Полицијски гласник
БРОЈ 13 и 13
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
СТРАНА 103
Управник загледа у акт прегледа. — Од телесне казне ослобођен. Иди! — Ознојио ме анатема ! — говори мени доктор, доцније. Такав лубодер. ђаво га однео ! »Здрав!« Ђавола! А шта човек да ради ! Осамдесет камџија! Патојесмртна казна! А зар је то могуће? Када би они знали на шта осуђују. * * * Џелат Риковског казамата Хрусцељ омален, лепог стаса, необично хитар и снажан човек. Сав као да је саливен од ■гуча. Сиве, хладне, спокојне очи, у којима. се светли страдање, када он прича преживеле патње. Загледавши се боље ви ће те приметити несиметричност лица, — један од знакова дегенерације. На робију је дошао за пљачку са оружаном четом, која је оперисала негде тамо око Лодза. — Зашто си се одао пљачки ? — Хтео сам да се окућим. Надао сам се да до новца дођем, ваше високоблагородије. Земље ни мало нисам имао - Липсавао сам од глади. Доћи до чега. није се имало друге могућности. На Сахалину он је мислио да се мало огазди макар и у »новом животу." Собом је донео неку малу суму новаца, десет до двадесет рубаља, и отвори у оделењу окованих у Риковском казамату »мајдан." Плаћао је по 15 копјејака месечно сваком осуђенику тога оделења, плаћао је по рубљу и по двојици собараД који су прали подове и износили чабар. За време ручка и вечере је отварао свој »мајдан«. Млеко је продавао по 5 копјејака боцу, јаја по 3 копјејке комад, шећер по 1 копјејку бео хлеб по 6 копјејки фунту, цигарете по копјејку комад, и т. д. Помало заштеђивао, купио и сањао о томе, како ће кад изађе на насеље, да се окући. Сам је гладовао, живећи једино од осуђеничке порције, коју је добијао. — Понеки пут, лежиш ноћу гладан. Не спаваш. Од глади црева крче. А код узглавља сандук стоји. Тамо — млеко, хлеб, свињетина. Хтело би се. „Не — мислим се не ћу дирнути.« У том сандучету, које је стајало на ногарима, крај узглавља Хрусцељевог, било је све што је он имао : новац и еспап. По обичају цело оделење дужно је да иази, да имаовина сопственика мајдана не буде похарана. Зато и добијају по 15 копјејака месечно сваки од мајдана. Но Риковски казамат, то је најгладнији од свију казамата. — А зар код нас, ваше високоблагородије, даду човеку да се подигне? — с једом говори Хрусцељ. Завист све обузме, шм ко што стече. Злоба... Ми ништа не 1амо, што други да има! Из пусте злобе, а све су готови: Једном вративши се у оделење, Хрус!љ нађе свој сандук разломљен. Ни новца, ствари није више било. Робијашница се смејала.
— Машине палили, цигаре пушили. А најгладнији »жигани" ваљали су се на ногарима. — Преждрли! А три осуђеника, најопаснија, »Ивани" по крви, прокоцкавши пред тим све до голе душе, сада су седели и у готове новце играли карата. А сандук не само да су изломили, него још нагадили. — Приђох, кикоћу се. — Све ми се окренуло, свест ми помрчала, — прича Хрусцељ. — Љуто је тада Хрусцељ цвилео, и био главом о зид, — причају осуђеници. Пошто се наплакао, Хрусцељ оде код управника, и понуди се за џелата. Тада је то место у Риковском казамату било упражњено. Управник је био човек суров, и Хрусцељ је одмах постао његов љубимац. Био је Хрусцељ немилосрдно. — Кожу љуштио, — то је тачно. Ни сам био, већ секао нрућем. Љуто сам ја тада све мрзео. Но за тим Хрусцељу је »стало срце на меру: <( три осуђеника који су разбили сандук, били су осуђени због нечега на камџије, и Хрусцељ је имао да извршп казну. — Има Бога на свету ! — говори Хрусцељ, и ликује, када прича о тој казни. Радошћу пламти сво лице његово, када се сети тих момената. — Иреко плећа сам их шибао. Удар »преко плећа« — ужасан је. — Једнога сам се бојао, да не изгубе свест, — лекари би их узели. Но издржаше. Сви добише потпун број. Душмане Хрусцељеве испребијане измучене, једва живе, однели су у болницу. — Од тог часа настала је промена. Бијем — како нареде. А оне жестине нема. Мени је све једно. Једино ми је стало да. испуним вољу старешина. Хрусцељ живи у маленој кућици. Дали су му за сажитељку младу татарку. Имају већ и двоје деце. Приходи од казамата, дали су му могућност да се снабде, са најпотребнијим. — Ја имам и краву. Две овце ! Свиње гајим за продају — ужива у свом газдинству Хрусцељ, и показује странцу. Он се занима и земљоралњом. Има — врт. — Сам сам све садио. И татарка и он воле веома чистоћу. У њиховој кући све се блиста као стакло. А напред у углу, на чистој полици леже заводске ствари: бич, дрвени суд за сапун, бријач, —јер главе осуђеницима брије џелат. — Децо , децо , не растурајте пруће ! Тата ће се љутити! — виче татарка на два мала прекрасна детета, која се играју прућем што га је насекао Хрусцел за казну која има сутра да се изврши. — Несташни , несташни , — ужасно ! — обраћа се она к мени, смејући се, и у њеном смеху и у томе како је она изго-
варала речи, било је нешто детињско и веома мило. Тако је чудновато изгледало то сјајно и чисто легало џелатово, препуно дечијег тепања. — Но, ето, и ја сам се окућио! — говорио је мени Хруцељ показујући ми своје »газдинство 8 . —■ А осуђеници ти не дирају ништа твоје? Не арају? — Не смеју. Знају •— да ћу да убијем. Лист да дирну — убићу. И на лицу Хрусцељеву, кад је то говорио видело се јасно, да би убио. А те, за кога су потпуно уверени у казамату, да ће да убије, осуђеници не дирају. Такав је Хрусцељ, кога ми је било суђено видети и на његовом послу.
— Ваше високоблагородије, да ли је могуће побрже! — моле помоћника управникова два одрпана насељеника, један дугачак као мотка, а други— покраћи, када смо ја и помоћник ушли у канцеларију. — Полако, брате, полако. Добићеш! — Смилуј те се ваше благородије. Мени мал пропада. Зар је могуће човека толико држати? Губим време. Ваше високоблагородије, будите тако добри! То је наваљивао онај дужи. А онај мањи чак тресну капу о земљу: — Живи! Волови остају ненарањени, а овде те не отпуштају ! — Но па за што сте дошли, ви? питам их ја. — Дошли смо на шибу, ваше високоблагородије! — одговара дугачки. — Хоће да нас батинају, шта ли објашњава онај мањи. — А за шта? — То ми незнамо ! — Власт зна ! — За вотку! — објашњава мени помоћникуправников, — пекли домаћу вотку. — Никакву вотку нисмо ми пекли! — Немамо шта да једемо, а они још — вотку! — С полицајцем смо их ухватили. Ја сам их и пронашао. Ето тај већи, полетео је са секиром на мене! Лаже он, ваше високоблагородије, неверујте му. Нисам ја полетео на њега са секиром, а да сам развалио бачвицу сикиром, то је истина. То је њемуикриво. Зато што сам разлупао бачвицу, —■ њему није запало! ПомоћнИ& управников прогунђа нешто и изађе на врата сав бесан. Сви се наоколо смеју. —•' Зашто га ти луда главо, једиш? Ето горе ће бити. — Та бес човека обузме, ваше високоблагородије. Губим време. Волови су ми остали ненахрањени. — Зар ми што кажемо против шибе? Батине, закон наређује. Али да човека задржавају од посла, за то нема закона.
\