Полицијски гласник

СТРАНА 104

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 13 и 14

Срео сам се с помоћником уиравника на дворишту: — Данас ће шибати петорицу по осуди, и ту двојицу! — објашњава ми он. Ио осуди, какве су то батине! Само мажу! Осуда, то није наша ствар. То је тамо у Русији наређено. А нама људи нису ништа учинили. Али овој двојици гадова треба показати. Шиба је имала да буде око пет часова. Ја сам с доктором дошао у канцеларију. У предсобљу, на ком беху разкриљена широка врата, која излазе у двориште, стајаше „кобила" а поред ње лежаху два снопа прућа пажљиво свезаног, дугачког око два аршиина. — Доктор! Доктор ! — зачу се по казаматском дворишту, и пред отвореним вратима ходнпка, накупи се моментално гомила осуђеника. У мрачној и суморној канцеларији стајаху поред зида седам осуђеника. Крај врата с бичем стајаше џелат. Било је мучно, тешко и страшно. — Прилази. Први приђе Васјутин Иван, млад момчић, скитница, који не зна порекла, тридесет прута. За њим су ишла два кавкасца, на по том још један Рус, који је бегао из сибирског казамата. Сви судом осуђени на телесну казну. Прво су читали осуду, на шта су сви у канцеларији устали. За тим је долазио иснит, је су ли били пре кажњавани телесним казнама; доктор је писао акт прегледа. Осуђеном предадоше хартију. — Писмен ? Потпиши ! — Шта је то? — запитах ја. — Акт, да је добио телесну казну. — Нашто? -— Такав је ред. — Оба Руса беху писмени, и потписаше се, при чему слова Васјутинова беху разбацана од врха до дна, за читав палац раздалеко једно од другог. Рука, није да му је дрхтала, већ се чисто тресла. Татари дуго пису могли да схвате, шта се то од њих тражи, разјасњавали су им преко тумача осуђеника, — овај је дуго с њима разговарао, махао рукама, око нечега се препирао и на крају рече: — Неписмени они, ваше високоблагородије! То се растезало бестрага дуго. — Свлачи се! — викали су татарину. — Чујеш ти, свлачи се. Тумач, та реци му, нека се свуче! Шта си се укрутио ко балван! Тумач отпоче говорити, викати, махати рукама, чак једном седе. не знам због чега. Кавказац је гледао мрачно и неповерљиво одговарао је кратко, намрштено. — Свлачи се! — вичу му сви, показујући му гестовима, да скине кошуљу. Кавказац се на послетку полако свуче.

Доктор му приђе, с трубицом и маљићем. У очима кавкасца светли се неповерење и страх. Измиче се. — Ма, не измичи се ђаволе ! Не измичи се када ти се вели. Кавказац се измиче. — Тумачу, кладо, шта си стао као дирек? Објасни му, да му нећу ништа. Тумач опет отпоче викати, махати рукама, чучати. Кавказац га слуша неповерљиво, пречећи се према доктору, — кога је он држао за џелата, шта ли, — и на иослетку рече нешто кратко, једносложно. Тумач, с очајањем пљесну рукама. — Шта вели? — Пита зашта ће вам та трубица, ваше високоблагородије! Доктор је наиослетку морао да остави трубицу и маљић, да би прегледао кавкасца. Једини који је то све посматрао с осмехом, то је био насељеник, дугачки Бардунов. — Беспутан свет! — примећава он, кад ред дође на њега. — Незнају реда. —- Свлачи се! — Немам потребе ваше високоблагородије. Потпуно сам здрав. Само да трудим вашу милост узалуд. — Свлачи се, када ти се каже. Јеси био кад још телесно кажњаван? — Никад у животу, ваше високоблагородије. Топрв, сада! — Протри га. — Надзорник га протре по телу сукненом крпом. Тело поцрвене, а на њему се указаше пруге — трагови пређашњих казни. — Што лажега, били су те ? — Заборавио, ваше високоблагородије. Ја сам батина до сад добио да им се броја не зна. Било је јасно да се тај бијени и пребијени осуђеник „шегачи ради храбрости." Његов друг мрачно одговара: Здрав. Само што пре. Волови не нахрањени. И опет се свлачи. Ево ! Гледај те! Билк. Много пута. Колико, не сећам се. Заборавио сам. Ваљда ја о томе водим рачуна. Прегледали? Хвала Богу. Да ли је могуће нас нрво? Остала кућа. Прегледани су се облачили, али чакшире не потпасују, већ их држе рукама. — Сви. Но, полази ! Хрусцељ стао крај кобиле. Осуђеници прекрећући, саплећући се, са полуспуштеним чакширама изађоше у ходник. — Бардунове, покажи се! — подвикну неко с дворишта. Гомила осуђеника што стојагае у дворишту загледа се. -— Ћути ти рито! Свако стајагае на свом месту. Ја сам стајао напоредо с доктором, он је час црвенео, час бледео. — Васјутин Иван! Млад момчић приђе ка »кобили.« — Баци чакгаире, баци! — зачу се око њега.

Но он се само осврташе, као да не може да појми, шта се хоће од њега. — Чакшире пусти! — рече му Хрусцељ, и диже му руке. — Лези! Васјутин узјаши на »кобилу,« лицем к светлости. Био је — блед, као платно. Поглед тупо упрт напред. — Ама, не тамо главу. Овамо! Лези! Хрусцељ га узе за рамена, сведе с »кобиле" и положи. — Склони руке! Загрли рукама »кобилу! с< Васјутин загрли рукама даску. — Ево тако! Хрусцељ му намести кошуљу. Срамно је било, невероватно СЈзамно гледати полунага човека, како лежи на »кобили." Хрусцељ је пиљио, као пас, у очи помоћнику управникову. — Тридесет прутова! Хрусцељ узе снопић прућа, необичпо хитро извуче један, одмаче се на један корак од »кобиле« и чисто замре. — Почињи! Хрусцељ Фијукну прутом по ваздуху, као раниром пред Фехтовањем, после још једаред десно и једаред лево. Фијук — оштар. грозан, одвратан. — Један! Фијук, — и на задрхталом телу остаде дуга црвена пруга. Два... Три... Четири... Пет.. Хрусцељ баци прут, извуче други и пређе с друге стране кобиле. Опет пет удараца по другој страни тела. (НАСТАВИЋЕ СЕ^ 1 ПУТНИЧКИ КУФЕР — Фридрих Пијеме (СВРШЕТАК) Обијање је било припремљено, као гато је он у новинама читао и извргаено с врло великом дрскошћу. Лопову је морало битп познато, да се у каси пред првога свакога месеца налазе велике суме за исшгаћивање плата и за испуњавање трговачких обавеза. Један нарочити ноћни стражар чувао је ноћу Фабрику и канцеларијске просторије; али лонов, који се раније увукао у кућу, ударио је тог јадника изненада иза леђа једном гвозденом мотком по глави. Више сахати лежао је он у дубокој несвестици, али лекари се надају да ће оздравити. Услед тога није он могао о лоповској личности казати ништа; опазио је само једну тамну прилику и бегае мишљења, да је то био прилично крупан човек. То је било све што се знало о злочинцу. Нико га није видео, нико није нигата иодозревао. Касу је умео вешто да отвори и да испразни. Украдена сума износила је четрдесет и две хиљаде марака у папирном новцу; у готовом новцу узео је лопов шеснаест хиљада и две стотине марака у злату и 1500 марака у сребру,. а вредеће хартије није пи додирнуо.