Полицијски гласник

СТРАНА 374

— Још једном вас, многопоштовани господине члане, преклињем да имате призрења према овој мојој самртничкој молби, и из дубине душе захваљујем вам на савесном раду око мог душевног ослобођења. А II Требало је да прође неколико минута после читања овог писма, па тек онда да се приберемо од изненађења и упитамо старог В — Шта је даље било? — Газда Р . . . . у, који ме је тужним погледом питао за садржину писма, саопштио са.м, тобож у највећем поверењу, да се његов зет убио само с тога што се бојао да га не окривим за убијство пок, Милоша поводом позива који сам му за даеас послао, а иначе је, додадох, на то и раније помишљао услед домаћих неприлика. — Бог да му душу прости рече г. Р.... привидно умирен овим мојим одговором, и оде са писаром да му се нађе око увиђаја. — По што сам још, помоћу вештака, констатовао да је рукоиис овога писма иотпуно идентичан са рукописом примЛ )вних анонима, поднео сам о целој ствари извештај управнику и акта по том оставио у архиву. — Као што видите, господо, завршио је В анонимна писма, или бар извесна од њих, нису никако за ниподаштавање. — Тако је одговорисмо сви као у један глас. Д. Ђ. Алимшгћ

УЖДСПН нднлд Новела Катила Мендеса

Било је десет сахати у вече, у близини Антверпенског Трга. Нлава ноћ распростирала је неизмерно звездано светлуцање изнад спољњега булевара, који је личио на тамну реку између паралелних линија гасних пламенова, које су се у недогледној даљини стапале уједно. Владала је мртва тишина и поред блиских каФе-шантана и крчама, из којих су с времена на време продирали оштри одјеци бубњева и труба... Али то је опака тишина, од које вас подилазе жмарци, из које вам се чини као да чујете шаиат ружних речи. И од једном просече ваздух оштар писак, као кад оштар нож просече какву материју целом дужином љеном. У то промоли стара ноћна луталица, лупеж, иза једне капије главу, и рече: — Чујеш ли? Али мала не одговори. — Август је то звиждао. Мала је непрестано ћутала. — Јеси ли глува, Бог те згромио ! И он извуче својим рутавим , рапавим рукама тринаестогодишње, бледо девојче, чија је коса у две кикице, падала на жакетић од мрке материје и којој су дуге, мршаве руке чисто испадале из узаних рукавића. Њезина кратка сукњица завршивала се блатњавом ивицом, која је ударала о њене голе листове. Према немирној гас-

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

| ној светлости одсјајкивало је нешто врло танко, златне боје, на домаломе прсту леве јој руке: прстен некакав, једини луксуз у овој црној беди; прстен, можда у кзквом год базару купљен, можда и украден. — Та ево ме тато, рече она, погнувши леђа, слутећи ударце. — Ти си спавала, ленштино. — Нисам, нисам. — Па шта си радила? — Гледала сам. — Куда? — Тамо горе. — Тамо горе ? — У небо. Тако је лепо, тако лепо! Толике звезде, што се крећу и сијају И она подиже бледо, патничко лице, што усана готово и не имађаше и на којем граорасте, зацрвенеле очице за тренутак засјаше усхићењем. Један је шамар трже из заноса и обори јој главу ; без јадиковања оста дете погнуте главе. Други писак, па затим трећи просече опет ваздух. — Пази! рече стари лупеж; то је поуздано знак твога брата. Неко се приближује. — Приближује се, рече она. — Ти ћеш проћи унапред..,. —- Знам. — До друге улице.... — Као ономад. — Која је сасвим пуста. — Добро. Опда ћеш застати, да би те онај ословио. Ви ћете ћеретајући ићи улицом. Причаћеш му, да си се хтела вратити својој мајци и као да си залутала — Знам — Па ћеш, онда готово у исти мах, почети викати, веома јако викати, као кад би неко хтео да те убије.... — Та знам, кад ги кажем. — Ми ћемо га, — ја и твој брат, — напасти и пошто би та ствар по њега могла да испадне веома наопако, зато што си ти малолетна, мораће паре да бљује. — Разуме се, рече дете. И одиста се неко приближавао, који баш тада сави на Антверпенски Трг. Али то никако не беше какав трбушасти старкел^а са поднадулим образима и отобољеним уснама, какви доста често крстаре по овим усамљеним крајевима, у позно ноћње доба, трчећи за забрањеним насладама. Не, ово беше младић, готово дете, у униформи гимназијској. Без сумње се закаснио гдегод, па се сада враћа својим родитељима, који станују у Монмартру или Батињолу. При светлости гасне лампе видело се његово бело и ружичасто лице, са које га су отворено смеђи брчићи бацали на уснице пријатну сенку. Ове усне беху свеже као цвет од црвена меса; велике, дугулЈасте очи имале су плав, нежан одблесак. Мала посматраше овога дечка усхићено. У напред погнута, и подигнувши мало своје бледо, напаћено лице гледала је у њега са изразом, са којим је отоич била посматрала небо. Без сумње је налазила да је и он исто тако леи као звезде; и она се смешила веома задовољна.

ВРОЈ 48

— До сто ђавола! проклињао је скитница, повлачеКи се у угао од капије. То је жутокљунац, који нема ни кршене паре. Али кад онај приђе ближе. опази лупеж прилично дебео златан лана,ц који је одсјајкивао између два дугмета на униФорми. Онда шапну он девојци веома брзо и одсечно: — Хајде, пођи ! — О-ох!' учини девојче. — Напред, марш! ако не желиш, да те пожурим ногом у леђима. Она послуша и оде према ђаку. На углу пусте улице застаде са једним покретом, као да је хтела младом човеку допустити да јој приђе ближе. И он застаде зачуђено. Прилично су се дуго гледали ћутећи. Девојчетово се лице озари усхићењем. Најзад рече она: »Ходите! ходите!" и они сврагише у сокаче. * * * Август, момак, који је звиждао, нађе се сада са својим оцем. — Иде, иде, рече стари разбојник тихо. — Он је с девојком, ту, пред нама. — Добро, рече други. Хтео бих једну да запалим. Имаш ли дувана? — Ево, узми! Они чекаше и чекаше дуго. — Чудновато, што још не виче. — Тхе, па нема још узрока да виче. Млади момчићи су плашљиви, нису тако предузимљиви као стари ловци. — Имаш прано, потврди отац. И више нису ништа говорили, само су мирно чекали. Али кад на једном оближњем црквеном торњу избу три четврти на једанаест, изгуби старац стрпљење и рече: — То ми више не изгледа да је природпо; хоћу да погледам, шта се догађа. И обоје се стадоше вући поред зидова према сокачићу. Али баш кад су хтели да сврате у њ, појави се мала; њено бледо, болно лице сијало је неописаном слашћу и задовољством. Личила је на веома побожну, правоверну особу, која је у том тренутку, први пут у животу, примила свето причешће. — Где је он? заурла отац. — Отишао је, рече она. Мора да је већ далеко; оставила сам му времена. ■— Отишао? — Јесте. — Ха, неваљалице! Зашто нас ниси звала? — Зашто да вас зовем? Нама двома самима било је врло добро. Њему се допадало да самиом разговара а мени је било задовољство слушати га. Он је врло добар, Рекао ми је, да ме сажаљева и да је то веома жалосно у мојим годинама бити гако бедан и тако јадно одевен. Рекао ми је још, да не налази да сам ружна, баш ни мало ружна. У исто време притиснуо ме је на себе, тако нежио, тако мило; и пољубио ме је више пута. Бејах ^ако блажена, да у мало не падох од заноса; али ме је он подржавао, у својим наручјама, веома дуго, веома дуго. Била сам срећна. Али му најзад рекох, да греба да иде, јер ћете му ви иначе учинити зла; и он оде.