка соба и онако закључана, иретварала у радиопицу. Управо, рад, занимање иису забрањивали; али су строго забрањивали имати ири себи у затвору алате, а без њих се није могло ништа радити. Ну, радили су кришом, а управа, изгледа, као да је, покадшто, овоме гледала кроз прсте. Многи су осуђеници долазили у тамницу незнајући ништа од заната; па су учили од других, а после, кад су били ослобођени, излазили су као добри: мајстори. Било је ту и обућара и кројача, и столара и бравара, и резача и позлатара. Био је и један Јеврејин, Исај Бумштајн, јувелир, али у исто време и зелеиаш. Сви су они радили и Зарађивали по коју пару. Норуџбине су добијали пз вароши. Новац је сковапа слобода, па зато је он за човека, коме је сасвим одузета слобода, десет пута дражи. II само ако му звецка у џепу, он је већ упола утешен, па и кад га не би могао трошити. Али новац се свуда и свагда може трошити, тим пре, што је забрањен плод двапут слађи. А на робији се могло добити, шта више, и ракије. Луле су биле најоштрије забрањене, али су их сви пушили. Новац и дуван спасавали су од многих болести. Рад је пак спасавао од злочина; без рада би осуђеници појели један другога, као пауци у стаклету. ГГа и поред тога се и новац и рад забрањивао. Често су се ноћу вршила изненадна претраживања, и односило се све што је било забрањено; и ма како да се новац крио, ипак су га покадшто налазили истражиоци. Ето, донекле и због тога се новац није ни чувао, него би се брзо попио; ето отуда се држало у тампици и ракије. После

свакога претраживања, кривац је, осим тога, што је губио све своје имање, бивао обично и оштро кажњен. Алп, иосле сваког претраживања, одмах су се попуњавали недостаци, брзо су се заводиле нове стиари и све је ишло ио старом. И управа је знала за то, и осуђеници нису гунђали противу казне, ма да је такав живот био налик на живот оних, који би се настанили на Везуву, Ко није имао заната, зарађивао је на други начин. Било је средстава доста оригиналних. Понеки су се занимали, на пример, само куповииом и препродајом; а продавале су се, покадшто, и такве ствари, да ни на памет не би могло пасти некоме ван зидина тамничких, не само да их купује и продаје, него чак и да их сматра као ствари. Али осуђеници су били веома сиромашни и изванредно практични. Последњи дроњак имао је своју цену и био унотребљаваи ма за какав носао. — Због сиромаштва и новац је у тамници имао сасвим другу цеиу, него на слободи. За велики и сложени иосао илаћало се грошевима. Неки су са успехом терали зеленагнтво. Осуђеник, који се запетљао и осиромашио, носио је своје последње ствари зеленашу и добијао је од њега нешто бакарнога новца са ужасним иптересом. Ако он те ствари не би о року откупио, онај их је сместа и без сажаљења иродавао. Зеленаштво је било у толикој мери развијено, да се нримале у залогу чак и државне ствари, које подлеже прегледу, као: државно рубље, обућа и остало, — ствари, веома потребне свакоме осуђенику свакога тренутка. Али код таквог залагања дешавао се и друкчији обрт ствари, уосталом не сасвим неочекивани : онај што је заложио ствари и примио новац, одлазио је одмах, без даљега разговора, најстаријем подоФициру, најближем старешини тамничком, пријавио о залагању државних ствари, и оне су се сместа одузимале од зеленаша, шта више и б^з пријаве вишој унрави. Занимљиво је, да при томе, овда-онда, чак није долазило ни до свађе: зеленаш је ћутећи и натмурено враћао, што је требало, и, шта више, као да је и сам очекивао, да ће тако бити. Може бити, да није могао, а да у себи не призна, да би на месту заложниковом и сам тако урадио. Па зато, ако би после тога који пут и псовао, било је то без икакве пакости, него тек да би умирио своју савест. Уопште, сви су страшно крали међу собом. Готово сваки је имао свој сапдук са бравом за чување државних ствари. То је било допуштено; али сандуци нису спасавали. Мислим, да се може лако представити, какви су искусни лопови били тамо. У мене је један осуђеник, човек мени искрено одан (то кажем без икака претеривања), украо Свето Писмо, једину књигу, коју су допуштали имати у тамници; он ми је истога дана сам то признао; али не зато што би се покајао, него жалећи ме, зато што сам је дуго тражио. Било их је који су трговали ракијом и брзо се богатили. 0 тој ћу трговини говорити неком нриликом нарочито; она је доста занимљива. У тамници је било много осуђених за кријумчарење, и зато се не треба чудити, на који се начин уносила ракија у тамницу и поред свега прегледања и чувара.

Узгред буди речено: кријумчарење је, ио своме карактеру, некакав особити преступ. Да ли се може, например, замислити, да новац и добитак код ионекога кријумчара играју само спремну улогу, стоје тек на другом месту? А међутим тако одиста бива. Кријумчар ради из пасије, по своме позиву. То је нека врста песника. Он ни од чега не преза, иде у страшну опасност, лукав је, измишља, извлачи се из незгоде; покадшто ради чак по неком надахиућу. Ова је страст исто тако силна, као и картање. Познавао сам у тамници једног осуђеника, својом спољашношћу колосалних размера, али тако кротког, тихог, смиреног, да није било могуће замислити, на који се он начии створио у тамници. Био је толико добродушан и сношљив, да се за све време својега бављења у тамници није ни с ким посвађао. Али он је био са западне границе, осуђен је за кријумчарење, и, разуме се, није могао одолети, него се дао на проношење ракије. Колико су га п} г та за то кажњавали, и како се он бојао батина! А и само проношење ракије доносило је њему иајнезнатније користи. Од ракије се богатио само антрпренер. Лудак је волео вештину само вештине ради. Био је плачљив као жена, и колико се пута само после казне клео и зарицао, да неће кријумчарити. Мушки је одолевао нокадшто читав месец дана, али, напослетку, ипак није могао да одржи... Благодарећи таквим личностима, ракије је увек било у тамници... Најзад, био је још један доходак, који ма да и није богатио осуђенике, али је био сталан и пријатан. То је била милостиња. Бипш редови нашега друштва иемају појма, како се брину о „иесрећницима" трговци, грађани и цео народ наш. Милостиња се дели готово непрекидно и готово увек у хлебу, земичкама и колачима, а много ређе у новцу. Без те милостиње било би у многим местима осуђеницима веома тешко, нарочито онима, што су под истрагом, које држе куд и камо оштрије од већ осуђених. Милостиња се дели осуђеницима нобожио на подједнаке делове. Ако не стигне за све, земичке се секу подједнако, покадшто чак и на шест делова, и сваки апсеник неминовно добије свој залогај. Сећам се, како сам први пут добио милостињу у новцу. То је било убрзо по моме доласку у тамницу. Враћао сам се са јутрењега рада сам са чуварем. Мени на сусрет прошли су мати и кћи, девојчица од десет година, лепушкаста као анђелак. Једном сам их већ био видео. Мати је била војничка жена, удовица. Њен муж, млад војник, био је под судом и умро у болници, у осуђеничкој дворани, у оно време, кад сам и ја тамо лежао болестан. Жена и кћи долазиле су њему, да се опросте; обе су ужасно плакале. Кад ме је видела, девојчица је поцрвенела, шапнула нешто мајци; ова одмах застаде, нађе у завежљају четврт копејке и даде својој девојчици. Ова потрча за мном.... — На, »бедни човече," узми Христа ради парицу! викала је она, истрчавши предаме и гурајући ми у руку новац. Ја сам узео њен иовчић, а девојчица се вратила матери потпуно задовољна. Ту сам копејчицу дуго чувао код себе.