Полицијски гласник

СТРАНА 102

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 13 и 14

жату казну ни у колико не утиче, да се веК једном или више пута осуђивана лица уздрже, те да бар у будуће не чине кр. дела, —• шта више, може се казати, да је овоме са свим контра. Примећено ј е, да у колико ј е извесно лице брже, по издржању казне, учинило какво дело у поврату, да је у толико исто сличније првоме, и обрнуто, да је у толико различитије, у колико је то време дуже. Код осуђених из године 1894 садржавају се поврати несродне врсте наспрам оних сродних као 10 наспрам 16. у колико су се исти догодили у години 1895, а као 10 наспрам 12, у колико исти долазе у години 1899. Најсличнији случајеви кривичних дела у поврату дешавају се код деликата управљених противу имаовине. Ко једном, због немања, однос. оскудице у имовном погледу, некоме нешто здипи, али само једном, покушаће то исто и други пут, па ма се каква последица отуда појавила. На против онај, који је више пута раније осуђиван, покушаће доцније много више различнија кр. дела да изврши него онај који је мање пута раније осуђиван. Кривичних дела у поврату, несродне врсте, биће у толико више, у колико је већи број ранијег кажњавања. У колико је више пута извесно лице кажњавано, у толико ће исто за извршење свих кривичних дела бити способније. На основу свега овога сме се тврдити, да је данашња криминална политика, више него сигурно, претрпила потпуни Фиаско. Када Лист каже : аредуаредити извршење злочинстава је много важније и вредније, нако за иојединца а тако исто и за нашу друштвену целину, него казнити некога због истих, то се је он онда у толико сагласио свесноме и организованоме иролетаријату. Но тада се мора такође казати, да владајућа класа није до сада ни уком случају овај к циљ кривичнога права к постигла. Њихова социјална политиканије могла да утиче, те да скоро сваке године један готово увек исти повећи део житеља не вређа позитивне законе земаљске; шта више, њихова криминална политика у неколико припомаже, да се кривична дела, стално, особито извесних врста, у све већем броју појављују. Тесна веза између социјалних одношаја и злочинстава нигде боље није расветљена него што је то путем појединаначног посматрања, које је од 1894 год. у Прајској установљено, и које се односи на оне, који су на робији. Прво и једино иотпуно објављење резултата овога посматрања налази се у месечном часопису прајског статистичког бироа за 1899 год. III. Исто се односи на 18,049 оних који бејаху у поврату, а који се налажаху од 1. октомбра 1894 год. до 31 марта 1897. год. у прајским казненим заводима за робијаше. пЈЈевео Д -р А. Гв. ЖивковиЂ (свршиће се)

ИЗ СТАРЕ П0Ј1ИЦИЈСКЕ АРХИВЕ Од г. Николе Ванића, начелника среза хомољског, добили смо овај стари доку-

I менат, и ми га као занимљивог дајемо јавности, тим пре, што је он из доба кад I коднас није иостојао кривичнипоступак, и кад је реч старешине среског служила као потпун доказ против кривца, пошто је он у исто време био и иследник, и вештак и | сведок. Славноме начелнику окружја Пожаревачког Представши ми под прош. 28 -им месецом Февруарием тек. год. кметови села Лазнице доставили су ми до знања да је Траило Радулов из Лазнице неког Јанка Траиловог из истог села сикиром до смрти избио, да су Траила иод абс ставили, а Јанко да смрт очекуе. Изишавши у исту Ннквизицију и услед ислеђења дознам да је то преступљење овако текло кое овде ради бољег поњатија по реду стављам. Избијени Јанко Траилов имајући љубав са Миљом женом Траила Радуловог, којој је из милости, као својој милосници, 5 цванцига да као накит на глави носи, дао, подозрје да она није њему савршено у повјереној љубави вјерна, но да и с другим меша се, и поводом тог скине јој с главе 5 цванцика и с њом рачун раскрпи. Муж Миље Траило Радулов видећи да му жена нема они новаца на глави, а мало и тој ствари у траг ушавши, навали с боем да му она каже куда су јој новци. Жена искаже а он је избијену затвори и Јанковој кући отиде не говорећи му ништа о догодившем се но позове га својој кући. Јанко одма с њим његовој кући дође а овај отворивши врата види да му је жена кроз таван утекла, понуди Јанка сести код ватре док он себи с поља столицу донесе. Овај то учини, а он изишавши напоље счепа сикиру и утрчи унутра врата затворивши те одма Јанка наипре по ребри а после по левом оку, по ногама и рамени ударајући сикиром доле обали и дотле га је био док овај глас и сву моћ изгубио није. И будући да сам учињеним иследованијем ово дознао и очевидац избијеног тјела Јанка Траиловог о коем је сумња дал ће и жив остати, био, то истога Траила Радуловог као, сам себи уделотворение узевшег, с овим покорним извјестијем Славном Началничеству под стражом спровести непропушћам. № 81. 7 марта 1845 Г. Началник среза омол>. Жагубица Подпоручн. №1. РаичевиЋ

СНХНДИН од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. овршеии правник (нАСТАВАк) 1 1 Телесне казне. Кривични одељак суда. Два три лица од публике. Претресају се дела за која није потребно учешће поротника: уредницима оптуженим за клевету, кафеџијама за гажење акцисних уредаба, скитницама које незнају свог порекла, бегунцима робијашима и т. д.

— Оптужени Иван Груздев, признајете ли ви, да сте криви за то, што осуђени на 10 година робије, побегли сте ипак, и крили сте се под лажним именима? — Шта имам да признајем, ваше превасходитељство, кад сам ухваћен.... — Признајете ли или не? — Да боме, да признајем. — Г. прокурор! — Пошто оптужени признаје, отказујем се од испитивања сведока. — Г. Браниоче! — Слажем се. Два минута траје говор прокурора. О чему има ту много да се говори? — На основу параграФа тога, тога и тога... Два минута траје и говор браниоца »по наређењу.® Шта се има ту да каже? Суд чита осуду: — .... Иа казну 80 удараца камџијом... И ето тај Иван Груздев у канцеларији сахалинског казамата прилази доктору на преглед. — Како ти је име ? — Иван Груздев. Доктор отвара списак, гледа и тек мрмља: — Боже Господе, на шта они тамо осуђују ! — Колико? — загледа у списак и управник казамата. — Осамдесет. — Охо! — Осамдесет! — као ехо чује се глас помоћника управниковог. — Охо! — Осамдесет ! — сашаптавају се иисари. И сви гледају човека, који има да добије осамдесет камџија. Неко са запрепашћењем, неко са страхом. Доктор прилази, куца, ослушкује. Дуги, и мучни за све минути. — Но ? — пита управник. — Доктор само слеже раменима. — Јеси здрав? — Јесам, здрав сам, ваше високоблагородије. — Хм... Можда те срце боли? — Не никако, ваше високоблагородије, ни мало не боли. — Знаш ти, где ти је срце! Та бол ли те кад год ова страна? Но деси с ваљда по иеки пут, — разумеш по не!' пут жига?® — Не никад, ваше високоблагородиЈ, ни мало не жига. Доктор само што не шкргуће зубга, чисто бесан. Гледа на осуђеника пакос-ш погледом. Очима чисто говори : »Ама слажи што, слажи рђо једна ( Но осуђеник ништа то не разум» — Глава те, ваљда, понеки пут 'Ли ? — Никако не, ваше високоблагор(ије. — Доктор седа и пише : -— Мана срца. Перо пршти од зла.