Полицијски гласник

БРОЈ 48 и 49

којом су ови злочинци обдарени, беочузи су који их везују за епилептичаре. Фере је утврдио, да се притисак дампра за време оре код епилептичара увећава са 200—300 грама за време наступа, и да се по свршетку ових спушта иснод нормалне мере за 300 — 400 грама. У обичној епилентичној несвестици посматрају се исти појави, само што су много краћи. Користећи се овим сазнањем Фере је успео, умањујући притисак крви, да спречи редовне наступе код епилептичара, а овим је опет дошао до закључка: да је увећање притиска, но овој прилици, један од главних физиолошких услова за произвођење епилептичних наступа у свима њиховим облицима. Односима овим, даље, да се врло лако објаснити зашто велика усиљавања и жива узбуђења могу врло често бити узрок наступима. Према резултатима Фере-овог испитивања, постоји и у овим случајима знатно увећање притиска, нарочито код извесних узбуђења. Док је, с једне стране, у покретима гнева, којима су потчињени сви епилептичари услед најмањег раздражења, констатовао увећање притиска, које је по некад достизало онолику исту цифру која се показује у почетку епилептичног наступа, дотле је с друге страно открио, да се ова модиФикација напрегнутости дамара налази и у обичном гневу, дакле код свих индивиду-а. Испитујући једног кочијаша после извесне свађе, Фере је код њега констатовао један притисак од 1000 грама, који је, само после једног часа, спао на 800 грама, Ове циФре доказују, да се под утицајем гнева, нритисак дамара може увећати за једну четвртину. Изложене онсервације не само да нас уверавају о сличности физиолошких појава који прате узбуђење и конвулзију, већ у исто доба и јасно доказују, да између ова, два појава нема никакве ос.новне разлике. Ово је, у осталом, утврдио и Вентурије својим студијама о еаилеатичном темиераменту. По његовом тврћењу, омањим узбуђењима. стиду и сузама нормалних људи, одговарају конвулзије, халуцинације и бес код епилептичара. Не треба још сметнути с ума, да ностоји једна врста епилепсије без конвулзије, која се појављује само у несвестици. По тврђењу Ескироловом, болесници из ове категорије притежавају у много већој мери но остали епилептичари склоности ка убиству, пожару и полним уживањима. Сваки нут кад год се опазе, нарочито код младих злочинаца, периодични злочиначки наступи, има места сумњи у њихову епилептичну природу. Према Трусо-у , кад год једна ипдивиду-а изврши убиство без разлога, може се са позитивношћу закључити да је радила под утицајем епилепсије. * * * У једно.ј од својих последњих публикација : Дегеиера.циј& човечанства, Сержи увршћује злочинце међу дегенерисана бића. Он иде још даље, и тврди: да су они синтеаа сваке дегенерације. »Немогуће је, вели он, срести се са аномалијама, боле-

стима и многобројним врстама Физичке и душевне дегенерације, које се не би налазиле и код злочинаца.« Важно је, при том, да Сержи ово своје схватање о индивидуалној дегенерацији и узроцима који је производе, заснива на принципу Дарвинисма, једном од најглавнијих Фактора борбе за егзистенцију. Спољни узроци дегенерације леже како у физичкој тако и у социјалној средини. Од унутрашњих узрока ваља поменути, на првоме месту, наслеђе. Обе ове врсте узрока дегенереције дејствују, међутим, заједнички, тако да је немогуће оценити њихове засебне утицаје. »Тврдећи, да су злочинци дегенерисана бића, ми смо само угготребили, вели Сержи, један општи израз за етимологију злочина. Тврдећи пак, да постоје узроци, било спољни или унутрашњи, који проузрокују дегенерацију и код злочинаца, ми смо само Формулисмли једно опште сазнање, које се може подједнако применити на све категорије дегенерисаних бића, па, дакле, и на оне који нису злочинци." Постојао или непостојао душевни поремећај код злочинаца, исихички процес злочина мора увек бити сматран као болестан. У недостатку других доказа, за ово тврђење довољна је и сама трансФормација психичко-болесних процеса средством наслеђа. која нераздвојно везује злочин, лудило и самоубиство. Од злочинаца и душевно оболелих могу произаћи индивиду-е са наклоношћу ка самоубиству ; душевно оболели могу родити злочинце и самоубице; злочинци најзад могу произвести и душевно оболеле и самоубице. често без специфичног типа и душевне болеети. Ова циклична и наследна Форма, основ је тумачењу криминалне природе. Веома је ретко наћи. у генезији злочинаца, болесно наслеђе које не би водило своје порекло од злочина, самоубиства, лудила, идиотизма и овима подобних болести. Многобројне су и разнолике, дакле Форме, у којима се јавља душевна дегепорација у обтасти наслеђа. Али један Факг. који нарочито пада у очи, то је, што се ова дегенерација придружује физичкој дегенерацији свију типова, а иарочито оној која се јавља у општим патолошким Формама. Утврђењем овог Факта, појавл»ује се у исто доба и један нов проблем, а на име: да ли болесни процес криминалитета има специФички карактер, кога одређ) ју остале болесне Форме? Другим речима: је ли криминалитет Феномен психопатолошки, без везе са физичким аФекцијама или урођеним болестима, или је, на против, чиста и јасна последица општег патолошког утицаја на функције психоцеребралне? Ево како сам Сержи одговара на ово питање: „Доказано је, да сви душевни болесници не подлеже злочиначким склоностима, као и да болесне индивиду-е разнолике природе немају увек склоности ка злочину. Међутим, има злочинаца који, не иоказујући знаке душевног оболења, притежавају патолошке аномалије без којих се не може ни замислити скривена порочна природа. (( Из овога он закључује:

1. Да код извесних индивиду-а једино болесни процзси одређују нов, патолошки процес, који има за последицу злочин ; 2. Да оно, што може одредити овај специјалпи процес ка злочиначкој склоности, произлази директно од церебралних лрилика а индиректно од осталих болесних услова који утичу на функције * мозга; 3. Да се овај патолошки процес ка злочиначкој склоности код осталих индивиду-а развија једновремено са душевним болестима и епилепсијом, које ремете нормалне Функције мозга; и 4. Да патолошки процес злочина спречава образовање карактерног организма. Изгледа, према овоме, да се злочинци налазе у специјалним патолошким приликама, које су у већини случаја одређене специјалним процесимаи лриликама. Овако схватање у сагласиости је са Фактом трансФормације болесног наслеђа, лудила, самоубиства и ооталих разних манифестација.. * * * У једном свом скорашњем раду о матојидима, Вирђилио долазидо ових, врло важних закључака о гтрироди криминалитета: 1. Криминалне склоности иреносе се путем наслрђа с родигеља на децу, и од предака на различите директне или споредне гране. Има места воровању, да ове склоности откривају нарочиту Физичку и душевну оргагшзацију; 2. Ова организација мора се сматрати као абнормална у свима оним случајима, у којима носи отисак дегенерисаних знакова; 3. Криминалитет, појављујући се обично на наследном терену, вигне или мање блиском лудилу, обухвата као и само лудило, обично најниже слојеве друштва, што ће опет рећи : да ова два зла имају у већини случаја заједничко порекло. 4. Да је заиста овако, доказује се: прво Фактом што се лудило најчешће јавља ,у злочиначкој средини, а друго појавом криминалних склоности за време различи тих душевних болести, које у себи не носе никакав патолошки разлог да се маниФестују у криминалним актима; и 5. Пошто су оба Факта: лудило и злочин резултат наслеђа, то и њихова природа мора бити идентична. С Француског Д. Ђ. АлимпиЋ.

ТАЈНИ СУДОВИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ Животу човечијем у средњем веку поклањано је врло мало пажње, нарочито у појединим местима. Разне судске установе, ако и не потпуно тајве а оно бар окружене извесном загонетном тамом, појавише се у неким мес/гима са неограниченим правом у погледу тајног изрицања и неумитног извршивања најтежих казни над личностима, које у већини случаја беху лишене сваке одбране. Оне иресуђиваху тајно, али зато своје пресуде извршаваху у сред бела дана, изненада и страховито.