Полицијски гласник

БРОЈ 15

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 125

двоје: иследник и онај који даје иоказ, нису Формулиоали суштину предмета и нису начисто шта хоће један од другога. Један од најважнијих послова у криминалистици јесте анализа. Треба наћи о?ш што из комплекса услова исходи и то као отално утврдити, а исто тако треба одстранити све оно што иедоприноси самој ствари. Дело, кривицу, случај, ваља до детаља рашчлањавати. На једној страни мора се проучити и испитати каку вреднос/г има само по себи доказно средство, колико вреди сам субјект и у каквим се ногодбама находи. Кад се, рецимо, ствар тиче каквога исказа, мора се нагласити да ли је исказник хтео и могао рећи истину, и даље, какву вредност има оно што је он исказао, као и то, колико може утицати на измену схватања о самом нредмету. Сваки доказ појединачно ваља посматрати. Треба видети и наћи сваки исказ: да ли може бити истинит цео или делимице; да ли је исти доказ услед погрешног посматрања и охватања; да ли је закључак погрешан или лажан и тада се нита: да ли и тада остаје у снази доказ кривице? Ако не оотаје, оотаје ли у снази под извесним условима и јесу ли ти услови ту ? Иде ли се тим појединачним путем проучавањем и расуђивањем о сваком доказу, онда се могу многе погрешке и заблуде да одстране. Но овде је још нешто важно: између појединих чињеница, које се проучавају, мора бити заједнице и везе; то значи: испитивање треба да иде сукцесивним путем, т. ј. оним редом једно задругим треба да тече ислеђење, како је текао догађај који се ислеђује. Неуснеси у истраживању многих злочина услед тога су, што се ова метода у истрази није примењивала. Криминалистика се дуго времена бавила студијом норми и принципа. Она треба да се баци на студију материјала, на Факта и чињенице, и из појединих делова проучена материјала целину да склана. Стара медицина тражила је универзални, општи лек за све болештине; она је тражила елексир живота и кувала те®аик, а данашња медицина секцира, микроскопише, мери, експериментира; она данас не зна ни за какво универзално средство. Медицина је увидела своју погрешку и отклонила је, а у криминалистици, додаје Грос, још се кува тераик, и са презрењем и с висине се гледа на оно што. је најбитније за њу, а то је студија реалнога. (овршиће ое) ИСТОРИЈСКИ РАЗВИТАК ПОЛИДИЈСКИХ ВЛАСТИ У СРБИЈИ (1793 — 1869) III. Полидија у Србији од 1804,-1869. год. (НАСТАНАК) 9 §. 33. Кои се усуди оставити од војне село или више, аа кулука себи, тај ће подлежати народном суду, и платиће у касу одсуђену цену, и изкључитће се власти неко време за каштигу. §. 34. Кои би човек рђаву. човеку, аидуку, дао леба, а иеказао одпут селу, да се такови гопи, онај да нрими каштигу ајдука. §. 35. Кои би отишо у ајдуке, и ценио и харао браћу окоју, томе никакове милости ни предаје никад, но једнако да се тера, и кад. се уфати , жив да ое преда о.уду, и суд да поврати похарано, да му изпребија и ноге и руке, и потом на коло да се разапне.

§. 36. Кои би с,е старешина судац, или кои му драго био чиновник, уоудио, да ајдуке шиље, и народ да харају, и њему се дају, да, ји он сохрањава, томе, ако се чисто осведочи, каштига по препису 35, прописује му се, да је он харо, а не они ајдуци. §. 37. Старешина, или кои му драго судац, ако се пронађе, да је са лоповима, кои коње и волове краду; ако се усуди, са онаковим делити, а коме је украдено неплаћати, но лопове бранити, а сиротињу угњетавати, та,ј одсуђује се, како исти лопов, под каштигу, и власти да се лиши. §. 38. Народу у власти није избирати војничке старешине, кои ће војском управљати, и на бој водити. Ово остаје на промотренију војене власти и старешина, да они изберу, кои је вешт и изкусан војску водити, и њом унрављати. Народу се допушта избирати судца за мађистрат, сеоског кмета, среског, то јест кумпаниског кнеза, а избацити ни једнога не може без суда и велике власти, докле му се неби нашле и осведочиле погрешке, и погрешке га могу извадити из званија, а лишити воља ничија, или хатер, или пизма". * ^ * На основу свега што смо до сада казали о стању влаоти и правооуђа у времену првог нашег устанка. можемо у погледу развитка полицијске власти извести овај закључак: 1. Од почетка устанка па до образовања нахијских судова, који нису постали у исто време већ постетгено, и полицијска и судска власт била је у рукама нахијских, кнежипских и сеоских старешина (кметова). Оштре границе између њихове надлежности није било; општи карактер власти био је патријархалан, а дужности полиције неодређене. 2. Са установом магистрата, не само судска, већ и већи део полицијске власти пренет је на судове. Војводе, кнезови и кметови остали су за одржање реда, штићење личие и имовне безбедности, извршење наредаба Вождових, саветских, судских и купљење пореза. За војне кривице војводе су могле кажњавати шибом »иајдаље кроз 300 момака три пута«, 1 ) али се у судске ствари нису смеле мешати. Кнезови и кметови могли су судити о иотрици и друге омање ствари, али никог нису могли кажњавати.' 2 ) 3. У градовима, код војвода, и при магистратима, постојали су специјални полицијоки органи: » иолица.] квартал-маистори^ и »магистратуални вице-иолицаји (( а у Београду нарочити управник за одржање реда и извршивање наредаба. 4. И нолицијске и судске органе бирао је сам народ. Изузетак од овога учињен је у последње време према војводама и кнезовима које је постављао сам Вожд. 5. Установом министарства за »внугрена двла"-, учињен је први покушај да. се дужности полицијских власти издвоје из општих дужности унутрашње државне админстрације, и 6. И полицијска и судска власт почивала је у главноме на обичајном праву и појединим уредбама; правих писаних закона није било. Други период (1813—18151 Други нериод времена у ногледу земаљских власти, као што смо већ нагласили, једиак је са временом у очи устанка. Са пропашћу српске слободе, пропала је и самосталност унутрашње државне управе, а на првом месту власт магистрата и војвода. Чим су Турци покорили Србију и у неколико повратили ред у земљи, прва им је брига била. да по градовима *) Поменик од М. Ђ. Милићовића (стр. 851). 2 ) Часови одмора од М. Т>. Милићевића."