Полицијски гласник

БРОЈ 30 и 31

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 235

Пошто су то већином биле казне које су сурови господари због незнатих узрока вршили над својим слугама или су их и сами вршили кад им је то чинило задовољство, не да се наравно одредити због којих су узрока наступиле тако ужасне казне. А ако је се та казна вршила, према слободним грађанима, што је се овда онда дешавало, онда су то морали бити нарочити преступници, због којих су власници бивали ужасно раздражени. Тако је цар Август казнио једног неверног писара, који је за новац издао садржину царских писама, да му се пребију голенице. Да ли је издајник остао у животу то се не зна. У другим случајевима кажњени је морао платити животом јер је после издржане те казне морао још и друге муке да отрпи. Тако је једноме иосле тога одсечена рука и после те друге казне ископали су му још и очи. Хришћански мученици имали су често да претрпе СгипГга^шт. По неки пут су несретнику дотле кости пребијали док није наступила смрт. Раснетима на крст, који су толико висили, да су најзад мучиоци морали се сажалити да их опросте мука, обично су пребијали кости. Пошто су ти несретници већ били близу смрти наравно да је услед тога смрт брзо н&ступила. Из историје о распећу Христа опште је познато, да су обојици зликовца, који су поред Христа на крсту висили, пребили ноге. Штројење Не може се утврдити који је први иримењивао ту вештину да расплођавајућу способност човекову вештачки уништи. Не ретко приписује се она асирској краљици Семирамиди, али за то нема никаква поуздана доказа. Поуздано је само то да је још у најрапије старо доба примењивано то срество и то прво као казна за оне који су учинили преступ против морала, за тим и због других казнених дела, јер су хтели да спрече да злочинци имају порода који би могао наследити злочиначке нагоне очеве. Најстарији трагови те казне налазе се још код Египћана и код Персијанаца; а да ли је доиста Асирија колевка те казне и да ли су отуда дознали за њу Персијанци, не зна се поуздано свакојако употреба те казне раширила се придично брзо и по другим земљама, јер је свуд та казна доцније примењивана због најразличнијих преступа. Али је основна мисао увек била та да се злочинцима одузме моћ да имају порода; то је била дакле једна врста казнено-правне проФилаксе. Али да је икада штројење било сексуална казна мора се још и због тога одрицати што сексуалне казне у ствари у опште и не постоје и никад нису постојале. У опште штројење није увек било казна него су приступали кастрацији да се добију слуге за даме, за које се у моралном ногледу није имало бојати. Евнуси као чувари харема само су један пример. И у старом Риму често су узимали такве безопасне слуге. Али су одмах зло искусили да су ти евнуси постајали опасни завођачи и у морално-пропаломе Риму свака је дама хтела да има таквог слугу, тако да су их најзад морали укинути. Као казна одржала је се кастрација свуд дуго време а налазимо је и у старим немачким законима. Већином су је примењивали према робовима и због крађе као и због других преступа, као што су морални преступи. А често налазимо да је ту био остављен избор' између плаћања одређене суме новаца и отрпљења те казне. И с тога шведско право познаје ту казну. Налазимо је у салиском, Фризијском, визилотском ираву и у старим градским правима. Нотпуна ампутација уда иримењивала се често и у рату над побеђеним непријатељима; али такви обичаји немају ништа заједничког са казненим правом. Доцније је кастрације сасвим нестало, бар у цивилизованим земљама није се више употребљавала као казна, а тако исто није се трпело да се и за друге смерове употребљује. Чл. 133 законика Каролина проиисује смрт за оие који жене или људе чине бесплоднима, и прописује да човек који тако дело предузме буде погубљен мачем а жена да се утопи. А и законик Терезијана није у томе био блажији, јер и он прети смртном казном мачем и људима и женама за такав злочин. Казна по коси и по кожи Познато је да је дуга коса и дуга брада код старих валшла не само као особити накит него и као одлика слободног

човека; тако су се стари краљеви звали ге^ез сгтШ. Слуге су носиле кратко ошишану косу за разлику од слободних и племенитих, и закони су за шишање косе претили тешким казнама. На пр. по салиском закону ако је неко каквом дечку одсекао косу без знања и жеље родител,а, морао је платити 72 солида глобе, дакле казна много већа него она која је била прописана за обичне телесне повреде. А и слуге нису смеле пуштати дугу косу, пошто би се тиме сматрали за слободне, те ови не би имали никакве одлике с поља. С тога је шишање била веома стидиа и срамна казна која је се вршила или сама за себе или у вези с другим казнама. Отуда ће по некоме бити чудно што смо ту казну урачунали у телесне казне које сакате. Али то има свог основа у томе што се некада одсецање косе сматрало као веома јака повреда, а осим тога мора се имати на уму да је начин, којим је то често вршено, доносио ужасе болове и управо је сакатио. Често је тако вршено да је веома наличило на скалпирање Индијанаца и онда наравно да је морало најосетније сакатити. Али би се грешило кад би се узело да је само код старих немачких племена постајала казна шишања браде и косе, и да је сматрано као најтежа срамота; на против није било ни једног народа код кога није у извесно време та казна сматрана као најгора срамота. И данас још код различних оријенталских народа брада и коса на, глави сматрају се за неиовредиве, а Мухамеданци се и куну брадом пророковом. Какву су вредност стари Јевреји полагали на косу и браду види се из тога што је цар Давид предузео један страшан осветнички рат нротив Амонита, што је њихов краљ осрамотио посланике Давидове одсецањем пола браде и хаљина. И код Грка и Римљана важило је шишање као највећа срамота, а тако исто и код Егиићана. Једном речи сви народи старог доба у томе су се слагали и по себи се разуме да су с тога и лица, која су нарочито хтели казном да осрамоте, шишали. Да при извршењу те казне нису сасвим нежно поступали, видели смо већ из салиског права; други народи који су у својим казнама били још много суровији и сверепији, наравно да су пазили на то да ие нанесу само стид и срамоту него и болове код Грка се брада одсецала секиром; већ и по томе се види да се није са свим благо поступало. Али и то још није био најблажији начин извршења казне, јер просто чупање косе и коже није постојало само код Салија. Врло често спајана је та казна и с другим казнама, коиањем очију, па и кастрацијом. Веома је био раширен обичај у старо доба да су онима који су били на смрт осуђени прво одсецали косу да би их осрамотили. Браколомници, заводници, они који су дању обијали врата ради крађе бивали су кажњавани косом и кожом. Већ из начина како се казкњавало види се да се хтело не само осрамотити него и осетно казнити.

II. ТЕЛЕСНЕ КАЗНЕ КЗОЈЕ НЕ САЕЗАТЕ Ако против употребе телесних казни које сакате говори та околност што оне јако отежавају поправку кажњенога ако је у опште не чине и немогућном, то се то не да тврдити о оним телесним казнама које истина изазивају јако осећање бола, али никакве трајне штете, а пре свега никакво онакажавање, које мора деловати као Кајинов жиг. На против има доста случајева у којима је телесна казна једино срество да се васпитно делује. Ми смо далеко од тога да тражимо спаса у иооштрењу казни, и управо све оно што смо до сад описали, може нам служити као доказ да и најужаснија казнена срества нису у стању да спрече преступ и злочин илн само да број њихов умање јер баш у оним временима у којима су најужасније казне страховито често јавно вршене, дизала је се деморализација ужасно високо. А то има свог разлога у томе што јавио брутално вршење казне може чинити нарави још више суровима и дивљима, као што је била стара одредба Мојсијевског ирава која је народ чинила извршиоцем смртних казни. Не може деловати спасоносно опште пооштрење казни него судија мора као и лекар да индивидуалише, он треба да мање ради по шаблони. Наша данашња казнена срества могу ужасно да делују. Казна губитком слободе може на извесну личност деловати као смртна пресуда, а мање осетљивог и поДИвљалог човека не^е ни мало дирнути та казна; на против Има доста људи којима је опорављење уредан живот а пре свега уредна храна коју у затвору добијају.