Полицијски гласник

СТРАНА 238

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 30 и 31

I. Домицилирани или стално настањени странци Неке државе као нпр. Француска, условљавају стално пребивање на својим територијама нарочитим дозволама, за које чак везују и уживање извесних приватних права. Тако, по чл. 13 Франц. грађан. зак. само онај странац може у Француској уживати сва грађанска права, који је од владе добио допуштење да се у њој може стално настанити. Да је, и колико је ово важна ствар, може се видети већ и по томе, што су недомицинирани странци, у случају спора са Французом или другим странцем, обвезни положити кауцију ({.'шИсаЛит вогђх), од које су домицинирани странци ослобођени. Друге државе као нпр. Румунија иду још даље, па забрањују странцима прибављање непокретних добара по селима, и једина је, као што смо већ поменули, Италија, која и у погледу уживања приватних права, изједњачује потпуно странце са својим грађанима, и чији чл. 3 граћ. закона гласи: » Странцу се доиушта да ужива грађанска арава, која имају и грађани". Положај домицилираних странаца код нас, регулисан је, у главноме, чл. 40-ти устава земаљског и грађанским закоником, а посебице међународним уговорима, закљученим између наше и страних држава. — Странци у Србији уживају заштиту земаљских закона, што се тиче личности и имања њихова; они су дужни сносити како војне тако и све друге терете државне, оигитинске и других самоуиравних установа, у колико нису од тога ослобођени међународним уговорима, вели се пом. чланом устава. Ове опште одредбе устава, прецизиране су даље у § 15 грађан. зак., који сем „ личности « и „соиствености", узима у заштиту и „сва с овима скоичана ирава". Јасно је, према изложеноме, да ни наш законодавац не прави никакву разлику између странаца и својих грађана у погледу уживања основних човечијих ирава. Што се тиче уживања ириватних ирава, која не треба мешати са основним, она су опредељена тако званим закОНСКИМ реципроцитетом, по коме странци у Србији уживају онаква иста права, каква и српски поданици у њиховој држави. Ово се јасно види из § 47 грађан. зак. који вели: — У оиште у свима случајевима у којима страна држава са Србима иостуиа као и са својима, сматрапе И 0ВИ ЗаКОНИ иностра.нце као и своје. У случају сумње, мораће туђинац то доказати. Из до сада изложених законских прописа, као и из свију међународних уговора који регулишу приватно-правне односе између наше и страних држава, јасно се види : да су странци у уживању приватних права скоро изједначени са српским грађанима. Тако, поред већ напоменутих основних права, њима се допушта, готово под истим условима као и српским грађанима, вођење трговине, индустрије, упражњавање заната и обављање свих могућих приватних проФесија; они даље имају право на прибављање непокретности, право на оснивање приватних и трговачких удружења, право наслеђа, старатељства његова; они се могу парничити код наших судова, како између себе тако и са нашим поданицима без полагања кауције, и т, д. Ограничења у овоме погледу врло су мала и односе се ноглавито на проФесије које стоје у вези са јавним правом. Тако, ио закону о штампи, странац у Србији не може бити књижар, нити одговорни уредник новина. Све ово ништавно је према ограничењима за странце, која налазимо код других народа. Примера ради наводимо овде Француску, која претендује да је најлибералнија земља у Јевропи, и у којој, по декрету од 30. октобра 1886. год. странци не могу бити наставници ни у каквом ириватном заводу , а још мање уиравници или администратори иојединих трговачких удружења. Сем овога, они — странци не смеју, по закону од 30. јуна 1881, год. издати или подписати ироглас за ма какав јавни збор. Поменули смо већ раније да странци у Румунији не могу имати непокретних добара по селима, а овде још додајемо, да је тако исто и у пограничним губернијама Русије (нарочито Пољској). Не осећамо нарочиту потребу, после изложеног, да доказујемо, колико је наша држава либерална и толерантна према хоранцима. Сматрамо за дужност само да нагласимо, да је наш

грађански закон донесен марта масеца 1844.год., дакле у времену када се је данашња наука о међународном праву тек почела интезивније развијати. Што се тиче одношаја странаца према законима јавног поретка, а посебице позицијским, он је код нас јасно опредељен § 22 полицијске уредбе, који вели: — Сваки Србин, а тако исто и сваки странац који у Србији живи, дужан је иодједнако ио овоземаљским иолицијским наредбама и законима уирављати се. Ван сваке је сумње, према изложеном, и с обзиром на ту околност што казна има јаван карактер, да су наше власги надлежне за све кривице у оппгге, које би странци учинили на српском земљишту, а по духу до данас закључених конвенција чак и онда када би дотични странац, по извршеној кривици, побегао у своју земљу. Истина, у овом последњем случају, њему неће судити српски судови већ судови његове земље, али су ипак зато наше власти надлежне за вођзње истраге. Изузетци од изложеног правила чине се само према дипломатским заступницима с обзиром на мисије које они врше, и које неминовно захтевају, да ове личности буду потпупо независне од држава код којих су акредитоване. Ова њихова незавИСНОСТ, познатија под именом ИМунИТвТ огледа се: а) У неиовредности како личности тако и самог стана, па и све покретности дипломатског заступника. Неповредимост оса, која се поред осталог, састоји и у уживању нарочито, од осталих грађана веће безбедности, простире се још и на породицу страног заступника, за тим на сво његово службено особље, па чак и неслужбено, ако само лица која га састављају, нису месни грађани, а станују, при том, у згради посланства или заступништва. Са свим је друга ствар, ако ова лица станују ван зграде дипл. заступника. Њихова неповредимост, која није ништа друго до резултат неиовредимости зграде иосланства или стана застуиниковог, у овом случају отпада и они се равнају са обичним месним грађанима. То исто бива и онда, кад ова лица учине какву кривицу на улици, дакле, ван зграде посланства или стана посланиковог. Последице неповредимости стана огледају се још и у немогуКности врилења ма каквих судских или.. иолицијских радњи у њему. Према овоме, нити судски нити иолицијски чиновник сме ући у зграду иосланства, или стан иослаников, а у циљу вршења каквих званичних иослова, без одобрења или иозива иосланиковог. Чак и у оном случају, кад се зна, да се у здању посланства крије кривац, или се чини неко злочино дело, власт је предходно дужна молити заступника или посланика да може у здање ући, па тек ако би јој молба била одбијена, и то без оправданих разлога, има право да се користи силом. Као што се из овога види, старо право уточишта (азила), које су уживали дипломатски заступници, данас је у многоме измењено, бар у државама које састављају међународну заједницу. (Наставиће се)

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕ0

ШАМАР ПРЕД СУД0М од КВормеа Куртелина Председник, Ла Брижу који излаже своју ствар суду. Дакле, на крају крајева, он вас је ошамарио. Где то ? Ла Бриж. Баш по сред лица. Председник, слеже раменима. Иостарајте се да разумете шта вас питају. Ја вас питам на коме месту, а не на ком делу тела. Ла Бриж. Ах опростите!... У шведској каФани. То је било у уторник у вече; Г. Бу, са којим сам се упознао пре неколико дана додавши му шибице, предложи ми да играмо партију пикета. Ја примим. Нађемо места, и...