Полицијски гласник

СТРАНА 240

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 30 и 31

мен мокре косе, која би опет изнова пала по његовом челу. За тренутак умало што га не савлада. То је био грч, што му је мишиће набрекао, прсте стегао у песницу. Он попусти а место њега оста потмуо умор. Несигурним кораком уђе чувар у уски, циглама поплочани, трем. Уморно и полако попе се уз дрвене степенице, шго сукврчале под њим. „Цфуј, пФуј, пфуј!" чу се опет; уз то се чу, како неко три пут једно за другим пЛ)уну, са свима знацима беса и презирања. „Јадни, подли, подмукли, злобии, ниски, простачки дедаче!" Речп су ишле једна за другом, све јаче наглашене а глас што их је избацивао, покашто би запиштао од папрезања „хоћеш да ми дете бијеш, а? И ти ее, једна раго, усуђујеш да сирото дете без одбране тучеш по устима? — Је ли? — А ? Нећу само да прљам руке од тебе, иначе с( У том тренутку Тил отвори врата на соби а уплашеној жени заста у грлу крај започете реченице. Од љутине је била бледа као креда; усне су јој пакосно дрхтале; била је подигла десну руку па је спусти и дохвати лонац од млека. из кога покуша да напуни једпу бочицу. Алн у пола довршен, остави овај иосао, јер се већи део млека изливао преко боцина врата на сто, па оа свим ван себе од узбуђења стаде дохватати час ову час ону ствар, не могући је задржати дуже од неколико тренутака, па се најзад толико прибра, да оштро нанаде на свога мужа: ,шта то опет значи, да се он враћа кући овако у невреме, ваљда је тек није хтео за што вребати; „То би му већ било последње," вели она, а одмах за тим: њој је чиста савест и не мора ни пред ким обарати очи. Тил је једва чуо шта је оЈт говорила. Његове очи летимице пређоше на Тибијицу. свог уплаканог. За тренутак је изгледало, као да силом мора да задржава нешто страшно што је у њему расло; за тим се, по напрегнутом лицу, одједном расу стара Флегма, чудновато озарење потајним, страсним светлуцањем његових очију. Неколико секунада почивао је његов поглед на сложним удовима његове жене, која је — окренувши лице а хватајући се час овога час онога — још једнако гледала да се прибере. Њене пуне полунаге груди надимале су се од узбуђења као да ће да распрсну прсник а њене наборене сукње правиле су широке кукове још ширим. Као да је из те жене излазила нека снага несавладљива, неодољива, за коју је Тил осећао, да јој није дорастао. Лака као танана иаучина а мећутим чврста као мрежа од гвожђа обавијала се она око њега стежући га, савлађујући, умарајући. Он јој, и иначе, у оваком стању није могао ништа рећи анајмање што грубо, те је тако Тобијас, који је чучао у једиом ћошку, преплашен и окупан сузама, морао видети како му отац и необзирући се више на њ, узе заборављени хлеб са пећнога банка, пружи га мајци као једипо објашњење, па га одмах опет нестаде, климнувши расејано главом.

III. Ма да је Тил прешао пут до своје усамљене шуме што је могао брже, ипак је дошао тек после петнаест минута после утвр^еног времена. Помоћник чуваров који је добио јехтику због нагле промене у температури, као што је морало бити у његовој служби, човек који је с њим наизменично био на служби, стајао је на малој песковитој платФорми кућичиној, већ спреман за полазак а велика црна нумера на белој подлози из далека се још видела кроз сгабла. Обојица пружише један другоме руке, укратко саопштише понешто па се растадуше. Једнога нестаде у кућерку, а други пређе преко пруге ударивгли оним сокаком којим је Тил био дошао. Кроз стабла се чуло, његово грчевито кашљање најпре ближе па после даље, а с њим изумре н тај један једини људски глас у овој пустари. Тил поче и данас, као и увек, тиме, што на свој начин спреми за ноћ тескобну, чегвороспратну камену зграду чуварева кућерка. Он је то механички радио. а међутим његов се дух бавио утиском последњега часа. Вечерао -је на уском сиво обојеном столу крај једнога од опа два прозора са стране — два прозора, кроз која си згодно могао прегледати пругу. После тога погпали ватру у малој зар! ; аној пећи па на њу мету лонац хладне воде. Пошто је пајзад још колико толико дотерао у ред справе, ашов, мотику. мори, и т. д.. отаде чистити свој Фењер, па га одмах и папуни петролејом. Кад је ово оило свршено, на звону објавише три оштра удара, која се ноновише, да је у правцу од Бреславе на овамо пошао воз са најближе стаиице. Непоказујући ни најмање журбе, Тил остаде поприлично |У к ућ е рку, па најзад, са барјачићем и торбицом у руци, изађе лагано напоље па се, једва идући, упути уском песковитом стазом ка раскрсници на једно двадесет корака. Тил је њене бране савесно дизао и спуштао после сваког воза, ма да је ретко кад ко ишао тим путем. Био је свршио свој посао па чекајући ослонио се сад на брану, избраздату белим и црним цртама. Пруга је и десно и лево, заилазила у нравој линији у непрегледну дубраву. С обеју страна масе од иглица чисто су се повлачиле уназад, те између сеое остављале пролаз што га је испуњавао црвенкасто-сиви насип посут шљунком. Црни паралелни коловоз на њему личио је, кад га свега прегледаш, на огромну гвоздену пређу чије се узано повесмо стезало у једну тачку на хоризонту, на крајњем југу и северу. Био се дигао ветар и иолако потерао таласе низ ивицу од шуме па у даљину. Из телеграФских дирека што су се пружали дуж пруге, одјекивао је зузук. По жицама што су се као мрежа каког исполинског паука протезале од дирека до дирека, са црвкутом су се припијала у густим редовима јата од тица. Један детлић прелете преко Тилове главе, али га он и не погледа. Сунце, које је баш сад лебдело испод ивице огромних облака, да утоне у црнозелено море од грања, гга дубраву просу реку од пурпура. Аркаде са стубовима од

борова дрвета с оне стране насипа чисто се потпалише изнутра, па се стадоше жарити као гвожће. И шине почеше пламтети, као пламене змије. али се оне прве угасише. А сад се пламеп поче лагано пењати са земље у висину остављајући ухладној. мртвачкој светлости најпре стабла од борова, па онда највећи део круна њихових, превлачећи напослетку црвенкастом светлошћу само још крајњу ивицу од вршака. Безгласно и свечано свршавао се узвишени призор. Чувар је још једнако стајао крај бране, без покрета. Пајзад корачи нека тамна тачка на хоризонту, тамо где су се састајале шине, постајала је све већа и већа. Растући са сваком секундом, ипак као да стоји на једном месту. Одједном се почиње кретати и приближавати. Шинама пролази нека дрхтавица и зујање, ритмичан звекет, потмуло тутњање, које бивајући све гласније и гласније, најзад не стаје личити на топот коњских копита од какве гомиле коњаника у јуришу. Из далека је на махове расло кроз ваздух неко хрпање и крктање. Сад од један пут прореза тишину. Бесна хука и бука испуни простор, шине се стадоше савијаги, земља задрхта — силан налет ваздуха облак од прашине, паре и дима, и црно, задијано чудовиште прође. Као што је та бука израсла, тако је мало по мало изумрла. Дим се отеже. Скупивши се у тачку нестаде воза у даљини, а она стара свечана тишина распростре се над овим кутком дубравиним. ■к * * „Мина" ирошанута чувар као из сна пробуђен па се врати своме кућерку. Пошто скува танку кафу, седе на земљу, па пијући гутљај по гутљај; с времена на време, стаде укочено гледати у прљаво парче неких новина што га је нашао тамо негде на прузи. Мало по мало, па га стаде обузимати неки немир. Он је држао да је то с тога што се пећ била ужарила, те брзо скиде каиут и ирсник да себи олакша. Кад то ништа не поможе, он се диже, узеде из ћошка лопату па се упути на ону поклоњену њнву. 'Го је био узан појас иеска, сав обрастао у коров. По гранама обеју оних кржљавих воћака на њему лежали су скори, дивни цветови, као иена, бела као снег. 'Гил се умири а тихо задовољство стаде га полако обузимати. Е сад на посао. Ашов је са шкрипутом засецао у земљу; мокра парчета њеиа потмуло су падала и дробила се. Копао је неко време без престанка. Од један пут стаде, па рече гласно и разговетно, машући главом тамо амо: в не, не, не иде то тако, к па опет: »не, не, никако не иде то тако." Било му је одједанпут пало на памет како ће сад Лена, разуме се, чешће излазити овамо да тежа њиву; тиме ће се онда морати знатно уздрмати онај старински начин живота. И брзо се његова радосг пгго је господар ове њиве, претвори у незадовољство. Брзо као да је био намеравао да што рђаво учини, истрже ашов из земље