Полицијски гласник
БРОЈ 13 и 14
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
СТРАНА 109
седиштем у Пасију а у коме је он био Првосвештеник. Овај је ред допуштао оцеве и браћу;.., оцеви и сви свештеници одилазили су, нод изговором да проповедају хришћанство Кипезима, и црпели па корист њихове институције злато и сребро из Иебесног царства извесним системом трампе, а то беше женијалан изум, проналазак Пасторета. (НАСТАВИЋЕ СЕ) ■» ■ НИКОЛА МИЛОЈЕВИЋ
Ако је истинито тврђење чувеног проФесора Рихта, да се прави и једини знак генијалних људи.показује у оригиналности, онда би Никола Милојевић, с озбиром па п.егову целокуппу прошлост, морао, песумњиво, бити увршћен у ред^генија за смишљање и извођење зала и неваљалства. Апсолутно_ је немогуће наиггсати, у оквиру једног листа," потпуну биограФију једне препредене варалице какав је био Никола Милојевић. Она је толико велика и заиимљива, да би могла читаву годину дана излазити у листу па да опет не буде довршеиа. Треба знати да Никола Милојевић ниј.е био обичан чопек ; оно, чиме се нарочпто одликовао, то је била његова беспримергга активност и његов пеуморпи ум којим је непрестано смишљао гг изводио нове комбинације. Са математичком тачногпћу, био је у стању он све унепред предвидети и остварити. II увек је добро ггролазио. Његова појава, његов жив говор, његова умешност и окретност, — све то било му је па руци да своје илаиове изведе увек онако како је желео. Да је овај човек са оваким особинама био срећом какав дмпломата, изненадио би цео свет, а овако је приређивао изненађења нама и нашим суседима. За њега се без претеривања може рећи, да је био глумац на великој иозорници људског живота, и да је на истој до последњег тренутка врло вешто одигравао своје улоге. А разноврсне су биле улоге Николе Милојевића на овој позорници. Од обичног сеоског учитељаЈи »мученика за српску идеју® постајао је оп за најкраће време »најозбиљнији научар", а од овога »немилостиви изасланик министров за преглед каса«, затим повереник највише личности за грађење богомоља, на школски ревизор, марвени лекар. судски секретар, богати наследник, виши чиновник министарства Финансија путујући проФесор, гроФ Дунђерски, па најзад јуначки вођа македонских комита. И што је најглавније у свакој од ових улога био је савршен и без конкуренције. Као учитељ купио је добровољне прилоге за сиромашне ученике, као научар добијао је ордене, као изасланик министов узимао је »аконто плате« из каса, које је по дужности имао да прегледа, као поверљива личност за подизање богомоља иреварио је готово све црквене великодостојнике а једног архимандрита и председника
дотичне општине опљачкао до голе душе, као школски ревизиор дизао је од председника општинских школске прирезе, »да им не би позатварао школе," као лажгги марвени лекар сменио је правог марвеиог, лекара и узео му новац , као судски секретар просио је девојке и узимао аконто
мираза знатне суме, на рачун наслеђа измамлшвао је потписе меничне од лаковерних људи, као иутујући проФесор и гроФ Дун^ерски стварао је читаве сепзације по Хрватској и Славонији и најзад, као вођа
комита успео је пре кратког времена да му по Хрватској приређују банкете и купе знатне добровољне прилоге за свету ствар.
Све ово ма колико изгледало невероватно, била је сушта истина, а за Николу Милојевића ствар врло обична. Али како свему једном мора бити крај, то је и Никола морао једном за свагда платити скупо своје неваљалство. И сама његова смрт била је необична, као год п што му је живот био неприродан. Никола Милојевић, који је немилостиво варао и пријатеље и иознанике и рођаке и добротворе, и министре и владе, на најзад и целе градове, платио је за све ове преваре својим жпвотом на дан 7. ов. м. у 8 3 / 4 часова но иодне. Убио га је артггљериски иотп.оручик г. Илија Јовановић, да би опрао своју част, коју му је Никола у циљу нових превара био довео у сумњу иред извесним и честитим Србима, који живе у ппостранству. Ево шта о овој ствари вели добро обавештепи лист »Трговипокп Гласник« у свом 80 броју од 14. ов. м-ца. „Никола Мидојевић, који је као (внди Трг. Глаоник бр. 19 од ове године): — ( ( игуман», «пуковиик», ((Мииистарскн секретар 8 , „високи црногорски чиновник министарства", в путујући учитељ", (( адвокат в , (,изасданик и заступник богаге руске кнегиње", «тајни полицијски агент", «школски надзорпик", «гроФ Дуиђерскп" и још др. и још др., почпипо сијасег најразноврснијпх превара по Србији, Хрватској, Далмацији и другим крајевима, и кога је нашем свету најленше приказао «Полицијски Гласник", покушао је почетком ове год. у Трсту, да помоћу г. потпор. Јовановића — приказавнш се као војвода Давпдов и вођа македоноких комитетлија а поруком извесне количине пушчаие муниције код једне од одличнпх српских там. кућа, — учини превару са тгг.м честитим људима; но они се нису из пуно љихових личних разлога могли иримити извршења тако тугаљиве стварп, на све његово наваљивање: да се по сваку цену требају жртковати за праведну п идеалну ствар: «Ослобођење потлачене браће у Старој Србији и Маћедонији". Г. г. су са сузама у очима пропраћали његово причање о зверствима Турака у Маћедонијп и Ст. Србији — и ггоред свега тога ипак се пису могли примити, и ако им је бидо од срца жао, што је и једини спас био за г. Јовановића. «Ми ћемо Вам у свему другом помоћи, али се тога не можемо иримити», рекоше. И они су потнуно веровади иоказима војводе Давидова, оматрајући га за човека, који је се жртвовао за општу часну отвар, тим пре, што јо ои овестрано и потанко позиавао и њихове унутрашње прилике, а нарочито је био посвећен у њихове фамилијарне ствари, јер је ове њихове рођаке у ирсте знао; тиме је пак сигурно хтео да их што боље придобије за се, — наравно, да се он нарочито спремао ири извођењу својих операција. Г. п-иор. Јовановића, пак, иреставио је лажни војвода Давидов код тих људи, — што овај није имао ни појма, јер је био замољен од његове стране, да суделује само као присутан, — као српског официра у оставци и једног од чланова комитета, учесника тог светог дела, дакде као комиту. Г. гг-нор. није нротествовао против овакве преставке иа лицу месга, где се тако важне ствари свршавају корисно по свето дело: «ослобођења гготлачене браће, 8 желећи да тиме не побрка тако патри-