Полицијски гласник

СТРАНА 380

ПОЛИЦИСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 48 и 49

није догодила трагедија, изазвана двосмисленом претњом зајмодавчевом. Ако видите управника казамата, да попевши се на брдо, хвалисаво вади из џепа малени барометар, и са изгледом зналца стане но притиску ваздуха одређивати висину брега, то знајте да је научио од Ландсберга. Све на около, то су његови ученици. Свазнања, која су била потребна за борбу са непроходном тајгом, донео је он. Ученици по неки пут, нису хтели да слушају „свога учитеља робијаша," радили су на своју руку,« и заплетали се. Споменици тога рада на своју руку остала су насеља утонула у блато, тунели порушени, путови по којима док се пређе осам врста треба путовати три и по часа. Све што се радило на своју руку, морало се бацати, напуштати враћајући се ка пЛановима Ландсберга. Послови, које је предузимао Ландсберг на Сахалину , показују у њему ум један не од обичних, велико знање и човека талентиранога. Ландсберг је још одмах првога момента обратио на се нарочиту пажњу. Чак је на Сахалин продрла вест о знаменитом претресу, и забајкалци су били силно заинтересовани »доскорашњим сјајним петроградским оФициром, који се кретао у вишем друштву. Светски образовани, умни. а још боље хитри каријерист по природи, Ландсберг се одмах издигао у сред свега што га је окружавало. — Знате, •—■ причају посматраоци, који су у та времена долазили на Сахалин, деси се, долазиш у Дује. Природно на иристаништу стоје сви чиноиници. И одмах на први поглед, најуреднији међу њима је Ландсберг. Познаш тицу по лету. Но најглавније је то, што је био инжињерац. Он им је саградио пристаниште, које се није рушило, које како, но ипак добро, поправио им је тунел, и ставио их је у могућност, да могу послати у Петроград телеграм о отварању тунела, по коме нико не пролазп, никоме не треба, и једино се бегунци у њему крију. Ландсберг је одмах прозван на Сахалин »господином", од осталих робијаша. Он је правио распореде рада, командовао партијама раденика, постао је у ствари чиновник, и говорили су му »ви« — почаст ретка на Сахалину. Не знам какве је све казне морао подносити Ландсберг на Сахалину, о томе повести са њиме говор било је непријатно, но знам да је преживео тешке моменте. Ево један случај. Сахалински чиновник К. бунио се против привилегија Ландсбергових. — Ја ћу му дати „привилегију ! к узвикивао је често овај чиновник, и то му је постала Фикс -идеја. Једном он затекне Ландсберга у кабинету једног од чиновника. Он је то и чекао: — Шта? Како? Седети у присуству старешине? Робијаш? У оков! Недељу дана у ћелију! С друге стране и робијаше је љутила неправда. Робијашница је мрзела »господина,« »белорукића." И Ландсберг је морао добро да отвори очи, при најмањој сумњи,

да он држи управи страну, они би га убили. Но и ту му је помогла његова хитрина. Он је умео лепо и с нашим и с вашим. Једном, хтели су робијаши да убију једног чиновника, кога су сви мрзели. Решили су да га убију на раду, и наредили су Ландсбергу да га доведе на заседу, Ландсберг се нашао у незгодном положају. Довести га —• глава у опасности. Непослушати, — тако исто. Ландсберг се досети. Он поведе чиновника у заседу, но на путу, још далеко од заседе, кола се „случајно" сломе, и Ландсберг убеди чиновника: Пешице не могу стићи на време на посао, зато је боље да се врате натраг. И тако је и чиновник био спасен и робијашница послушана. Јер он га, човек, повео; а што су се кола сломила, зар је он крив. А идућег дана, оп је већ удесио да се завереници разделе на разне послове, и о заседи није више могло бити ни говора. Одробијавши свој рок. Ландсберг иза^е на насеље, и отвори дућанчић у коме се продавало све: хармонике, цицеви, туткала, бичаљи и конопља. То је нека нарочита вештина умети се наћи увек и у сваком положају. Сјајни гардиски ОФицир, претворивши се у маленог дућанџију, показао се и ту одличан. Он је удесио посао одлично, и његова је радња расла, из дана у дан. и он је све више и више ступао у везу са трговачким Фирмама. И кад сам ја пре две године отишао ка Карлу Христифовићу , Ландсбергу, на катарци, крај његове чисте и ујутне кућице, лепршала се застава паробродског друштва. Он је представник једног богатог осигуравајућег друштва, сопственик контоара транспортног друштва и агент паробродског друштва. Његов је дућанчић постао цео магазин, у коме тргују помоћници, а он само надгледа. За цигаром дувана, он је разговарао са мном о удружењу за експлоатисање угљених мајдана, и о компанији за риболов —• двама веома замашним предузећима. Ландсберг је свршио са насељеништвом. Он је сада грађанин града Владивостока, п У т УЈ е 0 времена на време ван граница, у Јапан, — могао би ако би хтео да се врати у Русију, но он живи на Сахалину у веома ујутној кућици, с чијих се прозора виде казамаги.... Ожењен је веома красном женицом, бабицом, која је дошла на Сахалин по служби. И тешко је наћи нежнији брачни пар. Бог зна, да ли би он, да је остао у Русији, нашао ту породичну срећу, какву је нашао на Сахалину. Тако је чудно погледати на то — двоје. Чисто као два друга, чврсто прикопчана, један уз другог, који се спасавају после бродолома. II. У кајути нароброда „Јарослав," било је живо и пуно дуванског дима. Пароброд

је приспео ноћу, и сада раним јутром, кајута је била препуна разних чиновника, који су дошли да ириме довезене осуђенике. Цела збирка гогољевих типова! Капетан ме је редом упознавао са свима. И када је ред дошао, до човека који је седео за столом и нешто веома живо причао, рекао је. — Карл ХристиФоровић, Ландсберг. У пружепој ми руци ја сам осетио сагнут мали прст. И тај је додир дејствовао на мене, као удар електричне струје. Тај малић прст, био је један доказ против Ландсберга, он га је посекао кољући Власова. — Ја се веома радујем, да се упознам са вама. Губернатор ми је говорио да сте му вн послали депешу. — Он је говорио веома пријатним гласом, у ком је звучала љубазност. Висок, леп и виђен господин, с брковима и проседом косом, али"младим лицем. Ландсбергу је сада по свој прилици око педесет година, али ио изгледу не би се рекло. Он је сачувао младо лице, и чисто момачку Фигуру. Кад говори, увек је то цропраћено са најљубазнијим осмехом. Но када смо, стискајући један другом руке, погледали се у очи, мени се чинило, да сам се дохватио до стене. Смеје ли се он или прича што тешко по њега, оживљено је његово лице или не, код њега се мења само лице. Сиве и светле очи остају увек једне исте хладне, мирне и сталне. И ви се не можете отрести осећања, да су очи његове биле у свакој прилицн такве. — Тежак поглед, — примећују обично и чиновници, када год се поведе реч о Ландсбергу. — Погледајте му само очи! — с пакошћу веле обично робијаши и насељеници који и не воле Ландсберга, — гледате те, чисто као да ти и ниси човек за њега. Пароброд је довезао Ландсбергу колаче и деликатесе за дућан, и он је то паковао вешто, шалећи се с чиновницима веома љубазно, као да то спрема дарове за свој имен дан. Тако је необичан утисак остављао тај трговац са својим елегантним и лепим покретима. Поздравивши се са свима, он је сео у своја сопствена кола наредившикочијашу: — Терај! — Куда заповедате господине, упита кочијаш, један од насељеника. — Кући! Ландсберг се још једаред поклони свима са најљубазнијим осмехом, довикујући окружном начелнику . — А ја вас чекам до вече. Добили смо нове ноте, и жена ће нам свирати на клавиру. И екипаж крену. — А кочијаш му је тако исто као и он, осуђен, за убиство с пљачком! — добаци им окружни начелник. Видићете брале, ви, код нас још много чудних ствари. Ландсберг је сачувао свој сјани и чисти Француски језик, и дави се као и сви сахалинци на речи „робија."