Полицијски гласник

БРОЈ 28

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 215

иедеље по Светом Ниволи 1903. године, а а за другу половину одборника и заменика до друге недеље по Св. Николи 1904. год. Члан 181. За ове прве изборе садањи општински одбори изабраће из своје средине једног писменог одборника за председника и четири писмена лица из општине, која имају нраво гласања на оиштинском збору, за чланове гласачког одбора. Члан 182. Закои овај ступа у живот од дапа кад га Краљ потпише, а обвезну силу добива кад се обнародује у службеним новинама, и од тада нрестаје важити закон о устројству општина и општинских власти од 24. марта 1866. године са његовим изменама и донунама. Влада Краљевине Србије наређује свима властима земаљским, да по овоме закону посгупају, а свима и свакоме да му се покоравају. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, П№ 12441, 5. јуна 1903. год. у Београду.

0 ]авној продаји У броју 19. »Полицијског Гласника« од 1899. године изнели смо битне услове за ваљаност јавне продаје, а и наше мњење, шта би полицајни чиновници, а сада додајемо и аореаници и чиновници филијала Управе Фондова, који врше јавне продаје, требало да пазе и раде, те да не би њихов рад поннштаван био код првостепоног и Касационог суда. Ми смо то, као што смо и онда казали, учинили у интересу самих изврпшоца ових продаја. Овом приликом хоћемо да изнесемо један конкретан случај, где је, један извршилац, јавне нродаје осуђен на плаћање повеће суме — 10 дин. на име таксе, 184 дин. на име попутнине и дневнице судијама и д еловођи за извршени судски увиђај н а лицу места, и 20 динара тужицу на име трошка и даигубе, свега 214 динара, — само с тога што се није држао наших извесних упута. Ио, пре овога вредно је видети, шта овај, весели, извршилац продаје вели у својој жалби. Ево једног пасуса из ње. » Круна овога решења (првостепеног суда) јесте: да првостепени Кр.... суд осуђује извршиоца са 150 дин. месечне плате, да плати тужиоцу 214 динара трошка. Дакле, једна и по плата да оде чиновнику једном за то, што је погрешно извршио продају, кривицом и узроком самога тужиоца и дужника." Но, да се вратимо на сами нредмет. Ово износимо само тек да се виде последице не довољне пажње, једног извршиоца, приликом вршења јавне ггродаје, који с-у случајеви врло чести. Митар М. тужио је Ђорђа М. среског писара, што је неуредно извршио продају његовог непокретног имања на дан 9. августа 1901. год. јер: а, није саслушан, шта одређује за продају: б, што у огласу није тачно описано имање;

в, што лицитанти нису полагали кауцију. Првостепени К суд поништио је 22—1—902. г. под № 1846. ову продају, са ових разлога, које је усвојио и Касациони суд у II. свом одељењу 29—III—902. год. под № 2449. Ево тих разлога: а, По пропису § 466 грађ. пост. полиц. власт, која има да изврши осуду, ако дужник ие ће сам то да плати, мора овога да саслуша, шта одређује за продају за измирење осуде, која се тражи од њега. Из акта се види да полицијска власт није по овоме поступила. То, што је тужилац на акгу од 10. маја 1897. год. № 15312 и на акту од 1. јуна 1898. год. № 1 1036 ранијих иродаја, које су као неуредне поништене, саслушаван, не може се узети, да он није хтео довољно да оиредели, шта да му се ирода за измирење дуга, кад је иоиис имања извршен тек 1. јуна 1901. год., дакле иосле 3 године од дана, кад је Митар иозиван, да осуду алати, за које време и сама осуда знатно је увеличана. Да дужника, треба саслушати о овоме и у времену, када се имање узима у попис, правда се тиме, што је дужник у времену, кад је питан, па до пописа могао да ирибави још имања, па ово одреди за продају, или, могао је да стече и готовог новца, па овим, да плати осуду; а не да му се продаје кућа. б, Чињеним увиђајем (три судије и деловође 16. децембра 1901. год. В№ 23064) на лицу места, утврђено је, да у попис нису узети: један салон, велика соба; један подрум зидан; једна соба; и један бунар; што није смело да буде; јер би ово утицало на куповну цену, да су и горња одељења ушла у оглас. Даље, у списку пописа и протоколу лицнтације стоји : да имање мери, са источне стране 33,70 м., а суд је нашао да има 33,50 метара. Са јужне стране у сгшску и протоколу стоји, да има 103,05., док је суд нашао, да има 103,20 метара. Према свему овоме суд налази, да имање није тачно описано и објављено, што је противно § 476 и 477. грађ. поступка. в, Кауција није полагана према вредности, што се види из забелешке на акту № 11529 а лицитант Васа Ј. по забелешци на истом овом акту, положио је кауцију тек сутра дан по продаји, чиме је повређен пропис § 479. гр. поступка. Да ли ће, бар овај случај, учинити, да се оваким питањима поклони довољно пажње, те да буде мањих случајева поништавању јавних продаја, који имају и штетних последица и за сам посао а и за извршиоце? Свет. Јањић.

Џредубеђензе у еуђењу једног етрашног злочина (Свршетак) И само силом те сумње де Вокроз је био иуштен па слободу и могао је од сада да придружи своје напоре иапориме свога брата да нађу истииу у целој ствари.

Али тек после годину дана, у августу 1899. успело се је да се открије кривац, или у крајњој мери, један од криваца. Шарл де Вокроз пратио је кроз целу Француску ону скитницу, кога су видели другог дана после извршеног злочина. Њега су нашли у Пуасу, где је он био осуђен на полугодишњи затвор за крађу. Скитница се зове Хајт и иследни судија у Ниму предао га је кривичном суду. Његова кривица не подлежи сумњи. Он је отишао из Париза три дана пре онога злочина и нашао се у Лијону један дан после злочина, са рукама пуним скупоцених ствари. Он је тврдио да је ту скоро сахранио бабу своју и у броју ствари, које му ј-е оставила покојница налазио се и сат на црном гајтану, који је припадао г-ђи де Вокроз. Многобројни сведоци познали су у њему скитницу којега су они видели око СенПонса, и међу његовим оделом нађен је прсник крем боје са цветићима, који је он имао на себи по уверавању свих оних који су га видели оне вечери, кад је убиство било извршено. Хајт окривљен за саучееништво у убиству г-ђе де Вокроз, држао се дрско, користећи се нечувеном попустљивошћу судских чиновника, који су још сумњали на несрећног сина убијене жене и који су се према љему, за време судског претреса, на који је он позван као сведок, понашали као да је он оптужен. Пошто су позвани 98 сведока, устаје Хајт и председник напомиње о злочину у Сен-Понсу. Он прича како је у јутру г. де Вокроз нашао отворену капију, коју је затворио у очи тога дана и како је, улазећи у собу материну, видео је да лежи без знакова живота на постељи, да су ормани сви отворени и драгоцености украђене, и помиње о скитници, којега су видели у околини, други дан носле убиства. Хајт прекида председника. — Пре него што ћу одговорити на ваша питања, господине председниче, ја хоћу да питам: ио каквом основу се ја налазнм овде. Старају се да утврде моју преступност, то јесг да докажу да сам ја саучасник главног виновника убиства. Међутим за то да се буде саучесник, потребно је да постоји главни виновник. Главии виновник је овде — то је де Вокроз. (Узбуђење). Он мене не признаје за свог саучасника. Заједно с тим против мене се не износе јаки докази. Не говоре чији сам ја саучесник. Па шта је онда то? И Хајт намигује, смеши се и поноси се тим како је лепо поставио питање. — Окривљења која вас терете, казаће вам сеи вићете по реду одговарати иа њих, — примећује председник. Прво да говоримо о вашој прошлости. Хајт маше главом. О, живот је мој био нун догађаја (тако он назива безбројне крађе и преваре, које је он починио) и исказ мој био би сувише дуг. (Осмех). И одмах Хајт иочне причати читав роман о покрађи коју је извршио 1895 г. и коју је он по нечему сматрао као врло корисну за своју заштиту. 1895 године говори Хајт, — радио сам у Лиону на распремању зграде после изложбе, али гакав живот био ми је и сувише тежак. Пријатељи