Полицијски гласник

СТРАНА 314

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

БРОЈ 41

нији остале и по суседима и по Формацији земљишта 'неизмењене." Овакве примедбе дао је Касациени суд 8. I. 01. № 183. по спору Михаила А-ића и жене му Милеве противу Ђоке II., полициског писара, за поништај продаје, једном од првостепених судова, који је усвојио ове примедбе и поништио продају са ових разлога. „Ова је продаја неуредна за то: што прпис и процена имања није извршена онако, како прописује §. 466. и 466 а., грађ. суд. пост. т. ј. није извршен на лицу места у присуству комшија, нити је продато имање процењено приликом задужења, пошто се вредност имању мења према приликама. Сем тога, кад је жалилац поднео тапију као доказ о својини продатог имања, онда извршна власт није могла процену заменити тапијом, већ је требала на лицу места да се увери, да ли су границе према тапији и суседима, и по Формацији земљишта остале неизмењене, папрема стању ствари да поступи по последњем одељку §. 466. грађ. суд. поступка". * Ово је решење постало извршно. Да ли се јавна продаја може да уништи у појединостима или у целини видети одлуке иеписане код §. 482. под № 1582. * Види одлуку опште седнице Касациооног суда под 4548. код §. 477. * Продаја туђег имања и јесте и није услов за поништај јавне иродаје. Две суиротне одлуке Касационог суда. »Из акта односећа се на ову продају види се, да је Вучић Н., кад је тражио зајам од Управе Фондова, исто имање проценио 25. августа и порле ове процене, он је 9. децембра 1881. ово имање, које је дао У. Ф. у залогу продао реченом Милутину а опет Управа Фондова по тој процени то је имање интабуливала код овог суда 21. децембра 1881. Према овоме, што је процена била раније и што је по томе купац Милутин морао знати, да се ово имање У. Ф. залаже, па га је опет од Вучића купио и што је извршилац ово имање као залогу Управину продао, суд налази, да овде не може бити говора о неуредној продаји, иа с тога је у погледу на §. 508. грађан. суд. поступка решио, да се тужилац Милутин одбије од тражења. 1 ' Ио жалби тужиоца, Касациони суд (III одељ.) одобрио је ово решење првост. суда 12. V. 87. № 1837. не тражеКи акта иродаје. * Истоветан случај, расирављен је код истог суда, само што је друго лице (Милан Н.) било тужилац. а разлози су били исти као и код ирвог решења, али Каса,циони суд истога дана иод № 1838, само не и у истом одељењу, већ у П-ом иоништио је решење ирвостеиеног суда са ових разлога. „По пропису §. 501. тач. 1. грађ. суд. пост. јавна продаја неуредна је, при којој између осталих прописа не буде по-

ступљено и по §. 471. грађ. суд. поступка а по тач. 1. поменутог §. 471. за извршење пресуде не могу се узети у попис туђе ствари. Па како се из поднесене тапије види, да је се жалилац убаштинио на прод-ато добро за рачун дужника Вучића 15. дец. 1881. год. а интабулација У. Ф. за дуг истог Вучића, за који се сада продаја поменутог имања извршила, — стављена је 21. дец. 1881. дакле, пре се жалилац убаштинио, но што је Управа ставила интабулацију за дуг бивгпег сопственика Вучића, и како је према ироиису §. 298 грађ. зак. ненокретност онога, ко се нре убаштини, онда је погрешан разлог суда, што жалиоца одбија само по томе, што је процена од стране Управе Фондова била ранија, те према томе и решење је којим се одобрава извршена продаја, — погрешно." Првостепени суд усвојио је ове примедбе, па је поништио продају узев да је за Вучићеве дугове иродато туђе — Миланово — имање (решење чачанског првостеценог суда од 3. VI. 87. №7611). * Одлука показују № 1873 и да тапија није баш увек доказ за својину непекретног имања. * Прва иак показује оно, што и одлука № 5403 код §. 502.

502 Који је неуредном јавном продајом оштећеп, може оног , којн је узрок те неуредности , за петнаест дана тужити надлежном суду, рачунећи од дана иродаје. (Допуна од 14. јула 1898 год. Збор. 53. стр. 179). Оуд ће одонњену тужбу по званичној дужности одбацити. Да само онај који је оштећен јавном иродајом неиокретног имања, може да се тужи на ародају, а не и онај, којијеоштеКен тиме, што му је имање дато иод аренду, — иоказује ова одлука. Вићентије М. дуговао је Управи Фондова, и како је био неуредан платиша, Управа нареди полиц. власти. да изда имање дужниково под закуп, што и изврши Урош Гр. срески начелник. Ну, Вићентије не би задовољан овим, већ се обрати тужбом суду тражећи поништај закупа. Првостепени суд упустио се у разматрање и ,решавање, налазећи, да је надлежан за решавање о понигатају закупа са ових разлога. „По §. 190. грађ. законика права скопчана са непокретним добром сматрају се и сама као непокретне ствари, а по §. 502. грађ. суд. пост. жалба за уништај продаје непокретног имања предаје се суду. Према овоме суд налази, да је надлежан, да прими и да ради по тужби, којом се тражи поништај закупа непокретног имања. пошто је то у духу самога закона — §. 2. грађ. суд. поступка и 10. грађ. законика. У овом конкретном случају суд налази да је надлежан. да се упушта у оцену уредности или неуредности овога закупа,

још и са тога: што имање издато под закуп, није на руковању код Управе Фондова, као што тужени у одговору наводи, те да би према томе и чл. 54. закона о уређењу Управе Фондова суд био ненадлежан, да се упушта у оцену њеног руковања са својом залогом; јер се из акта дуговања види, да је Управа Фондова наредила, да се имање издаје под закуп, а није исто узела на руковање. Даље је суд нашао, да је жалба од оштећеног и благовремено цоднесена §. 502. грађ. суп. поступка —. По жалби тужиоца, Касациони суд (II одељ.) поништио је 21. IV. 03. № 2550 решење ово, са ових разлога. »Погрешно је суд оценио , да његова надлежност за решавање питања о уредности закупа по прописима главе XIX. грађ. суд. поступка има основа у §. 2. грађ. суд. посг. и §. 10. грађ. зак., јер му је нетачна поставка, да је спорни случај таке природе, за регулисање којег нема прописаног нравила, те да је морао прићи аналогији и на основу §. 505. грађ. суд. ггост. тужбу у поступак и решавање узети јер како овај законски пропис тако и сви остали из главе XIX. грађ. суд. пост. односе се само на питање уништења неуредне јавне продаје, које није овде предмет спора. Навод суда, да овај случај није регулисан никаквим законским прописом не стоји, јер §. 466. б. грађ. суд. поступка са његовим изменама и допунама од 14. јула 1898 год. регулисао је гштање, кад се пописато имање одузима од дужника и предаје стараоцу на руковање, и такве одлуке подлеже расматрању виших административних власти, а не суда. Најзад овај случај има се расправиги по специјалном закону о уређењу Управе Фондова, по одељку III., који говори о праву и гховластицама, а по чл. 53. и 54. по којима Управа има права, да имање даје под закуп преко полиц. власти, која не сме одбити помоћ ; а ако се њеним наредбама чини неправда коме, има нрава да се жали Министру Народне Привреде, под чијим надзором стоји Управа Фондова — чл. 1. закона о уређењу Управе Фондова — или тужбом противу саме Управе". Ове примедбе усвојио је првостепени суд и решењем № 8052 одбацио тужбу, као ненадлежном суду поднету. Разлози за решење ови су: „По чл. 54. зак. о уређењу Управе Фондова, — ова има право, да од свог неу редног дужника одузме управу над заложеним имањим, а по чл. 53. истог закона има право, да из заложеног имања врши наплату сама или преко полиц. власти. Кад то стоји, а у §. 466. б., грађ. суд. пост. регулисано је питање, кад се нописано имање одузима од дужника и предаје стараоцу, — онда таква одлука о одузимању имања, подлеже расматрању виших административних власти, а не суда, јер се овим поступком власти ствара спор административне природе и лице чији су интереси повређени има право жалбе на вишу административну власт. У овом случају жалилац је погрешно поднео жалбу суду, јер према изложеном