Полицијски гласник

БРОЈ 28

Г10ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 217

На крају саслушаља Хајтовог откривена је нова једна околност, која је покааала у какву безизлазност може пасти суд, кад под упливом у напред усвојених мисли, буде се водио чудноватом плашњом да се открије цела истина. На првом претресу једна је тачка остала до краја неразјашњена: које могао упутити Хајта на »користан посао" у Сен-Понсу? То нико није знао. Сви су полазили од те мисли да се окривљени десет година није враћао у завичај, и на томе су оснивали своје закључке. Од стране грађанског тужиоца показивали су Одибера као на савезника окривљенога. Суд, пежелећи да одклони од Вокроза све сумње, којима је он правдаосвоју погрешку, брижљиво је мзбегаво разјашњење те тачке. Међутим одговор је се налазио у самом с1о881ег. Доказ да је се Хајт враћао у завичај и да је извршио тамо неколико преступа, био је унесен у оригиналне документе; али о њима нису саопштили поротним судијама. Али овај пут прокурор је нашао за потребно да исправи ту жалосну немарљивост: — Први претрес, изјавио је он — оснивао се на нетачном Факту ; говорило се да Хајт целих десет година није био у Сен-Понсу. Али он се није ту јављао јавно, — то је истина. Ипак 1894 год. њега је суд у Изесу осудио за три крађе, које је извршио у своме селу. (Пекрет.) Хајт — Ја сам био осуђен само као саучесник. —• Прокурор сасвим је тако. Као год и данас. На прошлој седници узалуд се питало шта је радио Хајт у међувременима између хапшења. 0 љеговом ранијем животу знало се само толико што је он сам хтео да каже; он је био келнер у ресторану у Паризу, трговац итд. али осим тих занимања, које је он отворено признао, остао је потпуно тајанствен његов начип живота 1895. и 1896. год. Прокуратор је то сад разјаснио. — Ви сте живели у Ниму. Ви сге служили код кочијаша, путујућих музиканата, базарних трговаца; ви сге посећивали крчме »Уједињених другова® и „Тунел, с( где су се скупљали сви месни зломисленици. — Али ја не видим, какве везе све то има са ствари Вокроз! — узвикује Хајт, и узбућује смех у публици. Хајту је се више допадала процедура на прошлој седпвци. Он се жали на пристрасност. — Треба бити непристрасан! — узвикује он. Времена су се изменила, додаје меланхоличаним тоном његов адвокат. — Ја се слажем с вама! — одговара адвокат де Вокроза. Између осталога он чита одлуку о ослобођењу свога клијента, који је издржао осамдесет и шест дана затвора. Читаоци су сазнали за изводе из тог нечувеног документа, х^оји више личи на оптужбени акат, него на потврду невиности, пуштенога на слободу хапсеника. Тим поводом адвокат Вокрозов изразио се нарочито строго на рачун судског иследника у Изесу г. Абрама: — Према ономе који тако срамоти човека, којега ће друге судије рехабилисати; према ономе који је био тако уверен у непогрешност свога суда, који је тако полагао на своју савест, да би написао онакав докуменат, ја. не осећам ни гнева ни мржње, него само жаљење. Нека тај пример послужи свима

као лекција; нека он унаиред одклони преступно понављање таквих злоупотреба. (Трајни иокрет). Прокурор после одбранбене речи адвоката Вокрозовог, почео је оптужбу против Хајта, али пре свега, у облику увода, он је по ново огласио невиност де Вокроза. Поротници су се саветовали један сат и донесу одлуку да постоји кривица по иитању о убиству и крађи а да не постоји предумишљај, допуштајући олакшавне околности. Суд осуди Хајта на двадесет година робије на галијама и на вечито прогонство за саучасништво у убиству. Али које био убица остало је неоткривено и ствар је као и пре завијена у тајанственост. ДРУШТВО ЗЛОЧИНАДА из мемоара М. Горона 3 Већ сам хтео да се вратим у мој биро врло нерасположен; кад ми један од апсанџија рече: „Господине шеФе, Једноруки није још отишао. Ето га баш сад излази из канцеларије«. Са лаким скоком приђох „ Једноруком (< , који ме је свакојако познавао, јер сав пребледе чим ме спази. „Изволи доћи у мој биро« рекох му, „морам мало с тобом да се поразговарам«. Кад пред Тониа стаде, овај рече на то: „јест, то је тај«. Одмах суочих Једноруког са Талијанцем. Њихов је разговор текао ужасно поквареном плаховитошћу, али је овом приликом талијанац испричао и целу историју злочина. „Било је нас четворица: нас двојица, затим Кателен и Меркран. За извођење овога дела постарао се Кателен. Ми смо мислили да никога нема у кући, с тога прескочисмо баштенски зид, разбисмо један прозор и уђосмо у канцеларију. Већ смо били скоро све полупали у салону и спаваћој соби, кад одједном у предсобљу приметисмо један кревет и при светлости од свеће видесмо у њему баштована. Он је уморен с тога што би нас издао ; али га ја нисам убио, него вЈедноруки". Пошто с.ам имао ова два зликовца у рукама, лако ми је било, да пронађем и друга два. Један је од њих био познат под именом »Мајско цвеће (( . Овом имену имао је он да благодари његовој наклоности за литературу и његовој сталној присутности у театру од Монтмарта. Други пак имађаше мање појетични надимак: »Дебелоноси«. 0 »Мајском цвећу® имали смо извешћа, која осим наклоности за литературу и театар, описиваху и друге страсти, које нас опомињаху на зла времена од Содоме и Гоморе. Један стари разуздани човек оспораваше занимање „Мајскога пвећа«. Млади је човек заузимао у својој околини одлично место, јер је имао намештај и сопствени свој стан. Ако би га ко питао за његово занимање, одговарао би: »Ја сам ортак (( . Сваки, кад има своју кућу одмах се да ухватити.

После неколико сахати имао сам већ »Мајско цвеће (( у деноу; док ми други, господип »Дебелоноси® даде више посла, Кателен се браиио као очајник, али код њега су се нашле многе ствари, које су покрађене у кући Шабоа. Он је причао да није суделовао у убиству. Мислило се да код куће нема никога ; и било је врло чудновато кад се у кући нашао човек кога убише. Убиство је заиста извршио »Једноруки,® један лопов херкулеске снаге, коме је машина раздробила једну руку у младостп, те је дао да му се на зарубљеном делу намести једиа гвоздена шипка, која му је служила као буџа. Сутра дап гасподин Гиљо, хтевши тачно да дозна колико је који имао удела у злочину, приредио је у Моргу једну сцену. Преко ноћи бејаше »Дебелоноси« ухапшен, грозан тип пропалих париских неваљалаца. Имађаше двадесет година, а за собом већ повише казни, премда је био из добре Фамилије, која му је најбоље примере дела. И за овог жалосног младића, који је тада био један од најомиљенијих љубавника од Лавиљеа, препираху се више девојчура, сматрајући за част, која ће му се нред ноге бацити. Да би сцена још већи утисак добила, умолио је иследни судија мајку жртве, да дође у Моргу. Убице требаху да виде, не само своју жртву но и мајку његову, чији се бол могао разумети. Но зликовци осташе сасвим равнодушпи и онда кад уђосмо у салу бело окречену, где јесветлост падајући озго на леш, давала му израз свеца. Шта више Талијанац слеже раменима и изгледаше као да је нерасположен. Али изненада уђе мати убијеног, чије укочено тело лежаше крваво на мраморној плочи. То беше једна честита сељанка из околине Париза, чији мишићи дрхтаху иод кошуљом немогући се прибрати од плача. Лице је покрила скоро цело са марамом; баци се предлеш наколенаи јаукну: »Сине, сине!" Талијанац пребледе кад спази стару жену како се пред лешом моли Богу и беше тако ганут да се није могао савладати. Може бити да сам једини пут у мом лшвоту тада видео, да суочење може да изазове код злочинца кајање и пробуди осећаје, који се беху и несвесно успавали у дубини његове душе. Господин Гиљо, један од одличних нсихолога, одмах је приметио шта се дешава у души Талијанца, и рече му: »Ну Алорто, покажите ми сад доброту вашега срца; ево лежи мати пред вашим ногама и преклиње вас, да откријете истину.« Талијанац дрхташе целим телом и покри лице рукама; и ако сам био на приличној даљини од њега, приметих, да су му се откотрљале из очију две сузе. »Истину? добро, ја ћу је открити« рече он са једним тоном искрености којим је и нас уверио. »Ту стоји убица, то је Салие.« »Једноруки (( сгајаше ту ћутећи и слел^ући раменима; у тужном простору чујаше се само јецање старе мајке убијенога и тешко дисање талијанца, који покадшто и јецаше. »То боли" узвикну Алорто затим; »ја сам признао истину ; ја не могу више. (( И Салие потрешен душевним узбуђењем свога садруга рече: »Но доста ми је од