Полицијски гласник

СТРАНА 198

КОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 26

Лакомиолени и ветрогоњасти студеит је невероватна заштита кућна од крађе, и то за то, што се њему никада не зна тачно време када долази кући, иа чак да ли не ће иовести собом и кога друга да преноћи код њега. Балдоверери — проматрачи никада не учествују у самој крађи, а све своје опаске и прибелешко саошптавају шефу дружине кдја врши опасне крађе. Кад је све готово, све добро испитано, тада шеФ дружине, са два најугледнија члана лоповскога конзорцијума прави још једну извидницу, т. ј. он се ноћу нрошуња са овом двојицом око куће, уђе у кућу и лично се уверава још једном о свима локалитетима. Тек иошто је све то тако испитано и утврђено, прилазе делу лоиови у тачно одређено време. Тада се отварају каиије и врата од одаје у којима спавају становници, и најзад се сандуци, ормани и касе, где се све могу наћи драгоцености, повци и с.твари од вредности. По себи се разуме да су ови лопови наоружани, но унотреби оружја прилазе у великој онасности по свој живот и сигурност. Можемо само тиме утешити своје читаоце, да број опасних крађа бива с године на годину све мањи, а томе се може наћи узрока и у досетљивости сопственика, да драгоцености своје и не држе више у својим становима. У великим варошима по врло јевтину цену примају и чувају појединцима банкарске куће документе, готове новце и наките. У банци је све то осигурано, како од крађе, тако и од пожара. Модерни лопови врше сада оиасне крађе само но оним местима, где им је у изгледу велика добит, као на пр. у јувелирским дућанима, банкама и одајама газдинским, где су касе. Лопови, који врше овакве опасие крађе рачунају се у злочиначком свету као „академичари." Продирање у поменуте одаје кроз таван или кроз подрум, американски је изуметак. Чести је случај, да су лоиови узимали иод кирију мање 31раде непосредно близу каквебанке или да су узимали стан у подруму, који је био близу банчине куће. 11о потреби лоповн су водили у подрумима ма какву радњу: пиљарили су или куповали крпе и т. д. Дружина за то време ради и дању и ноћу док не успе да прокоиа нодземни ходник до подрума који је испод банчиних одаја. Ископана се земља неопажено износила у, корпама и врећама у предграђа. Овај рад траје месецима, а по том лопови чекају зподну прилику да једне ноћи учине покрађу банке, јер за њих нема никакве апсолутне препреке. Тога се ради и модерни банкарски трезори осигуравају много боље са свих страна. Зидови, који одвајају трезоре сви су од цемента и испреплетаии гвозденим полугама. У тој борби између банкара и лопова нису никада испали победиоци ови последњи. Али за то ипак они никада не жале труда, опасности, материјалних штета и рада. Ако мора да буде, они чак и по две године дана раде, а и дуже, да би

најзад дошли до времена када им се укаже згодна прилика да продру у банкарски трезор и узму толико плена, да им сву дотању муку достојпо награди. Д. В. Баки^ ' женијлдни подиЦајаЦ Дошз (ЈасоШо!, I. Нестале!! Кад их селестен доведе до врата њихова обиталишта и окрену коње натраг, Првосвештеник пође откључавати тајна вратанца која су служила задоцнелима да нечујно уђу у мапастир, — али га Арман ухвати за руку н устави га, рекав му у исти мах: — Само јелну реч, Преосвештеиство! Једну једину! — Говорите! рече Нрвосвештеник. Да чујем! — Где су кћери војвоткиње од Дамар - Конти? — Зар се нисте сетили ? — Може бити! Али хоћу да нујем из ваших уста! — Лакше говорите! Тихо, да нас ни ј( Дно туђе ухо не може чути! -— Немамо се чега бојати: улица је пуста а ни један од суседа не може знати шта ми разговарамо .. Понављам вам, дакле, своје питање: где су војвоткињине кћери ? — У иодземном тајнику, за који знамо само ја и ви , који сам ја утесао у тамнику мало исиред бунара који пао изводи у парк... •— Ко их је ту увео? — Ја сам, прерушен као стара поштована госпођа, под изговором некаква саопштења, које има да им учини епископ хелиополиски, а наше сам оцеве пре тога удалио под разним изговорима. Девојке и васпитачица дошле су овде без и најмањег устезања. Оставим их за тренутак у салону, колико управо да одем и пресвучем се, па се онда вратим зачуђен, као бајаги, што су ми тако брзо на позив дошле! . . . Ви познајете моју моћ над њима, коју сам стекао вежбањем од толико година; све сам их три хиинотисао, тако рећи за трен ока, иа сам им тада наредио да пођу- за мном, што су оне врло послушно учиниле. Тада сам их свео у тајник врло угодно успремљен и за више особа, као што и сами знате: заповедим им, најзад, да свака легне у по једну постељу и ту да спавају док ја не дођем да их пробудим. — И шта мислите радити с њима? — 0 томе ћемо заједнички доконати у мојој ћелији, јер је то, најзад, толико исто и ваша колико и моја ствар!... Обе су, ви то добро знате, у таком стању које би се, за неколико само дана, обелоданило! — Да, да, ми смо огрешили јако своју душу — још смо их као децу потчинили тој својој грозној моћи, која ооваја и тело и душу, разум и вољу, стварајући од

човека биће немислено, неокато, које ради под вашим утицајем читаве дане, недеље; месеце, колико се хоће, — а кад се пробуде ништа не знају шта је било ! Да, то смо ми радили! За тим је дошао час кад је искушење падјачало памет!... — Оставите се сад самооптуж вања Арманде! ... Ви не зпате шта се јуче десило у палати Дамартовој. Од пре три или четири дана, девојке су се жалиле на болове у срцу, гадило им се те су наступила повраћања, што се слагало са извесним знаком, који је породични лекар, упитан, означио као одоцњење онога, што девојке морају редовно добијати, а то му је дало повода да увиди једну страшну истину; међу тим лекар се огранпчи да им препише помоћни лек, који ће олакшати аовраКај, наговешћујући да је томе узрок слабуњавост девојака ... Али, узаман, јер се ти знаци слабости појавише онет и то мало опасније, да се нородица даде у бригу, и за сутра је било одређено да три лекара, два чувена и домаћи лекар, одрже заједнички иреглед над девајкама!... — Је ли могућно? упаде Арман. — Дознао сам од војвоткиње, која ми јеповерила своја страховања, приписујући ту слабост растењу и развијању... Сутра, дакле, сазнало би се све, јер се они туђи лекари не би задовољили само површним прегледом, и ми бисмо пропали коначно!... Требало је то спречити што ире, и ја сам то и учинио!... — Појмимсад! рече Армаиуздахнувши. — Нисте ни могли другачије радити! — Да оставимо на страну страховити скандал, који би та ствар проузроковала, па и уништење иашега реда, помислите каква би нас грозна и ужасна казна постигла: тешка и вечита робија на галијама!... — А ако сад будемо ухваћени ?. . . — Наша кривица, појачана овим одвођењем, донела би нам смрт! Арман Поез од Сент-Андре, сав задрхта кад чу ове речи Првосвештеникове, који их је тихо ирозборио. Од ночетка још овога разговора, обојица се беху удалили за стотину корачаји од манастирских врата, шетајући ио пустом шеталипггу, које је ивичило зидове парка. За дуго се ћутало после последњих речи првосвештеникових . . . и тек после мучна размишљања одлучи се отац Арман да ту мучаљивост пресече. — Смрт! избаци он, као у сну, понављајући речи свога друга .. . А на што сте се ви одлучили да бисте отклонили од наших глава тај ударац који им прети? — Не треба дати нашим жртвама могућности да сведоче противу нас!... Јер, само мртви не могу зборити!... Свирепи Првосвештеник и не изусти добро ове страховите осуде, а Арман, као ван себе, узвикну дрмусајући му руку коју беше стегао у своју : — Шакелина не ће умрети, чујете ли'... Ја је љубим! .., — Ви ме бацате у бригу, одговори хладно Епископ ... и боље је да ћутите