Полицијски гласник

БРОЈ 46 и 47

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 363

лоша нестало ноћу између 25—26 октобра 188. год.; да је о томе власт укратко известио његов момак А II ; да је, поводом овог његовог извештаја, расгшсано свима полицијским властима у земљи за тражење »огг/жаралог,« и да су, од већине њих, стигли одговори : „како се тражени у домашају није могао пронаћи нити се о њему могло ма шта сазнати." 0 свему овоме, најзад; поднет је кратак извештај управи гр. Београда и по том су акта остављена у архиву. Цео овај рад био је веома површан и ни мало ласкав за тадањег старешину кварта М Д који је, како прпчају, био врло добар полицајац. И сада налазим, да је ово мишљење о њему било по све нетачно, јер никако не могу да појимим како је могао пропустити, а да не утнрди место на коме је пок. Милош последњи пут виђен пре него што је погинуо. Још мање му могу да опростим, што није прикупио колико толико података о ранијем животу Милошевом и његовим везама и односима са појединим личностима. Из саслушања његовог момка А видело се само, да је убијени око 9 часова у вече отишао из дућана, али како, којим правцем и где? о томе не беше ни псмена. — Није ми, ирема овоме, остало ништа друго, до да нареди, да се газда А зет г. Р и бив. момак убијеног, позове за сутра пре подне и у присуству грађана оиширно испита о свима појединостима Милошевог одласка из дућана, као и о његовом животу у опште. — Још писар, коме сам ово наредио, није ни изишао из канцеларије, кад одаџија отвори врата и јави: да дедектив који је био на гробљу, у близини костура, има да саопшти »нешто важно." — Пусти га, одговорих у уверењу да ће ме његово „нешто важно,« ако ништа друго а оно бар насмејати, као што то обично бива. — По што ми је изређао око десетак личности, које су по повратку с гробља из радозналости свраћале у капелу и посматрале ископани костур, и саопштио све важније речи које су том приликом изговорене, наглашујући нарочито оие од њих којима се ласкало мојој нолицијској способиости, Ђ.... ми је, јер је то он био, у највећем поверењу саопшти, да је и сам г. А...., зет г. Р..,... долазио и посматрао костур више од 10 минута, уздишући и узвикујући чешће: „ Лх, јадни газда Милоиле." Чак је, вели, неколико пута и сузе брисао, а при поласку наредио је да се у цркви упали једна велика свећа за покој душе његовог бившег газде. (Свршиће се) Д.Ђ. АлимпиЂ

СДИКЕ ИЗ КОСДНИЦЕ П ише Д. С. К.

II. Сучљ - Љуш Суљ-Љуш, како су ва кратко звали мештани, или Суља из Љуше, један од угледнијих Арнаута, који је за време рата нре-

бегао у Турску, па тамо отишао у качаке (хајдуке), био је страх и трепет за пограничпе сељане у срезу косаничком. Сваки други дан он је прелазио у Србију, те вршио покрађу стоке и тада редовно гасио по један српски живот. Свет је разложно долазио власти и тражио заштите животу и имовини, али она, признајем, дуго ову није могла дати. Није могла, велим, а не да није хтела, јер смо и ја и капетан, и остали чиновници чинили све што се могло учинити, да Суљ-Љушу како год смакнемо, али се он ђаволски чувао. Уденили смо му главу и то саопшгили, на згодан начин, чак и Арнаутима по Лабу, али и од тога не беше никакве вајде. Наши су узалудно прелазили у Турску да га тамо нађу и уоију, јер је њега тешко било наћи а још теже му прићи, а Арнаути, пак, нису хтели ни да чују за паре, које смо им обећавали. Они су палазили, да он достојно служи њиховом племену и Мухамеду, кад односи срнске животе и имовину, па су га помагали у сваком његовом злом подузећу. Чинили смо преставке и турској влади, тражећи да она с њим сврши, али је она отворено изјављивала, како је немоћна да га ухвати или убије, јер вели, он није само обичан качак (одметник од власти), него је, изашао као некакав осветник увређених арнаутских осећаја што су дигнути са својих огњишта, па га они сада чувају као народног јунака. Колико је тешко ухватити овога човека, Турскаје износила као пример Мину хајдука, који је код нас хајдуковао, а који је у Турској чинио већа зла, него СуљЉуш код нас, па га српска власт није, вели, могла ухватити поред све добре воље, готовости и обећања. Овај одговор Турске, који је ншао тако далеко, да признаје сопствену немоћ, био је за нас јасан. Турска је, износећи Мину као нример, јасно казивала: да није вољна да хвата Суљ-Љушу све дотле, докле ми не ухватимо Мину. Ма да смо ми били расположени да учинимо ову замену, онет нам то није испало за руком, јер се Мина тада пазио као звер од српских власти. Пала нам је тада на памет мисао, да Мину бацимо на врат Суљ-Љуши, али он је ту понуду одбио, јер је вели, са СуљЉушом ухватио »бесу« на три године, Остајало је, дакле, да се ипак мучи стара мука са овим човеком, чија је безочност и дрскост ишла дотле, да је нама поручивао, како ће нам једне ноћи одвести коње из арова. Од стража, које смо редовно постављали дуж границе и по селима, било је такође мало користи, јер су оне сматрале да је боље пустити да се отера пар два волова, него изгубити човека. Овакво схватање бунило ме је до лудила, и ја сам се просто ужасавао оволике оскудице националног частољубља. Ово своје незадовољство ја сам отворено казивао сељанима, па их по мало и ружио.

И никако се не варам, овакво моје поступање имало је доброга дејства, јер на једноме збору, у селу Данковићу, где сам такође чинио ове прекоре и истпцао им дужности према држави и себи самима, неколико њих дадоше реч, да Суљ-Љуша не ће отићи жив у Турску, кад први нут дође у њихово село ради пљачке, а он је ту чешће долазио. Учинивши, овако, све оно, што власт треба да учини, ми смо се (ја и капетан) вратили своме домаћем злу, Мини хајдуку, који је бивао све горе. 'Грагајући, тако за њим, бесмо сазнали да ће једне вечери доћи у мерћеску механу, да се са друговима провесели — права хајдучка безочност! Млад и годинама и полицијском службом, ја сам на многе сгвари гледао друкчије него доцније, па сам и ову намеру Минину, да се ашићаре весели у механи, па макар то било и у Копаонику, сматрао као намерно потцењивање власти, па сам се био решио, да му то весеље покварим. Ја сам тако осећао, и ово осећање у толико није било тачно, што овде није у питању само частољубл.е једнога полицајца, него једно много веће и важније питање: је ли власт моћна да заштити живот и имовину грађана, и по томе је ли на своме месту. Можда се ово друго гледиште није мени наметало због тога, што је власт збиља тада била немоћна, јер је.за хватање једнога хајдука, као што је Мина, имала на својој страни четири пандура а иротив себе добре две трећине грађана у срезу, да се Мина очува. Ну, макар моје побуде биле и погрешне, тек ја сам се, као што рекох, био решио, да то Минино весел,е покварим. У тој. намери," ја сам у први сумрак кренуо из Куршумлије пут Копаоника, у пратњи три пандура. Да бих прикрио траг и да не газим Топлицу, ја сам ударио путем, који води Прокупљу, па ггрешав мост одмах окренуо лево уз Топлицу. Таман бејах оставио Куршумлију за собом и примакао се Данковићу, у коме се гдегде виђала светлост на прозорима,или големе ватре по авлији, кад наједном крају овога села припуцаше пушке. Изненађен овим пуцњем, ја питах нандура шга то може бити, и они нађоше да је то нека прошевина, али се убрзо уверисмо да то није, јер се пуцањ продужаваше све више и чешће. »Арнаути«, викну један од памдура, а то нам нотврди и један плотуп, који Арнаути са једнога виса осуше на сељаке. Стојећи пред овим ненадним догађајем, ја напустих намеру да сметам Минином весељу, и викнем пандурима да трчимо у Данковић. Уа тили часак прешли смо на десну обалу 'Гоплице, и после каса од десетак минута, ми смо већ били код првих кућа Данковићских. Свет се беше узбунио. Жене и чељад изашле из куће, па или стоје по авлији, прибирајући псе око себе, или је по иеколико кућа прешло у једну авлију, па се ту дигао жагор као на сабору,