Полицијски гласник
1
ОГРАНА 376
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
БРОЈ 48 и 49
Услед овога, и најневинији и најхрабрији дрхтали су ири иомену имена тајних судија. „Црвепе Земље» у ВелстФалији; Савета Десеторице у Млецима и сиријских „ Асасина ,® који у време св. Луја долажаху више пута и у саму хришћанску Еврону. Било је сасвим природно, према овоме, што је народно веровање овим установама придавало много страховитији и Фантастичнији карактер, но што су га у ствари оне имале. „Говоримо о чувеном Аладину , вели Марко Поло , прослављени венецијански путник из ХШ-ог века. У једној лепој долини, између два висока брега, принц овај створио је дивну башту, испуњену свим могућим врстама дрва и плодова, и окружио је највеличанственијим дворовима и павиљонима. Канали са вином, млеком, медом и бистром водом, у виду малих поточића, пресецали су ову башту, а да би рај био што потпунији, Аладин је на овом месту настанио најлепше и најдражесније девојке из околине. Једина дужност ових лепотица била је у томе, да, обучене у свилу и злато, по цео дан играју, певају и шетају по башти и дворовима. У башту се улазило и из ове излазило тајним путем, за који је знао једини Аладин. Сваки насилни улазак био је онемогућен неосвојимом тврђавом на уласку у долину. И знате ли, зашто је он све ово чинио? Само зато, да би убедио своје верне, да је пророк и друг Мухамедов, и да, као такав, има моћи да уведе у рај сваког оног, који се буде покоравао његовим заповестима. На двору Аладиновом налазио се увек већи број младића, између 10 — 20 год., нарочито изабраних у окочини међу најразвијенијим, најјуначнијим н најдрскијим. С времена на време, а помоћу нарочитог иића, успављивао је он извесан број ових младића, обично 10 —12, и у таквом стању преносио их у башту. Будећи се у овој после извесног времена, бујни младићи беху окружени дивним девојкама, које их увесељаваху свирком, песмом и игром, и обасипаху најнежнијим миловањима. Место у коме су се они налазили, одговарало је, дакле, у свему рају, који им је Мухамед обећавао. Опијени задовољс/гвом, они вероваху да се налазе у правом рају, и жељаху, са свим природно, да у њему стално остану. На њихову велику жалост, жеље Аладинове биле су са свим друге. После 4—5 дана успавл.>ивао их је он поново и износио из баште. Чим би дошли себи. изводио би их преда се, и пред свима осталим друговима питао: где су били? »Захваљујући вашој милости, господару, одговорили су они, били смо у рају." Пошто су још испричали све што су у рају видели и доживели, и на тај начин код осталих својих другова изазвали дивљење и жељу за сличном срећом, устајао је Аладин и изговарао ове речи: „По учењу нашег иророка, ко год иадне у одбрани свога госаодара, ући ће у рај; ако, дакле, хоКете да уживате ову среИу, морате ми се безусловно иокоравати."
Сличним говорима он је најзад успео да их задобије у толикој мери, да су се сматрали срећним да умру у неговој служби. Сви непријатељи Аладинови поубијани су убрзо од ових убица. И најмоћније личности, ако само беху у непријатељству са њим, не могаху се сачувати од његових људи." У овој приповетци, коју смо верно превели са старог Француског језика, чувени путник приписује иницијативу једног чудноватог система надмоћности принцу Аладину, који је у ствари само продужио традицију своје расе. Као што се зна, Аладин је наследник Хасана, сина Алијног који се, у средини УШ-ог века, користи нередима у Азији, да себи створи Краљевину из Сиријо, Туркестана и Ђебела. Хасан пристаде уз присталице исмаилске секте, која се труђаше да алегоричним начином објасни све пронисе мусломанске религије, и да јавне религиозне обреде замени чисто философским веровањем. Као ше® ове доктрине, успео је, да за кратко време придобије велики број простих и искрених људи. Нападнут трупама султана Синђара, бранио се јуначки и успешно, али, бојећи се да најзад не подлегне у дугој борби против надмоћнијег противника, он прибеже лукавству и дође до мира. Служећи се, без сумње, оним истим средствима о којима говори Марко 11ол, он наговори једног свог роба да, по цену свог живота, продре до места на коме је Синђар спавао, и забоде му један оштар мач чело главе. Разуме се већ, да је султан био пренеражен кад је устао и видео у каквој се опасности налазио. Тек на некокико дана по овом догађају, Хасаи му посла писмо ове садржине: »Мач који је нађен више главе, могао је бити забоден и у ирса султанова, да се нијг. водило рачуна о његовој личности.« Ово писмо имало је успеха. По пријему истог, Синђар је одмах закључио мир са шефом Исмаилтана, чија је Фамилија доцније владала у Сирији пуиих 170 год. Замак Алмонда, подигнут на граници Персије, на једном стрменитом брегу, и окружен дрвима, беше резиденција Хасана и његових последника. Поданике Хасанове, стари писци називаху: Хајсисина-ма, Хашишини-ма , и Асасини-ма. Све ове речи само су различите Форме једног истог израза, који је прешао и у наш језик у смислу означеног појма, који подсећа на крвава дела Исмаилћана. Ако се потражи етимологија ове речи, мора се претпоставити да је израз Хашигиини латинска трансФормација арапске речи Хашиши, која је означавала секту о којој говоримо. Помоћу једног препарата, који се називаше Хашиш , или Хашиша , присталице ове секте опијаху се и довођаху у стање слично рају, које обиловаше најчудноватијим и најлепшим халуцинацијама. Сви путници који су путовали по Истоку тврде, да су последице употребе Хашиша, који се добија од кудељног лишћа, много јаче од последица опијума. Несумњиво је, да су и баште које описује Поло, према народном веровању, постојале само у машти младах људи, о-
пијених Хашишом , и одушевљених небесном срећом, коју им је обећавала њихова вера. Хашишини, коЈе нам извесни савремени историци предавају као Фанатике без границе, дугују дакле своју жалосну славу слепој покорности с којом су извршивали наредбе својих поглавица, и хладнокрвности с којом су очекивали згодан тренутак за извршење својих крвавих мисија. Аладин беше скоро у непрекидним ратовима са мусломанским принчевима који владаху обалама Нила и каспијског мора, и које немилосрдно убијаше преко својих тајних изасланика. Мимо овога, он ступаше у погодбу са појединим султанима и емирима, и за новац убијаше њихове противнике. На овај начин, Исмаилћани убише огроман број принчева и великаша мусломанских. За време крсташке војне, верски Фанатизам наоружао их је против Хришћана, и упутпо у редове Крсташа. Конрод и маркиз де Шон-ферат, беху убијени од њих. Ричард Лавово Срце и Филии Август, такође су били осуђени на смрт од стране Аладина, који је ишао толико далеко, да је двојицу својих л >уди послао чак у Париз с налогом. да убију Луја 1Х -ог, у времену када је овај припремао нов поход на света места. Захваљујући својој личној храбрости и својим врлинама, краљ је не само избегао досуђену му смртну казну, већ у исто доба и успео, да задобије пријатељство ових Фанатака, који га по овом отпочеше сматрати за небесног заштитника. И сам њихов шеФ, тражећи његово пријатељство, послао му је на поклон кристални прибор за шах, украшен златом. У средини ХП Г-огвека, Исмаилтани беху нападнути, побеђени и расељени из своје земље од стране Могола и Египћана, тако да их после кратког времена сасвим нестаје из историје. * * * У исто време кад на Истоку виђамо читаву легију Фанатика, који нису ништа друго до просто оруђе у рукама својих поглавица, заслепљених амбицијом, или мржњом према својим верским и политичким противницима, ми налазимо у Германији једну локалну установу, доста сличну организацији исмаилске секте по својој тајанствености и своме карактеру. Основана, по одобрењу суверена у циљу утврђења и одбране јавног поретка, установа ова учинила је знатних услуга правди и човечанству у почетку свог постанка. Тајни суд у ВестФалији, који суђаше и преоуђиваше тајпо а своје пресуде извршиваше изненадно, чија правила, закони и поступци беху обвијени дубоком тамом, може ое, несумњиво сматрати једном од најчудноватијих установа срењег века. Не зна се ни данас тачно време у коме је ова страховита установа постала. Неки писци, међу којима и Минстер, приписују је иницијативи Карла Великог. Покоривши и покрстивши Саксонце монарх овај , веле они, створио је један тајни суд са задатком: да контролише и спречава повратак новоиокрштених хришћанака наганизму.