Полицијски гласник

БРОЈ 15

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 12?

Једна таква диплома издата је још 14. новембра 1815. год. обркнезу грочанске нахије Вићентију Петровићу, и гласи: »Велики ест Бог! и велика ест благост и милост Божиа, која е избрала славному роду Сербском, врховнаго кнеза, и иравитеља Народа нашего, за увести иреслатки мир и тишину в' земљи нашој Сербиј! »По указу пресветлаго и милостиваго нашего Царја Султана Махмута; и честитога и великога везира Марашли Али Паше Уруменлијскога: вједомо свакоме творим, како ја долу подписаниј верховниј кнез и правител Народа Сербскаго, по смотренију моему изабрах Господара Вићентиа Петровића за. обер кнеза нахије грочанске способна бити, кое њега властију моеју пред Народом постављам и препоручујем њега код сви попггенородни кнезова и кметова селски од нахије грочанске, што би њега за истинита обркнеза препознали, и њему пристоину чест одавали и у свакоме послушанију били; и заповести мое сваке кое преко Господара Вићентиа обер кнеза у нахиј излазити буду свагда слуглали и исполњавали, ако би се кои непослушник или преступник ове наше заповјести нашао, онаи ће сваки под страшни одговор пасти, и најпооле свога живота лишити се оће; на кое ему даем ово писмено иотверждено печатом герба моего болшаго ради вјерованиа. »Злочипца уфати, или ако се неби уфатиги дао, да га може убити; ио заповјести моеј'). Дано у Влашкој Нахије Грочанске, 14. Новембра 1815. Милош ОбреновиК Верховни кнез и иравитељ Народа Сербскаго." У дипломама, које су доцнијих година (1819 и 20) издавате главним кнезовима, сгавља им се нарочито у дужност да у повереним им нахијама одржавају ред и сигурност ; да с кнезовима и кметовима истребе » ајдуке горске и сваке друге злочинце " и да пресуђују „ велике и мале расире које кнежински кнезови и кметови не би могли аресудити 11 , а ако би међу њима било и таквих, које и они не би могли нресудити, да јављају врховном кнезу. (наотаниће се) Д. Б. Алимпић БЕРДННСКД КРИМИНДДНД ПОДИЦИЈА*) „Наша криминална полиција ради у најважнијим кривичним догађајима с мало или с ни мало успеха; она у опште одавно већ.пије више у стању, да са злочинцима велике вароши води борбу с изгледом на победу. Криминалитет ужасно расте, не увећава се у сразмери са увећањем становништва, већ ово и сувише надмашује, а криминална нолиција, која је позвана да заштити личносг и имовину постаје нрема злочинцима све немоћнија. У уноређењу са осталим великим варошима берлинске прилике у погледу безбедности сасвим су заоотале." Такве се тужбе по каткад чују, кад полиција ие пронађе кога убицу, или кад се у новинама прочита, да се по ] ) Финансије и Уотанове обновљене Србије од Мите Петровића, етр. 508). Угледне берлинске новине »ВегПпег Та^еБЦИ*, које евоје етуице посвећују евима појавама јавнога живога, донеле су пре пеколико дапа своја опажања о берлинској криминалној полицији. Много што шта, шго писац овога члаика пише с погледом на берлинске путнике, има и општега значаја, па с тога ће овај чланак интересовати и на размишл,ан.е побудити и наше полицијске елужбенике За то га и доносимо у верном преводу.

пеки зликовац, кога су тражили ио целој земљи, мирно бавио у Берлину, знајући да је овде најсигурнији. На жалост ове су тужбе делимично оиравдане, а тиме постају оитужбе постојећих прилика. Али такође су оправдана и даља питања: Откуда то долази? Шта је узрок неуопеху полиције*? Зашто она не ужива оно'тако потребно поверење у публици? Без одуговлачења одговарамо на то по нашем најд) бљем уверењу : Узрок овој опасној безуспешности берлииске криминалне полиције, ове по нашу варош тако важне власти, лежи у недовољном, несавршеном сисгему, у застарелој, за садање прилике потпуно неупотребљивој организацији криминалне полиције, која. је била погодиа за Берлин пре 30—40 година, али није више за садашњи Берлин, који је постао светска варош. Али кад је то тако, онда укинимо застареле установе ! За власт, која има да штити личноот и својину, потребне су најбоље, најсавремегшје установе. Истина ни публика није невина због непоштовања и запостављања наших криминално - полицијских установа, које се не може порицати да постоји. Широка публика појми, да поред ојаја и величиие велике вароши, поред вредних и радних људи, међу њеним стаповницима постоји и царство мрачних индивидуа, које се у најоштријој супротности и борби налазе оа редом и законом, тек онда, кад из новина сазна о каквом убиству, или о каквој опаепој крађи или другом каквом злочинству. Али онда. је обично жудња за сензационим појединос.тима доГађаја, за страшним или пикантним сценама, тако јака, да се при тој занимљивој лектири ионајчешће заборавља рад чиновника, чију ревност и храброст нико не сме сумњичити. Али шта то помаже? И најактивнији људи подлежу примеру других, а за радозналог читаоца истражни је чиновник, ако баш није налик на неког јунака из криминалних романа, много досаднија и неспретнија личност од читаве војске зликоваца. Погледајмо ову војску огорчених непријатеља својине и закона, који воде рат до истраге са органима државнога поретка, који су наоружани енергијом, лукавошћу и интелигенцијом, али и свим техничким тековинама новога доба, а чије се везе расиростиру ио целоме свету! У актима и листама полицијске управе наћићемо огроман број познатих зликоваца; ова акта и листе сваки се дан увећавају подацима о домаћим и страним злочинцима. На питање пак, да ли је трупа која је позвана. да води борбу против овога непријатеља, крај све добре воље, и у иотини способна за то, морамо дати негативан одговор. Још пре неколико година ми смо у овоме листу свраћали пажњу на то, да се наша криминална полиција не налази више на истој висини, на којој је пређе била, да њена организација, није ногодна за велико - варошке ирилике и односе и да није савремена. У своје време постављена је била комисија ради исгштиваља криминално - полицијских установа, и ова је најзад нашла, да је апсолутно све у реду и исправности. У комисији су били државни правобраниоци, председници окружних судова и виши полицијски чиновници. Душа пак комисије и човек од пресуднога утицаја био је тадашњи шеФ криминалне полиције, гроФ Пиклер, који је био одлучан нротивник децентрализације. И тако је све остало по старом. Да би се пак озбиљна забринутост у публици и недостаци, на које је штампа указивала, отклонили, беше постављен у сваком полицијском кварту по један криминални наредник као „увећање" криминалне полиције у квартовима, у којима се дотле само по један криминални жандарм налазио. Овакав поступак, ма како да је незнатан, показао је, да се на меродавном месту увиђала умесност постављених захтева: да се у самој вароши мора повећати број полициј-