Полицијски гласник

ВРОЈ 46 и 47

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 365

брачнога живота, а он се поче према кћери овоје жене понашати са кажњивим намерама. Кад се дете због тога потужи једном приликом својој мајци, Блоудичек га је на најсуровији начин злоставио и у мало што га није једним кајшем удавио. Затим настави и даље своје срамно наваљивање и настојавао је да девојче претњама и злостављањем уздржи од поновнога саопштавања и жаљења мајци својој. Кад се ипак девојче опет потужило мајци, тукао је Блоудичек своју пасторку песницама тако да ју је крв облила. ударао је о зид, трескао о земљу и газио је ногама, тако да ју је мати само великим напором могла отети од разјарена крвника. Кад дете већ није више могло да издржи такво поступање, оно се потужи суду због злостављања. Суд узме ствар у извиђање и претрес је био код среског суда у Симерингу. Али Блоудичек буде ослобођен, пошто је изишло, да је његова пасторка у једном другом процесу била лажно сведочила и због тога није могла важити као вередостојан сведок. Као што се доцније објаснило, и на ово лажно сведочење нагнао је био своју поћерку Блоудичек и то на овај начин : он је две жене, по имену Дворска и Долежалова окривио за неку крађу и својој пасторки под претњама заповедио да каже, како су обе те жене једном преноћиле у његовоме стану, којом су приликом управо и требале изврпшти ту крађу. Па пошто се доцније показала неистинитост овога исказа, није се девојци ни овога пута веровало у окривљавања изнета противу Блоудичека. Најзад је била и сама жена Блоудичечекова принуђена да противу њега учини пријаву суду због преступа извршеног над девојчетом, после чега је пред поротом и стручњачким саветом бечкога суда у тајном претресу противу њега подигнута тужба због преступа иротиву морала, завођења њему поверене особе, тешке телесне повреде и изнуђавања. Оптужени. кога су као опасног чувала два жандара, јесте омален, црномањаст човек са кратком пуном брадом ; његове грубе црте лица и опори израз одају оуровост. Јован Блоудичек је овога пута у целом обиму оптужбе оглашен за крива и осуђен на пет година тешке тамнице, пооштрене са поједним даном поста свака три месеца. & Његови су укућани дахнули душом, али девојчету, које је било његову бајаги родитељском старању поверено, не поврати нико више, што је изгубило. Јован ће издржати и тих пет година и кад се врати ме1>у људе наставиће опет свој посао; али да је још први пут, кад се већ био показао као веома опасан за свет и друштво, из друштва уклоњен и учињен сасвим безопасним не би ни доцније нико због њега страдао и патио. Ово, до душе, не може важити за све грешнике, који западну у кривице неразмипшено и често пута и без своје воље, али за овакве зликовце не треба и не сме бити говора о милости. Д

ДОДУДЕДА — Ги де Мопасан (Свршетак) »Да вам испричам ужасну историју ове несрећнице ! (< поче лекар. »Она се зове госпођа Хермет , а била је врло лепа, врло кокетна, веома омиљена и живахна. Она је једна од оних жена, која има па овоме свету једино своју лепоту и жељу да се допадне. Све време и сва пажња прошла јој је у нези своје свежине, у бризи за лицем, рукама, зубима и свима удовима, који се могу показати. Остала је удовица са једним сином. Дете јој је васпитано као и сва деца светских великих дама. Па ипак га је она волела. Син је растао, оиа је старила. Да ли је, пак, видела да јој се приближује криза пуна тајанствености ? То не знам? Она је, као и многе друге жене, свакога јутра по читаве часове гледала своју некада Фину, провидну, нежну кожу, која се сада, једва видно, набрала. Она се по десет и двадесет пута дневно закључавала, оставЉајући без икаквога разлога салон, у коме су се забављали њени пријатељи, да би се тамо при гледању свога тела одавала с пуно очајања констатовању напретка неосетнога губљења свежине и лепоте. То још нико није примећавао, а она је тачно знала. Али то огледало, та мала сребром украшена ствар, она говори, она се смеје , подсмева се и објављује јој сву еду тела њенога, грозно убијање њенога ума све до дана смрти, да тога дана, који ће јој.бити у исти мах и дан спасења. Она је плакала, била је ван себе, на коленима. са челом на земљи, молила се ономе који убија створења на тај начин, што им позајмљује младост само за то да би им старост начинила тежом; који им подарује лепоту само за то, да би је могао одмах по том и одузети? Она се молила Богу и преклињала га да јој учини то, што никада другоме није учинио, да јој подари до последњег часа живота чаробност, свежину и љупкост! Она је сигурно издржала све те муке, — јер се ово све догодило: Једнога дана — било јој је тада 37 година — разболи се њен син, коме је било већ 1 5 година. Он је чувао кревет, али се још није могло утврдити од куда му је болест и каквога је карактера. Над њиме је бдио један старац, домаћи учитељ, и готово се никако није одвајао од њега; а госпођа се Хермет распитивала за сина само јутром и вечером. Остајала је по неколико минута у соби, посматрала је Флашице са медицинама, па би на мах узвикнула: „Ах та ја сам нешто неодложно заборавила!" и нестало би је, остављајући у соби задах парфемерије. Вечером ,би се још више журила; имала је само толико времена да упита: „Дакле, гпта је казао лекар?® »Још није ставио дијагнозу, госпођо,® одговорио би домаћи учитељ. Једно вече додаде домаћи учитељ: „Госпођо, ваш син болује од богиња".

Она само болно крикну и побеже. Сутра дан у зору се већ распитивала за здравље свога сина. али се оно није било побољшало, а она је цео дан пробавила у својој соби. Собарица је причала, да је госпођа цео дан стењала. Једанаестога јутра уђе у њену собу домаћи учитељ, Оледа и врло озбиљна лица, одбијајући столицу, коју му је она нудила, и рече јој: „Госпођо, ваш је син тешко болестан и желео бих да вас види. к Она паде на колена и узвикну: „0, Боже мој, Боже мој! Никада се нећу смети усудити ! Боже мој, Боже мој! помозими!« »Лекар има још врло мало наде, госпођо,« продужи учитељ. »а син вас очекује!« Младић је већ осећао крај свога живота, па је желео да види матер своју, те по сатг, по том опет уђе у собу матерњу учитељ и затекне ову на коленима, како плачући понавља: „Не могу! Не могу! Имам ужасан страх; не могу!" Учитељ је покушао да јој поврати храброст и да је одведе тамо: али му не испаде за руком; само јој је произвео нервни напад, који је прилично дуго трајао, за које је време она издавала од себе узвике страха. Млади је човек лежао на саматном часу и кад га је са свим осетио, преклињао је да види матер и да јој каже последње збогом! У самртном грчу преклињао је: в Ако не сме да уђе унутра у собу, замолите је бар толико да дође на балкон до мога прозора, колико да је још једном видим, да јој бар погледом кажем збогом, кад је већ не смем да загрлим!" Лекар и учитељ одоше поново госпођи. „Ви се не излажете никаквој опасности, пошто јеизмеђу вас и њега окно прозорско." Она пристаде. Иокри главу, пође неколико корака по балкону и на један пут сакри главу међу руке па узвикну : Не! не.. никада се нећу смети усудиги да га погледам.... никада!.... И сувише се стидим! Имам ужасан страх!... Не, не могу!« Хтедоше силом да је довуку до прозора, али се она ухвати за балкон обема рукама и болно толико узвикну, да су пролазници са сокака дизали главу. Самртник је чекао, управљеним погледом ка прозору, где је хтео да види побожно, благо лице матере своје, чекао је да умре. Чекао је дуго и ноћ већ паде. За тим се окрену зиду и више не проговори ни речи. Кад је зора зарудила он је био мртав. Сутра дан она је полудела. Д. Банић

ЦЗ СТРАНОГА света

Поштен лопов. — Чувени Француски романиста Евжен Сије, радећи 1841 год. свој познати роман »Тајне Париза," веома се много бавио изучавањем обичаја »Савременог Вавилона.« У том циљу он је по-