Полицијски гласник

СТРАНА 376

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 48

питање о нарушиоцима казнених закона, па је дошао до закључка : да ови закони бивају више нарушазани од стране болесних но од стране здравих и нормалних створења. Сандер и Рихтер нашег су мишљења. Ма.ро је посматрао 507 осуђеника и 41 осуђеницу, па је нашао: да су иителектуалне моЛи код свију биле веома ослабљење. Ну највише су, то је неоспорна ствар, Ломброзо и његови ученици обогатили антрополошко-криминалну литературу у току последњих 20 година. Аомброзо је једини, коме човечанство мора одати достојно признање за познато откриће : да је алочинац сам ио себи једно болесно створење. Оснивајући на овоме своју криминалну патологију, Ломброзо је, као што је познато, створио читаву једну школу, чији ученици са успехом разрађују и шире колико научне толико и хумане мисли свога учитеља. Ма колико да је огромна и иеоспориа ова заслуга Ломброзова, не само за криминалну антропологију већ и за цело човечанство у опште, његовЈ остало учење, а нарочито његова теорија о атависму, немају строге научне подлоге. Као што се зна, Ломброзо се, да би потврдио ову своју теорију лозива на физичке и моралне знаке дегенерације којима, као што смо видели, обилују злочинци. Међу њима, многи други криминалисти на међу њима и славни Морел, потпуно су сагласни у томе: да анаци дагенерације аредстављају само једно одстуиање од нормалног тииа , а никако маниФестацију атависма, као што то Ломброзо тврди. У прилог Мореловог гледишта, поред осталих разлога, говори још и сличностмеђу зточинцима свих земаља, а нарочито њихова, у већој или мањој мери заједничка наклоност ка нервним и душевним болестима. Другим речима, све личности код којих се показују извесна одступања од здравог и нормалног типа, па било то у погледу фнзичком или моралном, појављују се као чланови једне огромие патолошке Фамилије, који оу међу собом везани већим или мањим ступњем моралног или физичког дефицита. Према ступњу овог дефицита, и све женске које припадају овој патолошкој Фамилији, могу се поделити на ове 4 групе: 1, Болеонице душевне или нервозне, 2, Проститутке, 3, Злочинце у опште и 4, Алкохоличарке. Свака од ових група притежава извесне, специјалне особине, којима се битно разликује од осталих, али оно, што је свима њима заједничко, то је умно несавршепство, које иде упоредо са физичким и моралним недостацима. Д. Ђ. Алимпић (Наставиће се)

Детиња преетупноет

Интересантни суподатци опреступности које износи прокур у Кому, Лино Феријани. Он пре свега одриче да су деца особена створења — анђели или аутомати, како их сматра банално мишљење људи, који ие изучавају свестрано тешки задатак потпуног поимања детета и његове душе. Виктор Хиго казао је: у сваком човеку јесте дете, у сваком детету јесте човек. Јесте, говори Феријани, деца то су људи а никако митски малишани како их преставља себи невешта уобразиља неких писаца. Под кратким капутићем и панталонама крије се човек са свима људским страстима, тим страшнијим, ако је он ненормалан, ако их васпитање није зауздало и ничим није упливисало на то што Фуље назива ГасиКеб таЉезаез. Имајући посла с дететом никад не треба заборавити да је пред вама човек, и ако у минијатури и увек треба имати на уму оно гато је рекао велики психолог. Он је гледао на мене испод ока као лупеж који посматра жртву своје преваре а при том он је довољно изгледао као дете које мисли да је преварило одраслога. Дечак је, по речима Феријанија, бунтовник од природе и васпитач треба да рачуна с том особином. Сва се деца. лако буне а то се најлакше примећује за време игре. По мишљењу једног Француског психолога деца су инстинктивни револуционари у својим играма и треба управљати њима за време игре а не остављати им на вољу шта ће да раде ма да наравно то треба радити врло вешто. Осим узрока атавизма, наследних особинан друго, треба признати да један од узрока бунтовништва код деце јесте океђ за иравдом. Чим дечко примети да су према њему неправедни, њему се душа из дубиие узмути и према свом карактеру, или то јавно изражава, постаје дрзак или таји у себи злобу и ето како се спремају незадовољни револуционари и анархисте. Неправедни учитељи и васпитачи и не слуте да они спремају Равашоле. Занимљиви су одговори деце на питања која им је задао Феријани: 1) ја волем шамар него неправду; 2) у школи треба да су сви равни; 3) ја мрзим неправду; 4) подло је ударити дете. Срећа је за учитеља што ја не могу да му вратим такав исти ударац; 5) кад одрастем ја ћу се осветити за неправду коју сам трпео у школи ; 6) ја волем правду; 7) ја не знам шта је то правда али знам да не могу да трпим неправду; 8) мој друг Луј све нодноси али ја не, јер је мени тешко од неправде; 9) кад ја одрастем ја ћу да будем револуционар; 10) ја долазим до беснила кад мене окривљују а ја знам да нисам крив; 11) кад је учитељ неправедан мени дође да поцепам све књиге и да ништа више не учим. 12) кад ја видим да мене неправедно окривљују ја се осећам храбар као лав. А ово су четири одговора од деце преступника: 1) Не, ја не ћу да спосим неправду; ја сам кадар да разбијем главу ономе ко ми учини неправду; 2) ја сам мали, али ћу порасти и осветићу се за све увреде које ми чини мој старији брат; 3) мене вређају, ја сам у праву да се буним и да бијем камењем; 4) кад ми се учини неправда, мени дође да узмем оружје и да убијем; Достојни су пажње и одговори четири девојчице, две од тих биле су из умућиих Фамилија а две из сиротних. 1) ја бих радије умрла него да молим за милост; 2) због неправде буди се у мени жеља да све избијем; 3) иајгоре ми је кад видим лепо одевену девојчицу кад ја идем у ритама; то је неправедно; 4) к&д мене вређају а у мени се све узмути и осетим вољу да разбијем све што ми падне под руку; један пут сам у љутиии разбила главу лутке коју сам много волела, а имала сам само једну. Али поред све урођене љубави према правди деца су чудновато лажљива. Деца лажу као и дивљаци, наивно. Поштовање правде јесте врлина која се добија цивилпзацијом. то је особина зрелих људи, стечена племенитост душе. А то је заједно с тим и услов друштвеног живота, чија је потреба мало појмљива неразвијеном уму. Дете би вољио поновило с оним старим мудрацом, чије је познанство са светом одучило га да верује у тачност људских речи: — Све је истина па и снови. Али сама та склоност деце на измишљање, да се гако блажије изразимо, чини их да су сасвим незгодна као сведоци на суду. Деца су кадра да измисле најчудноватије догађаје и да их издају за истину и један француски литератор прича како је једаи њему познат малишан унеравао своју мајку да га је гувернанта повела да се провозају у очевом Фијакеру у Јелисејским пољима и да је Фијакер оставио један господин, иа је и он сео у кола и с њима се возао. Он је додао још и то да су га гувернанта и кочијаш молили да не прича о томе. 11 само случај уверио је мајку да је то све била лаж. Њена пријатељица која је с њом лшвела у истој кући изишла је у исто време да се прошета кад и гувернанта с дететом. Њен Фијакер ишао је непрестапо за њиховим Фијакером и сви су се заједно вратили кући. Због чега је тај малишан саставио такву драму. ? Да би дао хране свом уображењу, да би заингересовао „велике« за себе, да би их навео да га слушају. А савест његова ни мало га пије корела за такву неистину. Тај исти књижевник слушао је овај монолог једпе њему познате девојчице: Здраво мила моја, како си? — Врло рђаво. —• Ваш муж још вас туче? — Све више ме туче, драга моја; синоћје сломио свој штап о моју руку, видите колике су модрице. — Ви сте сувише добра што то трпите. — Ах ! само да немам ћери. Требало је само слушати каквим су искреним тоном изговаране те речи. Тако су једанпут испитивали једног бедног Арабљанина, родом из Туниса, који је у Паризу продавао слаткише, а који је