Полицијски гласник

БРОЈ 7 и 8

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 55

који је прождрљивим погледима мерио девојачку черкеску лепоту. Сматрајући је као драгоцен плен, поставио јој је стражу, да би после прослављене победничке светковине приморао је да постане његовом својином. Кад је пенушави шампањер учинио своје, млади су се оФицири стали хвалити својим успесима, те стари ђенерал, скоро већ пијан, заплићући језиком стаде се хвалити и подсмевати својим млађим друговима, да они још никада нису ни видели у животу такву лепоту, какву он има ноћас. у шатору. Подбоден и раздражен њиховим опирањима заповеди им он да Гму следују и одведе их у свој шатор, у коме је била Зулејка, утонула у себе од бола за убијеним оцем, братом иФамилијом; изгледало је да није нишга знала, нити се бринула о сопственој судбини. Кад је ушла хорда полупијаних оФицира, дерући се, лармајући и смејући се, са светиљкама, Флашама и пуним чашама, препада се Зулеја, из свога заноса и ужаснута погледа у модра или као смрт бледа лица, чији су је подсмеси више плашили но и смртна пресуда. Ђенерал јој скиде вео с лица. „Видите само, ви-ди-те, к заплитао је језиком, „ову Венеру! Па то тело — то тело! 1( И здера јој хаљину тако да су одблеснуле њене беле груди. Несрећница пренеражена узвикну и рукама прикри разголићене груди; лице јој је час бледело од унутрашњег раздражења, час црвенело од стида, и низа њ су текле као роса сјајне сузе од душевнога бола. »Као мар-мар-мор! Господо моја, шта? Мало? Ништа, ништа за вас. Мачкица је моја, моја! с< И више подсмевајући се, него смејући, хтеде притиснути на њене усне своје упаљено лице и на вино смрдљива, одвратна уста. Али се тада несрећна черкеска кћи са свим освести познавши ситуацију и са узвиком грожења и изразом најплеменитије гордости, одгурну тако јако од себе полупијанога ђенерала, да је посрнуо у назад и иао као врећа; при том се ударио главом о сто и ранио. Из ране му је јако текла крв, те му је чинила још одвратнијим сада од љутње искривљено лице. Неколнко се млађих оФицира слатко насмејало, а старији су се потрудили да га подигну, што је доста тешко ипЈло. За то је време ђенерал мрмљао и нретио песницама Черкескињи, која се била подигла. Лице јој је било бледо као у мртваца, из очију јој је пламтела љутња и била је. спремна на очајну борбу. По том је бригадир, преплићући језиком, позвао оФицире да продуже пиће, и ставивши им се на чело, почегае излазити из шатора гласно се смејући. Млада Черкескиња гледала их је погледом полу-очајничким, пркосним и на самртну борбу спремннм, када су излазили смејући се, дерући и подсмевајући јој се грубо и врло двосмислено. Последњи од њих, млад човек, питомији од осталих, погледа је чудновато, када је, устежући се готово лаганим ходом излазио из ^енералова шатора.

Кад је на прагу још једном осврнуо јој се, она је у његовим очима прочитала дубоко сажаљење и топло саучешће, те и ма да није знала ни појимала како би јој овај могао помоћи, баци на њ један неисказано молећив поглед. Он оде без речи, оставивши је њеној усамљености, која је била ужас-на са своје најближе будућности. Међутим је оргија са ђенералом стигла већ на место светковине и продужила пиће и весеље; као посматралац без учешћа, остао је само један млади оФицир, кнез Шереметов, кога је до срца дарнула жалосна судба младе заробљенице. У колико се оргија више дизала, у толико је он више мислио на судбину оне несрећнице, и најзад већ није могао одолети мислима, диже се, наоружа двема Флашама рума и оде у ђенералов шатор, где је козаку на стражи наредио да их испије у бригадирово здравље. Козак је с радошћу испунио заповест кнелгеву. Кад се овај последњи удаљио, козак се извали на праг шаторски, да одспава своје време стражарења. Кнез се Шереметов опет појави у кругу официра. Поред вина прешло се и на коцку, али ипак зато није се престало с пићем. Неколико њих је већ било под столом, где су спавали или су били без свести од пића; други су се опет ужасно свађали и дерали. Ђенерал се све ватреније разметао и све чешће пио. Кнез се опет, скоро неопажен, изгуби. Пажљиво је отишао у ђенералов шатор. На прагу је наишао на козака, који је већ хркао, прескочи га обазриво и полако отвори врата полуосветљене одаје. Заробљеница узвикну полугласно од страха. Она се била згучила у један кут нечисте одаје, дрхтећи од слутње о ономе што ће доћи и чега се она бојала црвенећи од стида. Она се заљуља. Ужас јој је стегао срце. Дакле дошао је већ тај тренутак? — Пре умрети! У том угледа младога ОФНцира. До срца јој муњевитом брзином дође осећај топле наде. »Ходите!« довикну јој он тих. „Куда?® упита она плашљиво, сумњиво и неповерљиво. »У слободу!" одговори Шереметев. »Слобода!® Срце јој задрхта од те речи. Можда је официр хоће да превари, да је упропасти? — Не, он ће имати милосрђа, а онај стари дивљак сигурно нема тога ни мало. Умрети, у осталом, може увек. Шереметев јој даде знак да буде мирна и обазрива. Угасише светлост, изађоше пажљиво напоље преко козаковога тела и убрзаше ход кроз узане улице, преко лешина погинулих. На крајувароши застадоше пред једном великом кућом од камена, и ПТереметев закуца на врата. Један човечији глас изнутра упита ко је и шта хоће? »Отвори, Јегоре Димитрићу; ја сам то, Шерметев.* »Отварам већ господару!® одговори онај изнутра. Врата се отворише н у собу уђе Шереметев, а за њим Черкескиња. Ова је соба била много угоднија и чистија, него ли она ђенералова, у којој је она била као заробљеница.

„Шта заповедате господару ? к унита, нонизно Јегор Димитрић, кад је закључао врата, пошто су они ушли. »Јегоре Димитрићу, ти ћеш одмах оставити ово место са овом девојком иодвешћеш је у Одесу без одмора, ма колико коња поцркало. Обући ћеш јој руске хаљине и издаваћеш је као каквог младића. У Одеси ћеш је морати дуго крити, и не смеш је ничим приморавати на опстанак, ако би она сама хтела да напусти твоју кућу." Јегор је Димитрић био роб кнелсев, али је већ годинама трговао на своју руку и постао без мало богатим човеком. Вио је предузео неке лиФерације за руску војску на Кавказу и дошао је за бригадиром по свој новац. Ну да би послушао заповест свога господара, морао је одустати од своје намере и изгубити своје паре. »Одмах ћеш — не да прође четврт сата — већ одмах овде преобући девојку и оставити ово место. Пасош ти отвара све путе. Животом својим одговараш ми за њену сигурност, па ма те то и свега имања стало. Ако срећно умакнеш с њом, у толико боље по тебе. к За тим се окрете кнез Шереметев девојци и рече: »Овај ће вас човек спасти! Узмите хаљине, које вам он буде дао. Он ће вас. боље штити од сваке опасности, пошто су мушке хаљине. Јегор ће Димитрић слушати ваше заповести, као да је ваш роб. А сада остајте ми здраво! к И окрете се да пође, али му девојка паде крај ногу, загрли колена, љуб-Ћаше му руке и проли читав поток суза. Он је скоро грубо отрже од себе пође изласку, али се ипак врати и пољуби је у чело. Када је већ оставио је и када је чула само његов крупан ход, рашири руке и узвикну: »Алах нека је с тобом!" Неколико минута по том седоше у лаку „тројку," коју је терао један брадати Москов, а две добро наоружане слуге пратиле су их на колима. Шереметев се пожурио иатраг у круг оФпцира, који није био више потпун ио броју. Ђенерал се задубио у игру, и после променљиве среће изгубио је скоро све што је имао. Најзад метну на коцку с једне стране лепи плен победе, а с друге да му се врати сав изгубљени новац. Коцка паде: нротивник ђенераЛов, .један дебели пуковник, доби. Т>енерал се диже грдећи и ударајућп љутито ногама, те пође посрћући своме шатору; за њим пође срећни пуковник и неколико официра, који су се једва држали па ногама. Н Шереметев им се придружи. Пуп унутрашње срџбе, згази ђеиерад Козака на ирагу свога шатора; овај се диже, али је од сна и рума био још толико збуњен. да није умео да разбере спгуацију. Кад је ушао ђенерал у шатор п нидео мрак, брзо упали светиљку. Соба је била празна. Ђенерал бесно повика: „Стотину кнута тој лсивотињи ! к Преварени пуковник брзо побеже; а официри су се из свег гласа смејали. Само се Шерметев тихо у себи смејао.