Полицијски гласник

6Р0Ј 40

ПОМЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 307"

говорс у погледу нринудног васнитања не стоје у склад са истим. Напротив § 55 одбија сваку помисао у по.гледу ове две обласги, јер се истим каже, да се Деца испод 12 године не могу кривично казнити а што се тиче државног однеговања, то је остављено законима појединих немачких земал.а. § 56 стоји на сличној тачци гледишта, јер само тада даје судијама право да одреде, да се дете ком заводу на васпитање предати нма, када је исто као иевипо у слободу пуштено. 0 детету неоднегованом и неваспитаном, које се још о кривичпи закон огрешило није, јавно право готово ништа не говорп; државно принудно васпитан.е је овде понајвише ириватноме ираву остављено. Приликом излаган.а овога нашега мишљења, није нам страпо остало, да ће нам се с једне стране питање поставити, да ли ће државпо принудпо васпитан.е моћи биги са свим независно од кривич. иравосудства уређено, нремда је ово исто мишљење с друге стране нову одећу добило, јер се каже, државно васиитање припада у рншту област приватног права. Ми свакојако мислимо нешто ново у јавно право да унесемо, особито, када хоћемо сву злочиначку и неваснитапу децу јавној дисциплини да подвргиемо, хтејући тиме тесну везу између овога и крив. правосудсгва да створимо. Ни-гање о поступању с младима, који су већ правноме поретку опасним посталп као и онпх, од којих правноме поретку опаспост прети, је једно од најважнијих и изгледа да би се исто смело на разним областима уредити ; с једне стране на терену области крив. права у ужем смислу, и с друге стране према досадашњем искуству такође једнострапо на терепу области приватпог ирава, нападај дрзкаве у очеву власт у оваком случају узима се у обзир, иремда сва ова опредељења не могу престављати целнну, којом би се могла држава и њен правни ред заштити. С тога наступа питање, нгга држава нма да чини, да би свој правни поредак заштитити могла, него да употреби све репресивне и превенгивне мере јавнога права а с тим бих хтео науку о поступању с младим злочинцима и неоднегованом децом назвати помоћном дисциплином кривичнога права. Јер само са сједињењем наређења из кривичног права са наре^ењима из јавнога ирава у погледу тога, како се кривична дела предупређују, могу успешно кривичном правосудству у погледу постижења његовог циља да користе. По како и норед тога терен казне од терена однеговања мора ограничен да буде, то се једно без другог не да извести. Руководећи се овим расуђивањима, берлннска је конФеренција једногласно изразила наду, да ће се иостуиање с младим злочинцима особитим законом за немачко царство регулисати. V. Наставак Многи који примећују, како криминалитет младих расте па отуда изводе опасност од истот у по^леду самог друштва, верују, да би се с другојачим руковањем

овога истога даиашњега права, могао са свим други успех постићи а тиме, разуме се,, пребацују данашњим судијама у дуплој Форми: арво , да они много већи број мла})их осуђују на казну а да међу тим један веома мали број унућују заводима на васпитање иди побољшање и друго , да је казна коју они над малолетним изричу, веома мала и да је према томе иста без икаквог утицаја на једнога младог злочинца. Овде ћемо се упустити у испитивање, да ли се пе би, бољим руковањем данашњих иозитивних закона, моГло у неколико утицати на поправљање самога броја криминалитета код малолетника. Што се прве замерке тиче, она је по све неумесна према ономе, што смо до сада у овоме нашему расправљању рекли. Судија не сме напустити основу позитивног закона а то би у сваком случају учинио када би већину малолетника, због оскудице разборитости у иогледу казнимости кр. дела, ослободио казне и упутио их заводима за васпитање или побољшање. Ко располаже са довољно увиђавности — разборитости у погледу кривичности самога дела, тај мора да буде кажњен; па пошто, према ономе што раније рекосмо, исту готово сви млади од 12—18 год. у довољној мери носедају, то се разуме, да онда они, на основу позитивног закона, сносе обично ону казну, која у самој ствари и треба да их снађе. Обрнуто, ја верујем без претеривања, и смем да тврдим, да су у заводнма за однеговање, односно побољшање многи а који су у самој ствари требали да буду кажњени, но да су судије, увиђајући спас истих у таквим заводима, упутилп их овима, ослобађајући их, међутим, противно закону сваке казне. Само се тако једино може објаснити, откуда то, да се један млади злочинац сада упућује ком заводу за васпитање или ноправљање, док међу тим исти бејаше већ једном због исте врсте крив. дела осуђиван. Ово може да буде, Факт је, у интересу злочинаца али исто не почива на законској основи. Закон ни у ком случају не допушта, да се број ослобођења због оскудице у увиђавности умножи и тако, да се један велики број младих упути ком заводу за васпитање или побољшање. С другом примедбом се могу такође веома мало сагласити. Истина је, да су казне у погледу некажњених или већ кажњаваних младих злочинаца веома благе; но то не стоји у контрасти са позитивним законом, те да се иста благост сажаљева. Наређењем § 57 кр. зак се каже, да се казна са ублажавајућим околностима може до на један дан затвора спустити. Закон дакле хоће, да се извесно младо лице, због умањене урачунљивости његове, бланшје казни, он не налази, да ће се чувство правичности повредити, ако се казна у погледу злочинстава, преступа и иступа, благодарећи ублажавајућим околностима, може на једну и исту меру свеоти, на један дан. Судија, свакојако, има известан слободан простор, при одређивању казне, но ои увек дела по закону, када расуђује, да је једно такво младо лице неваспитано, запуштено, у својој родитељевој кућн све зло иосматрало и научило и да је из тих

узрока без великог свога греха дотпчпо кр. дело учинило и да га зато треба с /јајмањом казном осудитн. Примедба се, дакле, не да извесју^цз благе праксе судова. Судија, који бп.ларекао казну па спрам извесне младе ли,чнссти према дејству, за које се нада. дд ће у погледу исте (личности) дотична казна имати, дошао би у сукоб са самим дух^м § 57 кр. зак. Примедба, односно иребацивање уирављењо противу извесног судије, тиче сеједино закона,који полази са те тачке гледишта, да се казна има према кривици одмерити и да се млади због умањене кривице своје блажије морају казнити. На овој је основи, према моме мишљењу. кривично правосудство до у појединости саграђено, премда признајем, као што противници моји каасу, да су у неколико за кривични закопик и друга расуђивања меродавна била. Но да се са другом казном наспрам младолетних злочинаца не би ништа суштаствено променило, мислим, да сам то довољно раније доказао. У новијем времену бивају сви предлози у погледу оваких реФорама с нримедбама пропраћенп: да би се с правилном употребом постојећих закона могло све, чему се тежи, постићи. Но ова је примедба сигурно без икакве важности. Прва три отсека III—V садрже уводна начела, на основу којих треба поступање с младим злочинцима да се предузме. Следећи отсеци требају преставити, у колико се та начела према немачким нриликама корисно применити могу, VI. Кривично недорасли злочинци (види ЗАК. 11РЕДАОГ § 1.) У питању, до које године старости, казнпмост деце треба да је искључена, па ма какве околности постајале, мишљења су веома разна. Сама та околност, што ајзенахенским предлозима није никакво мотивнсање следовало, изазвала је велику осетљивост. Највећи број оних, који су у иогледу овога своје мишљење дели, руководе се питањем: у којој се години зрелост разумевања сразмерно код деце нонајвише почиње појављивати а помоћу којег би једно овако дете сразмерно могло неправичност увидети и појмити важпост свога делања у погледу казнимости. Сразмернр, један веома мали број од њих стоји с пама на истој тачци гледишта, да је известап степен наравствене зрелости, у погледу казпимости самога дела једног таквог младог лица, од предсудне ваишости, да је дакле дете толнко развијепо, да се код њега иормалне иредставе онако исто образовати могу као и код одраслих, да, се дакле с казнимошћу отиочне противу једног таквог младог лица у оним годинам;|, у којима се обично наравственим иреставама може у неколико стати на пут оним нагонима, који гоне једно такво лице, да кривична дела чини. За оне, за које је нормална разви^еност разума меродавна, узимају, да је ова граннца старости између дванаесте, четрнаесте