Полицијски гласник

СТРАНА 108

IК)ЛПЦПЈСКП ГЛАСНИК

ВГОЈ 13 и 14

»При закључку листа дознадосмо за један веома важан догађај, који ми износимо својим читаоцима, не јамчеКи за њ, јер се нисмо имали кад тачно уверити о истинитости његовој. Јуче, око три сата, извезле су се две сестре, једна ов петнаест а друга од шеснаест година, мислимо, девојке из високе племићске породице, у пратњи своје учитељице, Енглескиње, да накупују себи потребне ситнице у једној од највећих помодних трговина париских, и до овога часа — два сата по поноћи — кад ми ове ретке исписујемо, оне се још нису вратиле. Кочијаш, одан слуга, чекао их је непрестанце трговини пред вратима, док није отац, као луд, дојурио тражећи своју децу. Како нас уверавају, на кочијаша, који служи толико већ година у војводе од Д. К. не пада никаква сумња. И он одлучно тврди: да из радње, камо их је по налогу војвоткињином додовела учитељица, нису изашли ни ова, ни госпођице... Сва је породица у очајању... Полиција, међу тим, по своме обичају, ј јш ништа није нашла, заузета трагањем за политичким кривицама... Чујемо даје већ балдисала! — Боље би било да је она већ ушла у траг отимачима, јер, као пгго све, по несрећи казује, овде ће бити неке отмице!... Ми ћемо своје читаоце извештавати о неминовном развоју овог волшебног догађаја«. Сутра дан, Господин у црнини, кога је штампа добро запамтила за време царства, обилазио је уредништва оних листова, који су донели овај глас и обвезивао их, да о овој ствари више ни речи не донесу. Јер су за овај догађај једино били дознали пндискрецијом каквог полицајца, лакома за новац. У противном доћиће уредништво у незгодан положај да се лист на дуже време обустави или угуши са свим!... Листови примише ово к знању, те догађај, који је, у први мах, заталасао јавно мњење, хвала буди ћутању штампе, би брзо предат забораву. Али како нас ништа не веже да ћутимо, хоћемо да здеремо застор, који већ двадесет и шест година покрива овај мрачан догађај, да изнесемо на видик обичаје свештенства, сервилност извесног управљача и рад полиције за време царства. Међу најпрљавијим авантурама, које су окаљале владавину Наполеона III. спада и ова, истииита у сваком погледу. Ми смо само изменили имена местича где се она развијала и лицима у њу умешаним, званично или полузванично. Нема ни једнога савременика тога доба, кад звезда Наполеонова поче тамнети у сред жалосне пригоде у Мексику, који се не би сетио, како су ове две младе девојке нестале, које се никад не пронађоше и чија судбина још и данас обвија ојађену породицу тајанственим ћутањем. Војводска кућа од Дамар-Контија, белаше међу најстаријим и најславнијим грбовним племствому Француској, и с тога се не хтеде никако помирити с другим децембром, норед свеколика обећавања и нуђења од стране Тиљерија, него је и даље немо протествовалапротиву овога режима, који је рушио њене прадедовске идеје и надања.

Кад човек има претке међу друговима Карла Великога, кад су се њихови потомци славили вековима на свима бојним пољима по Европи, на којима су они командовали војскама краљевским... кад је емиграција и армија Кондеова бројала, међу најжешћим браниоцима престола и олтара, њихова оца и два ујака, — онда је лако разумети, да последњи одјјДамар-Контијевих није могао допустити, да се сва ова хисториска прошлост вуче за холандским копиланом, којиусвојим жилама нема ни капи Наполеоновске крви, и за једном шпањолском протувом на престолу Светога Луја и Анрија IV!... Ако ништа друго, а оно овај племенити понос, који неће да засени ни своју прошлост, ни свој рад, бар, улива поштовање! Међу тим, последњи изданак ове старе породице био је далеко од тога. да има такво има ве, кој е би складно одговарало сјају његове титуле и слави његова имена. Добра Дамар-Контија, запљењена револуцијом за време њихова изгнанства, била су распарчана, испродавана у ситне делове људима, који су хитали да их пренесу у друге руке, те да им тако, многим преносима, прибаве име законите овојине. Једино стари замак Дамартових са нешго добре, шумовите и баровите земље, избеже овој општој судби, јер се сваки купац устезао, бојећи се, да то прадедовско имање не буде једнога суђенога дана враћено законитим сопственицима. Кад се већ попео на престо Луј XVIII, маршал Шак-Амадеј од Дамвр-Контија имао се само иастанити у очински замак и да ради са својим мајурцима које нико није дирао од његова одласка. На овај начин он заради приличну суму новаца, те откупи стару палату псродичну у улици „универзитетској" и да се у њу смести доста угодно. То је било све што је повратио од своје негдашње имовине! Не хотећи да се служи интригама, био је лишен сваке милости и поклона краљевих, а сувише поносит да проси, не хтеде се уписати у ону читаву милијарду емиграната, јер је мислио да је непоштено мусти тако земљу, која је већ толико изгубила и у људима и у новцу за ових двадесет и пет година! Требало је голема труда и муке и да се његови пријатељи сви заложе за њ, па да га утврде у чину генерал-лајтнанта и израде му крст Светога Луја. И поред својих укорењених предрасуда, којих се он никако није хтео одрећи, био је то честит човек, у пуном значењу ове речи, човек који је улевао најдубљу пошту чак и противницима његових идеја. Ојађен незахвалношћу и ропским пужењем људи, повукао се, напустио двор и оженио, да му се колено не би затрло. Срећом, роди му се син Шарл-Емануел. Отац сав свој живот посвети васпитању свога сина: да му улије своје идеје, и ако одоцнеле за читав један век, при свем том, не сметнув с ума да ода'њ отвори часна човека. »Бог и мој Краљ! <( беху последње речи старога војводе на самрти, обухватив овим речима све оно, што је он обожавао

и чему је био посветио сав свој живот, и затражио од свога сина свечану заклетву на верност свему ономе, чему га је он учио. Шарлу- Емануилу, војводи од Дамарконтја било је од прилике четрдесет година 1862., кад и ова прича почиње. Робом очевих идеја он је једно за друго одбијао нуђене му положаје: било дворског коњушара, било сенатора или амбасадора. Када су се уверили да он неће никако иопустити, оставише га на миру, а то је он и тражио ; паметним газдовањем стари војвода успео је да откупи већи део својих земаља, и да обезбеди сину своме приход од осамдесет хиљада динара, истина, и ако много слабији према некадањем кнежевском богаству, али опет довољан да живи животом, који њему доликује. Као оцу двеју заносно лепих младих девојака, шеснаестогодишње Клотилде и скоро петнаестогодишње Жакелине, биламује света брига, да стражи над њиховим васпитањем, заједно са својом женом, пуномдуха, образованом а одличном у сваком погледу. Обе младе девојке беху тако савршено леие, са толико цриродних дражи, да су заносиле сав свет, и при њихову пролазу дизао би се читав жагор од једнодушиа дављења. А оне безазлене и скромне и не слућиху о тој својој лепоти, а то им је још више давало дражи. Породица је проводила своје време или у палати улице „университетске®, или у прадедовском замку, где би остала преко целога лета, од маја до новембра, живећи тамо доста скучено, тако, да су могли преко четири зимска месеца, које су проводили у Паризу, приредити две до три забаве за ужи круг. Ван њихова друштва, а то ће рећи старе породице, које се као и они беху повукле, Дамарконтијеви примали би још само неколико чланова висока свештенства а нарочито најодличније и од племенита рода. Ретко би кад било, да се код њих не нађе какав владика гп рагИђиз 1 , калуђерски старешина и други какав мисионар вратив се из Индо Кине, Мадагаскара или Срединше Африке. Они би задивљавали војвоткињу и њене дражесне кћери својим причама о тим егзотичним земљама, и одуживали би се за дато им гостопримство ситним предметима, које су доносили са својих мисија и, по обичају, носили би их прво у Рим да их папа освешта. Међу кућевним пријатељимм био је и Г. Ж. Посторе, некадањи капелан Св. Женевјеве. који беше пронашао начин да га Свети Отац наименује за владику хелиополиског, само да се извуче испод власти епархиске, којој је природно био потчињен. Са овим звањем доиста и ако је био владика без територијалне' 2 јурисдикције, био је једнак епископима, својим колегама, у Француској, Јависећи непосредно од Рима. И већ у својој тридесет петој години, имаоје папско одобрење, да може основати ред отаца Светога Духа са главним

Ј ) Без оиредељене епиекоиске столице. Пр. 2 ) Еиархиске власти. 11р.