Полицијски гласник

ВРОЈ 46 и 47

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 357

У том се тренутку приближује један отмено одевен човек, други гагист. Први му гагист прилази и каже: „Какво добро, господине докторе, да вас сада нађох; хоћете ли бити добри да прегледате да овде нема која лажна новчаница међу мојим новцима?« И по том пружа Финоме господину пакет са новчаницама. Ради објашњења он каже жртви: „То је адвокат из нашега среекога места, паметан човек и врло љубазан и предусретљив господин према сваком сељаку!" Господин адвокат са зналачким изразом лица прегледа озбиљно новчанице и међу њима налази две лажне. »Вас су преварили иријатељу," каже он своме другу, „овде има две лажне новчанице. Ја ћу их одмах поцепати, јер је веома опасна ствар имати код себе лажнога новца. Кад се код кога нађе лажан новац, тај има велике непријатности код полиције и суда. Он ноцепа ФалсиФикате, а по себи је разумљиво, да се и бедни сељак жали побуђен да умоли паметпога адвоката, да и његов новац прегледа. Доброћудно прегледа адвокат и жртвине новчанице. Врзо пропусти сав новац кроз своје руке и необичном вештином прикрије једну или више великих новчаница. Затим враћа савијене новчанице сељаку и каже му: „Све је у реду, ви сте срећни, добри пријатељу." Сељак, са великом захвалношћу, прима натраг свој новац и осгавља га у џеп, и •гек код куће, када понова пребројава новац, примећује, да му је на необјаглњив начин нестало толико и толико новаца. — Такве сличне игре одигравају варалице на местима где се коњи продају, а и на вашарским местима, где се продају ситнице, Један се стари, ислужени војник мува кроз гомилу. Наједанпут се сагиње и нешто диже, па брзо сакрије под свој огртач. Љутито погледа на једнога мађарског сељака, који га је примегио, када се овај брзо сагнуо. Тај је војник гагиста, а сељак је жртва. Војник непрестано гледа у сељака и најзад му каже: »Добро, драги пријатељу, када- сте веК видели, онда не могу да сакријем целу ствар од вас. Видите, — и покаже сељаку кесу, нуну златнога новца, — „то сам баш сада нашао. Наравно, да и ви имате један део од свега овога, јер сте и ви у исто време видели кесу када и ја. к Војник узима једну златну пару из кесе и каже сељаку: »Отидите у онај дућан преко пута и промените овај новац. Купите дувана, па ћемо видети шта вреди та пара. <( Сељака нестане и у скоро се врати са пуним шакама сребра. Пара је била прави дукат. Наравно да је тај дукат био једини прави. Други су били сви у кеси тантузи, а прави је дукат био само замка за сељака. »По себи се разуме, да сада морамо да делимо,« вели стари војник. Код сељака расп^лила пожуда за новцем и већ се био помирио с тим, да је половина златника његова; хтели су већ да УђУ У Ј е А н У крчму и да тамо поделе новац, кад ће војник иа један пут рећи:

Шта ће мени злато ? Само могу доћи у највећу неприлику због њега, јер сам ја стари ислужени војник који живим од просјачења. Како бих могао оправдати имаовину толиког злата ! Купите мој део златника ви, а даћу вам их јевтино; дајте ми и много мање, само у сребрним Форинтама. Кад њих имам код себе, онда неће бити подозриво." Сељак увиђа да ће на тај начин доћи до доброг шићара, ако даде војнику мање но што златници вреде. Плати педесет или шездесет Форината, — док по његовом мишљењу златници дупло више вреде, — и узима кесу себи. Тек кад је хтео да размени први златник, увидео је да има у рукама тантузе. Много је компликованији следећи случај, који је испричан са свим истинито, као што се и десио. Жртви прилази један гагист у сељачком оделу и почиње разговор о времену, о ценама на вашару, о изгледима око годигпње жетве, о политици. За тим јој исприча, како је један богати трговац изгубио јанџик са златницима. »Зашто, брате", продужује гагист, »не чува боље свој новац? Кад бих га ја нашао, баш му га не бих дао. Ко може да изгуби толики новац, има сигурно и много више и неће тога ради осиротети; а како би то добро пало једноме од нас, кад би на један пут постао сопственик јанџика, пуног злагника. И ви, ваљда, не бисте дали новац, кад бисте га нашли. Обично одговара сељак: »По себи се разуме да не бих" — а тиме гагист сазнаје да је жртва епособна да падне у клопку. Ако пак сељак изјави, да би вратио новац кад би га нашао, гагиста га оставља и тражи другу жртву. Гагиста се по том удаљује. После неколико минута прилази жртви један ислужени војник. »Из кога сте ви села? 1< пита он сељака. Сељак каже своје родно место. Војник се зачуди и каже: »Онда ви сигурно познајете мога друга Јаноша? (< Тешко да има које мађарско село, у коме се не би могао наћи који ратни инвалид по имену Јанош »Сигурно," објашњује сељак, „ви мислите Јаноша Вертеша? [< »Дабогме, њега мислим", одговара војник. »Ш га ми ради тај стари пријатељ? Како смо често на бојишту делили последњи залог хлеба и под једним шатором спавали!« Стари војник почиње за тим живо описивање својих разних подвига и \ ме да пробуди иатриотизам у сељака, причајући М У 0 јуначким делима многих МаЦра. »Па како иде доброме Јаношу?" упита још један пут војник. »Има ли своју кућу, своја добра?" Ратни инвалиди обично нису никакве капиталисте, и тако сазнаје војник, да је његов стари ратни друг у рђавим материјалним приликама. »То ми је жао, <( каже војник, »он је заслужио бољу судбину, како бих му радо помогао. — Али ја лу сада могу помоћи <( ,

наставља он, »Вог је био добар, те сада имам новаца. Вама се могу поверити.® Војник предострожно подиже свој огртач и показује кесу с новцима. »Нашао сам је овде на вашару, а луд бих био, кад бих је вратио. Треба човек да се уме користити срећом, кад му се она једном приближи. Тада се на један пут преплаши војник и каже: »0, како сам био луд да вам поверим ову своју таЈну. Ви бисте ме могли издати. Али ви то нећете учинити, зар не? Ја сам одмах готов, да и вама дам нешто од овога новца." Кад је разговор већ дотле дошао, гагиста даје знак и појавл^ује се један фино обучен човек. Војник се обраћа њему с питањем, колико вреди златна пара, коју му пружа, а коју је извадио из кесе. Господин разгледа брижљиво новац и по том каже: »Даћу вам за њега десет Форината". Узима златни новац и изброји војнику десет Форината у сребру. »Имате ли још оваквога повца? Узећу вам колико год имате по десет Форината комад", вели господин. Војник се направи као преплашен и каже да више нема. За тим одлази на страну са сељаком, и сада настаје иста маневра као и мало пре. Треба да се подели новац, он каже како би златан новац могао изазвати сумњу кад би се нашао код њега и предлаже сељаку да му овај откупи и његов део. Сељак тада плаћа сто или две стотине Форината, које је добио за продате коње или волове, и тек доцније примети да је преварен. Наравно да варалице не употребљују свуда исти начин, као што је овде назначено, већ имају увек нове варијације. Увек имају нове мајсторије, тако да чак и л-уди које су већ иревариле гагисте, падају и по други пут у њихове замке. Гагисте не раде само напољу на вашару, већ и по крчмама. Мађарима је скоро урођен грех коцка. Када је Мађар расположен, он пије, пева и коцка се. Чак се и просјаци по ћошковима коцкају у испрошене крајцаре. Свуда се по крчмама могу видети да седе људи, а пред њима по гомилица новаца и играју карата или бацају коцку. Горко их је искуство научило, те се мађарски сељаци никада не коцкају на вашарима са страним људима. Они знају да се лако може да умеша у друштво какав коцкар по занату, те да им својом лажном игром у брзо истресе џепове. С тога маџарски сељаци играју само са својим познаницима, са пријатељима, те гагисте не могу ништа да зараде својом лажном игром. Они могу само — обучени у сељачко одело — да седну поред стола и да гледају игру. Гагиста пуши на велику, сребром опточену лушу од морске пене. На овој је на доњој страни главе улепљена нека материја. При гледању се гагиста толико нагне, да му глава од луше допире до гомилице играчева новца Када гагиста повуче своју лушу, увек му се прилепе по неколико комада сребрнога новца за онај