Полицијски гласник

СТРАНА 308

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 40

и иетнаесте године; међутим се сви слажу у томе, да би шесиаеста година као полазна тачка у погледу казнимосги крив. дела код младих, била и сувише висока (читај оделзак III. оно што смо ми предложилиј. Полазећи од своје тачке гледишта, мора се признати, да су ови мислиоци у праву. Други пак, који се слажу с нама у погледу довољне развијености умне зрелости код деце, такође иолазе од шеснаесте године а често и ову границу прелазе. За ову последњу групу бејаху и други разлози од важности. Но у главноме, ми код њих иалазимо заступл.епо паше мишљење и да је према томе веома потребпо, да се млади што дуже време од сваке каанимости задрже, јер се истом у данашњнм казаматима не може апсолутно ништа у погледу поправљања младих злочипаца постићи. У овоме је смислу и мишљење једнога васпитнога друштва, једне готово највеће вароши у Прајској, које је веома брижљиво с одличним разлозима изнесено а у коме се изводи, да би пре требало границу казнимости померити од шеснаесте на осамнаесту годипу, него ли је спустити испод шеснаесте, јер је спгурно да се затвором без икаквих корисиих последица на једно такво младо лице утиче, да је обрнута казна од по све штетног утицаја и да се из тога разлога казна треба у колико је то могуће више избегавати. Управник једног казненог завода изводи следеће: „Померање границе казнимости код младих од 12 на 16 годину оправдано је, јер онде, где је судија ирипуђеп да узме: да је довољно разборитости у погледу казпимости извеснога дела дата, ту готово увек мора васпитач једну такву разборитост да оспорава 1 . Код крађе нпр. ја сам увидео из моје дуге праксе, да се крадљивци шаљу само онда у заводе за васпитања, када су идиоти у нрвоме смисау те речи, међу тим има веома много младих од 12 или 13 година који знаду за заповест, да не треба красги, али који немају никаква појма о последицама казне, коју би имали, због једног таквог кривичног дела, као што је крађа, да претрпе. Пошто су оваке казне већином кратковремене, то се њима нико не може поправити већ напротив њима се убија свако осећање у погледу части и једно, овим на«ином обележено лице, у стању је после кратког времена, управо првом згодном приликом, ново кривично дело да учини." Један учитељ једнога удружења пише: »Управни одбор (дотичног удружења) се је потпуно сагласио предлозима под I. (да се границе казнимости младолетних пеоиходно морају помаћи) и исти је мишљења: да се телесни и духовни развитак наше деце не завршава тринаестом, већ шеснаестом годином и да се према томе до ове године дете не треба предати судијп. који би имао над истим казну да изрекне већ васпитнику, (који у име државе дела) да га васпита.«

1 ^ао ш'10 се из даљег иавођења овога мишљења види, писац истог под разборитошћу у погледу казнимостн самога дела разуме, стање унутрашље зрелости једног таквог младог лица.

У једном броју различитих мишљења а која на комисиској тачци гледишта беху, да је наравствена зрелост извесног детета граница, од које треба казпимост да отпочне, узима се још један моменат у обзир и на основу свега тога тражи се, да четрнаеста година буде полазна граница, од које младу злочиначку децу треба почети кажњавати. Ова су мишљења у сагласпости са предлозима тајног саветника д-р Кронеа, из Берлина, које је исти, на другоме земаљскоме скуиу, немачке групе интернациопалнога криминалног удружења, држатом у Хале (1891 године марта месеца) препоручивао: да се при одређивању границе у погледу почетка казннмости младих не сме прекорачити она година, односно она старост, с којом деца редовио своје, школско васпитање (у основиим школама) довршавају а у коме добу редовно и Фамилију своју, као потпуно домаћи васпитана, напуштају а ово је већином случај у Немачкој с навршетком четрнаесте године. После овога доба старости треба оставити могућност, да се у згодним случајевима једпо овако дете може у место казне упутити ком заводу на васпитање, а решење овога треба оставити судији. С овим је искључена могућност, да се општа неказнимост прокламује у погледу опих који су у обичан живот као ученици, радпици, надничари итд. ступили." У овоме смислу постоји једно мишљење: »Препоручује се, да се усвоји, да казнимост младих отпочне с навршетком четрнаесте године. У овоме времену су деца у неколико развијена и од тога доба отчињу у јаван живот да ступају. Веома је правилно мишљење, да се до тога времена не изриче апсолутно никаква казна. Деца која бивају у Фамилији или школи кажњавана, кажњавају се једино ради њиховог васпитања Не може ли се пак са овпм Фамилијарним и школским каштиговањем у овоме никакав успех постићи, те се онда мора приступити принудном васпитању, а казна и казнени заводи се морају у овоме потнуно искључити." (Наставиће се) Д-р Андра Гвозд. Живкови*.

Д 0 п о в по рускош По једној засађеној алеји виле барона Краха шетале су две особе. Једна је била млада жена, — супруга баронова •—• дражесна појава са са дивном злаћаном косом, велпким изразитим очима и нежним, рујним лицем, једном речју, била је богата звојим дражима, како само може да заслепи човека једпа плавуша, ма да су зли језици тврдили. да јој ту спољашњу леиоту бацају у засенак несталност карактера и друге грешке. — Друга је особа био повисок, смеђ, млад човек, са фипим брковима и крупним црним очима. Кад су дошли до једног малог кииеског хладњака, бароница отвори кључем стаклена врата, која се одмах за њима и затворише. »О, Вера," узвикну млади човек, и загрли младу жену.

»0, Пјогре! драги, мили Пјотре!" шапутала је она и све му се више приљубљивала у наручја. »0, кад би ти знао, колико је то задовољство бити с тобом, у твоме наручју.... али шта је теби, изгледаш ми блед и растројен? За име Божје, реци ми, нгга ти се десило?« л Да, драга моја, овај састанак" — глас му ноче дрхтати — „биће последњи. Дошао сам амо само да се поздравим с тобом!" Вера Николајевна гласно уздахну и зари своју главу у његова недра, док се њему налицу указа један загопетан осмејак. Прођоше неколико тренутака. Вера Николајевна поче плакати, па уплакана диже главу и гледаше преплашено, младога човека са пупо пребацивања. »Пјотре!® рече она, »ти ме ваљда нећеш оставити, нећеш, је л' да, мили Пјотре? (с „Тебе даоставим? 0, Вера, зар бих то био у стању ? <( узвикну младић са лепим, театралним покретом, и завали се у столицу. »Да али тада (( »Не питај ме, не могу ти рећи, јер срце хоће да ми препукне.« »Пјотре, преклињем те за име Божје!" Он сагну главу жалостиво и задуби се у мисли, док она све више наваљиваше на њега. »Па добро, (( рече на послетку млади човек, чуј, Вера, намеран сам да одузмем себи живот. »Шта, шта велиш? Тисе шалиш, Пјотре!« »Не, ни најмање се не шалим, говорим озбиљно." »Не плаши ме тако; реци ми само да је то шала, зар не?« Млади је човек свакако ишчекивао ове речи. јер се опет насмејао на свој начин. Да је Вера Николајевна видела овај осмех, сигурно би се веома чудила; то је био осмех тријумФа. Младић је жалосно гледао бароницу и рече јој саломљеним гласом: »Кад би ти знала, драга моја, како ме јако вређаш својим речима. Али Бог ће ти опростити; остај ми здраво за навек!" Он се диже по том и пође одлучним кораком ка вратима. »Само још једну реч! (< довикну му Вера. Он застаде. Млада му се жена обисну око врата својим, пуним белим рукама и притисну му на усне дуг, топал пољубац. Минут после тога седели су обоје на софи. »Сад ћеш добро разумети у чему је ствар <( , рече млади човек. »Јуче сам прокоцкао 10.000 рубаља на часну реч . . . разумеш ли, на часну реч; и шта ми остаје сада друго? <( »О, драги мој, иа што ми то ниси одмах казао? 10.000 багатела! »Па ти немаш ту суму код себе? „Свакако да је немам код себе, али ипак имам нешто, што толико вреди . .. Баш сам данас добила од свога мужа. Ево, узми, драги мој ... А , да, заборавила сам код куће; не могу ти сада донети, много би пало у очи. Молим те, Пјотре, буди сутра у ово доба овде <( .