Полицијски гласник

БРОЈ 48 и 49

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 381

— Када сам ја био још раденик! каже он, — црвенећи и спуштајући очи. Говорећн заједно, ми нисмо никад Сахалин другојачије звали већ: — То острво. Ландсберг је за 27 година робијашког и насељеничког живота, сачувао неповређене своје покрете из салона из великог света, но има нешто робијашко у оиој журби, са којом он скида капу с главе, када чује изненада: — Здравствуј те! То је особит начин скидања капа , и стиче се само на робији. Из хиљаду људи ви ћете одмах познати Сахалинца, по начину на који скида капу. Чисто, боји се човек, да ће му сад пљунути по глави, што није одмах скинуо каиу пред влашћу. То је нешто инстиктивно, што остаје за цео живот. И по том начину човек види, да ни Ландсберг није лако прошао на робији. Било је значи таквих сукоба. Томе човеку, с чијих се прозора виде зидине казаматске, тешка је свака успомена, на своје »раденичко® доба. Када се он у разговору дотакне те теме, он је узбуђен, тешко дише а лице му је пуно злобе. А када он говори о робијашима, ви осећате у тону његова гласа, толико презрења и мржње. Он говори о њима, чисто као о животињама. С тим неваљалцима не треба тако иоступати, њих су раопустили сада. И робијашница са своје страие презире и мрзи Ландсберга и измишља на његов рачун многе страшне и гнусне легенде. Чиновници се друже са њиме, он је један од најинтересантнијих, најбогатијих и благодарећи својим познанствима један од најупливнијих људи на Сахалину; — но у разговору о Ландсбергу они се индигнирају." — Но гледајте га, молим вас, како је спокојан ! Просто као да није он то учинио, него неко други! Да л је то тако ? Једном се мени учинило, да је затреперило нешто у гласу тога човека, »који се не сећа више орошлости." Сви зидови ујутног и раскошног стана Ландсберговог окићени су извешаним сликама деце Ландсбергове , која су помрла од дифтерије и шарлаха. Баш је о њима и текла реч. — И, помислите молим вас, никад пре тога није на овом острву било дифтерије. Добровољно дошла донели су. Деца се поразбољевала и помрла су сва. Сва као да је нека казна. И изустивши ту реч, Ландсберг се зауставио, поцрвеневши као скерлет, сагнуо је главу, тако да је неколико минута трајало ћутање. То су били неколико од најтеждх тренутака у мом животу. — Шта сам ја то заборавио ? А! Хајдмо да пијемо чај! — савладавши себе „весело" продужи Ландсберг, и ми одосмо у трпезарију, где нас је лакеј један од на-

сељеника у Фраку и белим рукавицама служио за столом. То је био једини случај, када је »нешто а чисто се подигло са дна душе тога човека. А често је он стављао саговорника у незгодан положај. То је онда, када је он говорио о „распуштености... раденика." — Овде, на овом острву, Вог зна шта се ради. Убиства ради пљачке сваки дан. Убиства ради пљачке, и они се још с том господом снебивају! — Ево на шта треба обратити пажњу! —• говорио ми је другом једном приликом Ландсберг, — с тако узбуђеним лицем, како га никад до тада ннсам видео, —• ево на шта, на доживотну казну. Казните човека како хоћете, но томе мора неки крај бити. Отрпео човек све што му припада, и свршите с тим, вратите му сва прааа, која је имао. Не одузимајте му их на цео живот. Зар је дужа?! зрео, већ у годинама човек, да испашта оно што је учинно некада деран? И у току гласа његовог осећа се тако презрење к дерану, који је учинио »глупост. <( Ја сам гледао на чудно узбуђеног Ландсберга и мислио. — Но, значи то је »други® који је „оно" учинио. Такав је тај „знаменити" човек. Да се није десило пре 27 година оно трагично дш рго ^ио, ко зна шта би био сада Карл ХристиФоровић Ландсберг. Кад је човек и на Сахалину умео изаћи У „људе."

ЗДОЧИНДЧКЕ 1УШЈСТОРИЈЕ (СВРШЕТАК) Ма да све ово може изгледати и као невероватно, али је ипак Факат, да у Паризу постоји друштво, које је себи ставило у дужност да „народно песништво' 1 води као праву трговину. У том је циљу покренуло и новине, у којима је на најбестидније начине нападало на велика Финансијска предузећа и угледне берзанске краљеве све дотле, док му ови нису запушили уста којом новчаницом од хиљаду Франака. Даље, у »моментаним новчаним неприликама" обраћали су се нојединим трговачким Фирмама, под претњом да ће њихова имена износити у протесте грађанства због рђаве робе. Рубрика њиховог органа »Различности® имала је поглавито циљ у томе, да изнесе извесан скандал и прећути имена; по том се таква — белешка обележи црвеним плајвазом и пошаље заинтересованим лицима, одреди се цена, и од одговора зависи објављивање имена. К томе долазе још сјајно похвалисање и уздизање у небеса извесних лених или непоштених трговаца, наравно по добру цену. Народног певача можете свуда наћи; њему су очи и уши отворене, тражи сваку дату прилику да што види и чује, па то добро искористи. Осмехне ли му се срећа, да у каквој коцкарници ухвати коцкара,

који се служи неиоштеиим средствима у игри, он му прети да ће га издати, ако овај не подели с њиме добит. »Грци® (овако називају Французи те злосретнике) су назвали ову врсту изнуђача имепом »пијавица. 1( Како пак иолиција не трпи тајне коцкарнице, „пијавица" пристаје за добру награду за дискрецију, и има отуда умерену пензију. У јавним баштама и шеталиштима у Паризу, можете наћн женску децу, која су једва пошла у школу, и родитељи их упућују на извесну стару господу, која су позната као љубитељи „зеленог воћа. (( Та деца допусте испрва да им се старци добро приближе и да их номилују, за тим почну плакати и врискати. Старац тиска у руку девојчици новаца и жури се да побегне, не би ли утекао од оближњег жандарма. Ако не буде овакав случај исиао за руком и заводник „невиности« покаже се тврдоглав, пресреће га мати девојчета са сличном сценом, па ако и то не помогне, нојављује се на један пут тутор детињи, представља се као полицијски инсЦектор, и то ретко кад да нема дејства. Нарочиту пажњу обраћају певачи на индивидуе, које су одане противприродним страстима, на содомисте и приврженике лезбиске љубави. Ноћу непосећене и тамне стазе на јавним шеталиштима, омиљена су места за проституцију мушкога рода, те за то изнуђачи бодрим оком прате и стражаре по њима. Чим иримете, да се какав по наклоностима једнак пар изгубио у коју мрачну алеју, изнуђач потрчи за њима и издавајући се за тајног полицајца, притвара их у име закона. Наравно да пуна шака новаца разрешава љубавни пар од притвора. Да не бисмо продужавали са примерима, из којих би се видело, како се ниским средствима служе изнуђачи противу последњих поменутих бедника, напоменућемо само, да у Паризу треба странац добро да се чува. Паризлија по себи није нредусретљив. Нађу ли се индивидуе, које задивљују својом услужношћу и преданошћу према странцима, може се сигурно знати, да су изнуђачи. III. Лопови у трговинама. Сваки криминалиста има безброј пута прилике да се увери о истинитости изреке; »Околности чине лопове!® Има лопова од рођења, то се не да снорити; али други постају лоповима услед стицаја згодних околности, исто тако, као што нроФесијонални лопови умеју да створе тај згодни стицај околности. Најбољи доказ за ову чињеницу дају подаци, из којих се види, да се по трговинама изврши највише крађа у месецу децембру, дакле у време, када се због божићних празника и иначе посећене трговине препуњују публиком. Како званична полиција, тако исто у децембру месецу особнту пажњу обраћају на лопове по трговинама и приватни детективи, које готово свака већа трговачка кућа држи ради своје имо-