Полицијски гласник

ВРОЈ 30 и 31

Г10ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 239

оу му руасан изглед, а уз осталу жалосну појаву његову, жалостан. Кад се тако закржл>али Тобијас, овакав какав је био, са својим братићем у наручју, братићем који је набрекао од здравља, кад се тако вукао доле до Шпреје, онда су се иза прозора на колеби подизале нсовке, али се ипак никад нису чуле на пољу. Но Тил, кога се ова ствар ипак више тидала но ишта друго, као да није имао очију за њу и није хтео да разуме ни оне знаке што су му их добацивали суседи који су му желели добра.

II. Једнога јутра у јуну месецу око седам сати дође Тил са службе. Његова жена није га честито ни поздравила, а већ по своме обичају поче лелекати. Она њива што су је узели под најам и која је дотле давала кромпира колико је кући требало, била им је пре неколико недеља отказана, а Ленн све до сад никако није пошло за руком да пронађе ма што чиме ће је заменити. Мада је била њена дужност да се стара о њиви, Тил је ипак морао толико пута чути, како је само он крив што се ове године морају за скупе паре купити десет џакова кромпира. Тил би само прогунђао, па би, обраћајући мало пажње на Ленине речи, одмах отишао по•сгељи свога најстаријега сина, с којим је спавао кад није био на служби. Овде се спусти те с брижним изразом на своме добром лицу, сгане посматрати дете и најзад га пробуди бранећи га неко време од мува што су наваљивале на њ. У плавим упалим очима малишановим оцртавала се дирљива радост. Нагло дохвати оца за руку а успе му се развукоше у тужан осмејак. Чувар му одмах номоже да обуче оно мало хаљиница и одједанпут му иређе, као сенка, нешто преко лица, кад опази како се на десном, мало надувеном образу, бело-црвени показују трагови од прстију. Кад се Лена за доручком, са још већом срџбом врати на мало пре иоменуте домаће неприлике, прекиде јој он реч рекавши јој, како му је железничар забадава устунио парче земље дуж железничког насипа са свим близу стражарнице, а то зато што је њему — железничару, сувише далеко. Лена то изнајпре не хте веровати. Мало по мало ипак нестаде њене сумње, те се сад поприлично одобровољи. Сгаде укрштати питање о величини и доброти њиве и још нека, а кад дознаде да су на њој осем свега још и две ситне воћке, чисто ношашави. Кад није више ништа остало што би питала, а у исто време ситиичарево звоно које се, узгред буди речено, могло чути у свакој кући у овоме месту, стаде звонити, она одјури да распросге ову новост по сеоцету. Док је Лена дошла у мрачни дућан ситничарев, пун робе, чувар се код куће мајао само око Тобијаса. Малишан му је седео на крилу и играо се са неколико шишарака што му их је Тил донео из шуме. „Шта хоћеш ти да будеш?® унпта га отац, а ово је питање стереотинно, као и малишанов одговор: железничар. То није било питање тек пз шале, јер су се снови чувареви збиља пењали до те висине и оп је од све збиље желео и надао се да ће од Тобијаса, с помоћу божијом, бити нешто

изванредно. Чим је са бескрвних усана малишанових иао одговор: железничар — а он наравно није знао шта то значи — Тилово лице поче сјати, док се најзад није Формално озарило душевним блаженсгвом. »Иди, Тибијасе, иди сеиграј!« рећи ће он кратко после гога, припаљујући лулу ивером што га је разгорео на огњишту, а малишан се брзо прогура на врата, пун плахе радости. Тил се свуче, леже у постељу, те стаде неко време замишљен укочено гледати у сниску и ча1)аву таваницу. Око дванаест сати у подне пробуди се, обуче, па слушајући како му жена спрема ручак вичући као и обично, изађе на улицу, и ту одмах нађе малога Тобијаса где из једне рупе на зиду гребе прстићима креч и тура га у уста. Чувар га узе за руку па прође с њим једно осам сеоских кућица доле до Шпреје, која се, црна и стакласта, пружала између једва олисталих јабланова. Баш над самом водом, била је једна гранитна стена и Тил седе на њу. Цело се село већ било навикло, да га по иоле лепом времену види на овоме месту. Деца су га особито волела, звала га „отац Тил," а он им је показивао игре, којих се сећао из своје младости. Што је иак најбољега имао од својих успомена, то је било за Тибијаса. Он му је дељао стреле које су више летеле но код свих осталих дечака. Од врбовине му је правио свирајке, и чак је ишао дотле, да је својим нромуклим басом певуцао ио каку бајалицу, док би рожним корицама од свога ножића лагано ударао по врбовој кори. Људи су рђаво узимали ове његове детињарије; непојамно им је било, како се он могао толико забављати са тим балавцима. У самој сгвари, оии су ипак морали бити задовољпи тиме, јер су деца под његовим надзором била добро васпитавана. А сем тога, Тил је с њима радио и озбиљне ствари: одрасле би преслишавао у школским задацима, помагао им при учењу стихова из библнје и песмарице, а са малишанима срицао „а" — „б® — »аб <( , в д« — в у к — »ду <( игд. После ручка, леже чувар да се опет мало одмори. Лосле спавања попи каву па се одмах за тим стаде опремати да иде на службу. Као и за сва друга његова спремања, и за ово му је требало доста времена. Сваки му је покрет био од већ толико година утврђен; но вазда истом реду брижљиво су улазиле у џеп од његових хаљина, ствари поређане иаједном малом орманчићу од ораховине: нож, бележник, чешаљ, стари сат. Нарочито се пазило на једну малу књижицу, увијену у црвену хартију. Преко ноћ је лежала испод чуварева подглавника, а нреко дан је вазда носио у предњем џепу свога службенога капута. На етикети испод завоја стајало је Тиловом руком записано, незграпним али цифрастим рукописом : штедионичка књига Тобијаса Тила. Када Тил оде, на дуварском сату са дугачком шеталицом и жућкастим квадратом, било је чегири и три четврти. Малени чунић, који је био његова својина, превезе га преко реке. На другој обали Шпреје, застаде неколико пута, иа обрнувши се сеоцу стаде приолушкивати. Напослетку удари широким иутем кроз шуму и после неколико минута нађе се усред борове шуме — дубоко изнутра чуо се шум — борове шуме, чије су масе од иглица

личиле на црно-зелено узбуркано море. Нечујно као, по ћилиму, корачао је преко влажнога слоја од маховине и иглица. Он је и негледајући ишао својим путем, овде кроз црвено-сиве стубове старе шуме, тамо даље кроз густо испреплетано младо дрвеће, а тамо још даље преко широких забрана, које су сенчили неколико високих и витких борова што су их сачували да заштите изданке. Са земл>е се издизала плавичаста, прозрачна магла пуна свакојакога мирисаа дрвеће је било као окупано. Тешко, млечно небо дубоко се спустило више врхова од дрвећа. Јата врана као да се купала по сивкастом ваздуху, пуштајући без престанка своје крештаве гласове. Црне баре пуниле су рупчаге по путу, а суморна се природа још суморније огледала у њима. »Ужасно време® помисли Тил, кад се тргао из дубоког размишљања и иодигао очи. Али, његове мисли одједаниут узеше други правац. Он је онако нејасно осећао да је морао штогод заборавити код куће, и збиља, нретурајући по џеповима, виде да му нема парчета хлеба с путером, а морао га је вазда носити са собом због дуге службе. За тренутак застаде неодлучно. па се онда одједном окрете и упути право у село. Убрзо је дошао до Шпреје, са неколико снажних удара иређе је, па одмах затим, сав у зноју, пође сеоским сокаком навише уз благу узбрдицу. Стари шугави брадаш сигничарев лежао је на сред улице. На једној тараби, премазаној катраном, стоји једна врана. Рашарикрила, стресе се, мрдну главом, избаци њено »кре, к »кре, 1< да ти уши заглуши, па звиждући крилима, полете и ветар је однесе према шуми. Од становника ове мале колоније од једно двадесет рибара и дрвара с њиховим породицама, нигде једнога да видиш. Један крештав глас прекиде тишину тако гласно и оштро, да чувар и против воље застаде у трчању. Донре му до ува бујица оштро избачених, нехармоничних гласова који као да су долазили из оног отвореног прозора на забату од неке сниске кућице коју је оп сасвим добро познавао. Утишавајући што је могућно више шум својих корака он се прикучи ближе и сад сасвим добро распознаде глас своје жене. Само још неколико корачаји, па јој је већину речи могао и разумети. »Шта, немилосрдни ниткове, бездушниче! Зар да онај црвић, сиромах цркне од глади? — а? Е чекај само, чекај, научићу ја тебе како се ради! — Запам гићеш ти то. и За неколико се тренутака све утиша; за тим се чу неки шум, као кад се чибукају хгСљине; одмах ио том нов град од грдње. »Е мој бедни жутокључе,® одјекивало је озго у најбражем темпу, »мислиш ти, да ћу ја допустити да ми рођено дете умре од глади због једног таког дроњка, као што си ти? <( »Језик за зубе! <( закрича, кад се чу лагано плакање, или ћеш добпти порцију, да ћеш имати осам дана да једеш. Плакање не ирестаде. Чувар је осећао како му срце удара тешким неправилним ударима. 11оче помало да дршће. Његове су очи укочено гледале у земљу, а незграпна и жуљевита рука згладила би на страну неколико пута пра-